Juan Bingfa (1960), rođen u kineskoj provinciji Heilongđijang. Književni pseudonim mu je A Bing.Trenutno radi kao pisac pri Asocijaciji književnika Heilongđijanga i kao pomoćnik direktora u literarnom udruženju u Harbinu. Pisanjem se bavi od 1984. godine. Dobitnik je prestižne nacionalne nagrade za izuzetnu kratku prozu.
Vraćajući se s posla, tek što prekoračih prag, a žena mi ljutito promrsi: „Vidim, tebi je sve potaman! Još kriješ od mene da si se uhvatio u romantičnu igrariju s nekom ženskom po imenu Jen iz Taišana.“
Češući se po glavi od zbunjenosti, uz osmeh odgovorih: „Ah, pa ti baš umeš da me pohvališ! Nemam ja petlje za tako nešto, pa ti si napravila prvi korak i kad smo se mi zabavljali.“
Ona, međutim, nije popuštala: „Ne izmotavaj se sa mnom! Kakva, bre, petlja, more, čuturom se pregrabi i najveće bure!“
Shvatih da sigurno postoji razlog za ovu govoranciju, pa je upitah: „O čemu je reč?“
Ona hitnu list papira ka meni, koji ja brže-bolje razvih i videh da u zaglavlju piše:
Dragi,
Možda je za to što smo se sreli na ovom samotnom, nepodnošljivom putovanju kriva suđena ljubav. Ti otklanjaš moju samoću, pružio si mi beskrajnu toplinu koju je teško zaboraviti. Ukoliko želiš da ostanemo u kontaktu, molim te piši mi na sledeću adresu: Provincija Hebei, grad Taišan, opština Nankai, Ul. Si Ma, zgrada br. 2, stan 201. Voli te, Jen.
Nisam znao da l’ da se smejem ili da plačem. „Iz koje li si kante za đubre ovo iskopala?“ upitah je.
„Da sam našla u kanti ne bih te ni pitala, što je najcrnje, ovo sam pronašla u jednoj od tvojih knjiga“, odgovori ona.
„U knjizi? Kakvoj sad knjizi?“
„U Prevarama od nekog tajvanskog pisca Lija.“
„Kako je to moguće?“
„Da, da, kako li je to moguće? Kako se to dogodilo da kod svog iskrenog, slatkog supruga otkrijem ovako nešto? A opet kako da ne pogledam istini u oči? I kako ćeš sad ovo da mi objasniš?“
„Ne postoji način da to objasnim.“
Pričekah malo, pa dodah: „Premda ne mogu da objasnim, mogu da se zakunem u nebesa da nisam imao aferu, ako lažem onda sam jedno obično pseto, živina, stoka, pišaća i govno, i ne znam ni ja šta još sve!“
Na sve ovo se samo nasmejala, hladno kao led: „Ma ne interesuje mene šta si ti, ali me živo interesuje ta Jen iz Taišana.“
Zanemeh.
„Idem sutra za Taišan, na adresu u pismu, da je pronađem.“
S obzirom na to da je bila ljuta, dalje nisam pokušavao da je urazumim.
Sutradan odoh na posao kao i obično. Popodne, kad se vratih kući, na stolu ugledah poruku koju mi je ostavila žena, u kojoj me obaveštava da je zaista otišla u Taišan da traži Jen. Ovo me naljuti i zabrinu, eh, šta ti je žena! Čudo! Međutim, kad ponovo razmislih o svemu, pade mi na um da je možda ovo putovanje dobra stvar, možda tamo stvarno nađe tu ženu, pa joj se sumnje otope ko lanjski sneg!
Nisam imao pojma da ću prekosutra na radiju čuti vesti od kojih će mi pasti mrak na oči: „Noćas u tri i četrdeset posle ponoći grad Taišan u provinciji Hebei je zadesio jak zemljotres. Prema merenjima Nacionalnog seizmološkog zavoda, zemljotres je iznosio 7,8 stepeni Rihterove skale, epicentar potresa se nalazi šesnaest kilometara unutar Zemljine kore, a jačina udara odgovara eksploziji četiri stotine atomskih bombi bačenih na Hirošimu.“
Oblio me hladan znoj. Odmah postadoh svestan nevolje u kojoj se možda našla moja mila, lepa supruga, jer prema vremenskoj računici, moja je žena dospela u Taišan iste noći kada se dogodio zemljotres. Pogledao sam u Taišan na karti i u tišini ispustio jednu tešku, mušku suzu.
Tako utučen, teška srca sam otišao da zatražim odsustvo, kako bih se zaputio u Taišan, tamo sam usput video kolegu Sjao Džanga, oči su mu bile crvene, kao da je maločas plakao.
„Jesi li ti to plakao?“ upitah ga.
Sjao Džang klimnu glavom i reče: „Žena koju sam mnogo voleo živela je u gradu u kom se dogodio zemljotres.“
„Da se slučajno ne zove Jen?“ upitah kao iz topa.
Sjao Džang se odmah pribra: „Da! Ti…“
„A da ti nije slučajno napisala jednu ceduljicu?“
„Jeste!“
„Dođavola! Odakle taj papir u mojoj knjizi?“ srdito upitah.
„Joj!“ Sjao Džang se lupi po nozi, i reče: „Pa ja sam pozajmljivao knjige od tebe.“
Polako sam shvatao sve. Iz sve snage ga zgrabih za revere, i proderah se: „Sjao Džang, nanu li ti naninu! Vrati mi moju ženu!“
Supruga mi se nikada nije vratila. Prema zvaničnom saopštenju, moja žena je jedna od dve stotine četrdeset dve hiljade sedam stotina šezdeset devet ljudi nastradalih u zemljotresu.
Nastradala je dvadeset osmog jula hiljadu devetsto šezdeset sedme godine.
Preveo s kineskog: Bojan Tarabić
Iz panorame svetske kratke priče Skrati priču, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2015.
Oprema/foto koncept korzoportal.
PROČITAJTE VIKEND PRIČE: vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo