Ova priča «Letnja ljubav» događa se u Starom gradu, u Budvi. Posvetila sam je mojoj prijateljici Jeleni Gligorić koja ju je pročitala pre nego što je tiho napustila ovaj svet na Božić 2024. godine. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Susret je, a da nisam znala, planiran sa suprotne strane kapije na kojoj sam kažiprstom pokušavala da napipam ključaonicu kapije kamene kuće, zaključane od prošlog aprila. Pričinjava mi se da čujem disanje. Naježila sam se. Sa pučine nadire tama.
Kuća na sprat kvadratnog temelja, oivičena je zidovima od kamena sa tri strane, četvrti je komšijski. Za skučeni prostor ovog srednjovekovnog primorskog gradića nabijenog kamenim kućama, u velikom unutrašnjem dvorištu je bujno rastinje loze i nekoliko oleandera. Iznajmljujemo je godinama čim se oglasi proleće, pa do prvih jesenjih kiša koje ohlade more. Neskloni konfliktima, ljubitelji smo čitanja, razgovora i dokolice.Volimo crnogorski pršut, pljevaljski sir, onda otkrijemo još bolji kolašinski, povremeno se častimo oradom ili brancinom koje prelivamo marinadom na naš način, na meniju je i raštan sa suvom ovčetinom, zelena i crvena povrća pripremljena al dente na tučanom tiganju. Dok se krčka ručak pijemo lozu. Trajanje ručka produžavamo sedeći u hladu uz rashlađeno belo vino osrednjeg kvaliteta Vlasnici kuće imaju kristalne čaše u kojima se svako vino pretvara u vrhunsko. Razglabamo o koječemu kao da se prvi put vidimo. Kada su specijalni datumi – rođendani, negativni lekarski nalazi, godišnjice braka, konzumiramo crveno vino s poreklom. Uveče otklanjamo naslage hrane i alkohola čajem od matičnjaka koji nas uvodi u snove. Iza zidova, podnapiti, postajemo samozvani ključari Mediterana.
Večeras je drugačije. Same smo kuća i ja. Otključavam kapiju, ulazna vrata u prizemlju iza kojih je trosoban stan, penjem se na prvi sprat gde je garsonjera. Pažljivo raskriljujem šalukatre kako bih sprečila njihovo ispadanje iz šarki nagrizenih zimskom vlagom. Mediteran nadire.
Ali, uvek prisutno ali koje devojci sreću kvari! Imam nelagodni osećaj da me urokljuju nečije oči. Nepoželjna sam? Pomišljam da bi bilo bolje da odem na sever, odakle sam došla.
Te večeri, kada sam prvi put kao udovica ušla kroz kapiju kamene kuće nadomak morske obale, kuće koju treba da pripremim za letovanje mojih prijatelja, kada sam preko staze od nejednakih kamenih ploča, ispod krošnji razgranatih oleandera cvetova boje cvekle i nadstrešnice od vinove loze, vukući kofer na točkićima došla do prvih vrata u prizemlju i kada je trebalo da ponovim proces otključavanja da bih kročila u predsoblje, osećaj da nisam sama uvoštio je prste.
Naježila sam se očekujući kičmolomca. Utrunula bih u mediteranskom vrtu da me obuhvati s leđa i breči o zemlju. Krećem se pokretima robota. U strahu sam obnevidela. Spopadaju me trnci u zglobovima, na teme je naseo pogled nevidljivog bića, ili ih je možda više? Tišina. Kako sekunde prolaze Strah se premundurio od nedišućeg, preko uzdišućeg, do uskopišćenog, znatiželjnog u očekivanju razrešenja da se nešto dogodi pa da on, Strah, iščezne. Sada je Strah moj saputnik i sapatnik. Možda i Strah oseća strah da će se osramotiti ako se Ništa ne dogodi, pa su grčevi u stomaku njegovog zarobljenika odnosno mene, besmisleni. Strah vapije za smislom kako bi opravdao njegovo postojanje.
Tako smo u bašti strahovali Strah i ja. Buljila sam u baštensku pomrčinu želeći da me Strah ščepa u naručje da bismo se zajedno otarasili nevidljivog bića čiji mi se pogled spuštao niz kičmu. Preda mnom, umirućom od straha, nizale su se slike letovanja prethodnih godina naše malograđanske grupe, za koju bi trebalo da pripremim kamenu kuću o kojoj zimi maštamo.
Slika 1: Marijana i ja se svakodnevno raspravljamo koja će da pere sudove. Slika 2: Oštra diskusija nekonfliktne družine o tome kada bi za doručak trebalo izvaditi puter iz frižidera da ne bude ni tvrd, ni premekan za mazanje na parče hleba. Slika 3: Insistiram na štednji vode, Sanja i Relja je neštedimice troše, jer su opsesivno opterećeni higijenom, peru i jaja. Slika 4: Sklona nesanici, stoga odlažući odlazak u krevet što je duže moguće, samo u ovoj morskoj kući prva odlazim na počinak, tonem u san već oko deset dok ostali čangrljaju u trpezariji, blaženstvo zaštite prijatelja. Slika 5: Ujutru Marijana u spavaćici čisti popadale bobice grožđa oko kamenog stola. Slika 6: Moj pokojni muž se išunjava u krpenim papučama u ugao bašte da se nakači na komšijski Wi Fi. Slika 7: Svaki put kad neko od nas ulazeći u posed kamene kuće dodirne kvaku kapije uspravlja ramena i dobija lik kućevlasnika. Slika 8: Ponekad pijemo rakiju pred ručak u kafeu, tri koraka preko puta naše kuće, mi ženske se za tu priliku nakarminišemo. Slika 9: Čekamo goste u bašti, palimo četvrtaste sveće na velikom kamenom stolu, trčimo goredole stepenicama, donosimo tanjire, escajg, čaše, flaše, musaku od tikvica sa sirom, palačinke punjene filom od svežih smokava, meda i ušećerenog limuna. Slika 10: Sonja i ja ogrnute maramama preko kupaćih kostima idemo da plivamo u ranojutarnjem, blagosunčanom moru. Slika 11: Muškarci i Sonja gledaju utakmicu, mi nezainteresovane oko ponoći idemo da se prošetamo prilepljujući nos uz izloge. Smejemo se Kseni koja se ukucala pod palmom sećajući se predbračnog poljupca sa Mlađom na tom mestu (i ona je udovica). Slika 12: Idemo ka autobuskoj stanici, putujemo u Kotor, destinacija tridesetak kilometara, a mi se budimo pred zoru, uzbuđeni kao da ćemo prevaliti kontinente. Relja pravi sendviče. Iznajmljujemo najjeftiniji auto. Slika 13: Prolom oblaka, mediteranska kiša uklizava pod crepove, moj pokojni muž i ja spavamo u garsonjeri na spratu kamene kuće budimo se i podmećemo tiganj, tepsiju, šerpe na kritična mesta odakle curi u ovom trenu uznemirujuća mediteranska kiša. Slika 14: Poslednji dan letovanja. Sonja i ja se kupamo pre doručka. Zatvorili smo kofere, obrisali podove, oribali sanitarije, šporet, sklonili posteljinu sa kreveta na kojima se još naziru obrisi naših tela. Slika 15: Zaključavamo kapiju. Vreme letovanja je isteklo. Kolona od nas sedam bezglasna kao na parastosu, vuklja točkaste kofere ulicom popločanom kamenom koji isijava vekovima utabavane korake, idemo ka taksi stanici, pa na aerodrom odakle će nas letelica za sat istovariti na mestu odakle smo u aprilu krenuli ka mediteranskoj kući, ostvarenom snu našeg letovanja.
To je prošlost. Sada sam ustrašena ovom noćnom samoćom i prisustvom nevidljivog bića. Tabanam u mestu. Gležnjeve golica, neko. Odvažujem se da pogledam ka tlu – pod mojim stopalima je biće veličine bebinog stopala. Mesečina probija pomrčinu, uočavam cimet boju s beličastim oblačićima. Ukipilo se pred mojim stopalima. Mače! Odahnuli smo Strah i ja. Razmišljamo šta nam je činiti. Mače! Da se pomerim kako bih ga razmrdala? Da se sagnem i uzmem ga u naručje? Kojim jezikom da ga pitam da li je onaj koji me je nevidljiv dočekao na kapiji i uterao strah u kosti? Šta da radim? Mače me gleda samouvereno, trepnuvši s odobravanjem, mogu se zakleti da sam čula – „Šta čekaš?“. U naručju mi je, iznad srca. Oči zagušene krmeljima, njuška puna skorelih slina. Gledamo se tête-à-tête mače i ja dok ono odvažno počinje da se penje uz vrat, grebe, već je osvojilo prostor oko uha, zatim se smiruje na potiljku ispod busena kose. Pridržavam ga da se ne sunovrati.