Vikend priča „Zadnje sobe“ čija je autorka slovačka književnica i scenaristkinja Alena Sabuhova (1989, Ružomberok) objavljena je u Antologiji savremene ženske proze „Minervino pero“ (IK Agora, 2026) koju je priredila i prevela Zdenka Valent Belić. Alena Sabuhova pažnju šire regionalne i evropske javnosti privukla je svojim drugim romanom „Šaptačice“ (Šeptuchy, 2019), za koji je 2020. godine dobila najprestižnije slovačko književno priznanje. Ilustracije: iz Gradskog muzeja Korčule
Frano Kršinić, Meditacija, 1963, mermer
Na kraju sela nalazila se kuća. Nije imala ružičaste zidova, niti boju mentola, u njenoj bašti nije bilo figurica iz Jablonke ili od negde drugde, a s obzirom da su figurice sada popularne. Još uvek najbolje prolazi Afrodita i čovek sa golim penisom, za kog malo ko od preemotivnih baštenskih istoričara umetnosti zna da je reč o fejk Davidu od Mikelanđela. Njima se naprosto čini da je visoko inteligentno to što pored senica i jezerceta sa lokvanjima imaju nešto, pa recimo – življe.
I tako ljudi u svoje bašte trpaju patuljke, a obično im ni imena ne znaju, ali kada nastojite da imate renesansni salončić u dvorištu pored letnjikovca, trebalo bi da imate i malo šire poglede.
Možda nikog ne zanima kako se zove muškarac sa golim udom, jer ni milion i treću kopiju Davida ne mora da zanima kako se vi zovete. I obično ga to zaista ni ne zanima.
Ali ovo je bila kuća na kraju sela, sasvim obična kuća na čijoj verandi je visio fenjer, koji bi se noću povremeno njihao dok bi se na praznik Svih svetih čuo nešto glasnije. Mogla je da bude u pitanju i kuća na kraj sela, takvih kuća je bilo puno.
Živela je u njoj Hana. Imala je kovrdžavu kosu, ali je mogla da se zove i drugačije i da nema kovrdžavu kosu.
Ponekad bi u urbanim marketima u obližnjem gradu, za koji su njegovi stanovnici smatrali da je velegrad, kupovala preskupe rajfove od veštačkog cveća. Smatrala je da je nedovoljno ženstvena. Ali kosu nikada nije farbala i nije mogla da razume žene koje su na glavu stavljale narandžastu boju a uz to se ponašaju fatalno. Jer između fatalnosti i loše ofarbane kose je ponekad vrlo tanka linija, tek oko dva centimetra izrastka.
Kod nje su dolazili muškarci iz sela i iz obližnjeg (vele)grada, ovih drugih je bilo nešto manje, i pričali bi joj svoje priče. Ona bi im podgrevala supu i pružala instant ljubav. Brzu kao goveđa supa iz kesice bez mononatrjuma glutamata. Ali ako bi jednom neko i za to smislio odgovarajući terminus technicus, ne bi mogao da porekne da i instant ljubav ume da bude iskrena, podjednako iskrena kao i ona za koju kažemo da je stvarna a posle određenog vremena da je, na primer, bullshit ili zajeb. U suštini sve, kako god to izgledalo, smo na početku spremni da verujemo i uglavnom da poverujemo da je to, u stvari, upravo ono šta mi mislimo da jeste.
Hana sa kovrdžavom kosom je uvek tačno znala koju kesicu instant ljubavi treba da upotrebi, posle nekog vremena je mogla da proceni već na prvi pogled.
Muškarci su kod nje dolazili, a odlazili bi ujutru, neki su se vraćali, neke više nikada ne bi videla i bilo joj je svejedno. Kesica instant ljubavi je imala dovoljno, držala je punu kutiju pod krevetom, u ostavi zalihe za zimu pored krastavaca i cvekle, tada se ljudi češće žale da su sami i imaju hladne ruke. Hana nikada nije imala hladne ruke, ali to verovatno nije niko ni primetio. Njoj to nije bilo toliko neprijatno. Instant ljubav je imala svoja pravila i svoje vreme trajanja.
Njena drugarica Dora, koja je za pare vračala ljubavne bajalice i probadala lutkice ljudi na koje su bili ljuti neki drugi ljudi, a obično zbog toga što ih ne žele, joj je jednom rekla: „Verovati u vudu ili i u ljubavne veze je jedno te isto. Jedino što ja bar vodim neku statistiku.“
Instant ljubav ne boli. Nikog. I zbog nje ne morate ići kod psihologa ili kod vračare. I zato je Hana bila zadovoljna. Ljudi su je voleli, i ona je volela ljude. To je bilo jako jednostavno.
A onda se to desilo.
Jednoga dana, kada nije stigla na autobus kući, stajala je na peronu i veštak od 30 evra joj je kisnuo. Imala je osećaj da joj se crvena boja kao na bulkama spira sa kose i osećala se kao neke njene školske drugarice koje su već u osnovnoj školi farbale kosu crvenim krep papirom koji je puštao.
On nije imao kovrdžavu kosu, ali je imao tamnoplava kola, izgrebana ključem a u očima izraz da se dešavaju i gore stvari od jedne kiše, izgrebanog laka ili nikada ne pronađenog smisla života.
Izašao je i vrlo pristojno, maltene stidljivo pitao: „Izvinite, da ne znate možda gde bih mogao da kupim dasku za sečenje mesa? Ne bih zbog toga da idem u Ikeu.“
Neke priče ni ne mogu da počnu drugačije, samo apsurdno.
„A uže?“
„Kada je u pitanju daska, tu ne mogu da vam pomognem, ali ako biste želeli da se obesite, kod nas u selu ima jedno drvo na koje se ljudi kače i uvek ostave uže za sledećeg“, rekla je u najboljoj nameri.
„Zar izgledam toliko očajno?“
Htela je da mu kaže da se ljudi ne bese samo ako su očajni, već i onda kada ih ovaj svet na smrt smori, na primer, ili iznenada počnu da misle da treba isprobati bilo koji drugi način života, samo ne ovaj.
„Ako želite, ja bih mogla da vam pozajmim jednu. Dasku. Uže morate sami da nabavite.“
U kolima je imao tako jak miris vanile od jelkice okačene na retrovizoru, da je umalo kinula.
„Obično ga ne raspakujem, ne znam zašto sam ovog puta izvadio iz kesice.“
Stajali su ispod drveta gde su odlazili obešenici, koliko joj je sećanje sezalo, jer svaka šuma mora da ima svoje obešenike, a reka davljenike, kako bi o njima mogle da se pričaju priče a i da ih povremeno ljudi viđaju na mostovima. Pubertetlije koji odlaze iza škole da puše i da posmatraju duhove. Mlađim klincima je to zabavno, da sede na stepeništu ruine starog dvorca, gde su im odrasli zabranili da odlaze, jer se nešto može dogoditi. Kada imate deset, to je najuzbudljivije šta vam neko može reći i da vam tako pravo pokaže šta treba da radite. Kada ste stariji, dovoljno vam je jeftino vino u parku. Onda vas obuzme ravnodušnost prema celom svetu, zašto bi, pobogu, trebalo da se interesuju i za neki drugi.
Ali loši putevi su uvek privlačni, oni, na koje nas drugi upozoravaju, nas privlače nekako jače. Sa ljudima je isto tako. Njihova neprilagođenost ponekad deluje kao magnet koji nas privlači makar i na suprotan kraj zdrave pameti.
Kiša je stala.
„Biće duga, aha,“ reče i izvuče telefon kako bi je uslikao.
„Uglavnom bude. Posle kiše.“
„Koji filer da stavim?“
„Filter?“
„Na instagram. Uslikaću i drvo.“
Hana se osmehnula. Kosa joj se posle kiše još više ukovrdžala.
„Već dugo stoji tu? Zašto ga ne poseku?“
„Zašto bi ga sekli?“
Nije shvatala kako ljudi sa izgrebanim autom mogu da vide stvari tako ludački pojednostavljeno. Ali verovatno zbog toga i imaju izgreban auto, pošto očigledno ništa ne razumeju.
„Da li već dugo živite ovde? Ja ne bih mogao. Ja sam gradski tip…“
Frano Kršinić, Pesma suncu, 1965, odlevak, bronza
Boem. Ma da, takvih je već puno bivalo. Ponašali su se vrlo rezervisano iznutra, komponovali su muziku, pisali su pesme ili barem blogove, ili pesme za blogove koje niko ne čita, varali su svoje devojke i žene, pošto to ide jedno uz drugo i pričali su joj da čekaju da im se dogodi veliku ljubav. Ali ona nikada nije pitala da li čekaju da li će im pokucati na prozorče od klonje i da li će nositi natpis Velika ljubav, otvori! Nikada nije pitala, šta urade da, nedajbože, ne dođu, ili gore – nije postojala.
Ovaj nije bio ništa drugačiji, samo u tom smislu da je od nje želeo praktičnu pomoć i uže i za obe stvari je sigurno imalo praktičan razlog, koji je nije interesovao. Uopšte je nisu zanimali problemi drugih ljudi, samo joj je bilo zanimljivo da može na trenutak da ih reši i to bez nekog velikog truda. Ovo je uvek bilo tako jednostavno, tako jednostavno.
„Želite li supu?“
Još par puta je slikao drvo, koje je moglo da služi za bilo šta, i upravo zato je služio kao drvo za obešenike. A Hana i dalje nije razumela zašto su ljudi tako šokirani značenjem stvari. Značenja može biti milion, a očekivati da ćemo se baš uvek sresti sa prvih pet, je glupo. To nije top lista hitova. Međutim nije imala želju da mu objašnjava da je poneko drvo naprosto pogodnije za vešanje od nekog drugog. On to ne bi mogao da shvati, niti bi mogao da pronađe odgovarajući filter.
Ugrejala mu je supu sa slovima. Poslagao je njeno ime, verovatno kao i svako ko je želeo da ima seks i smatrao da je to originalna ideja. Neki od njih bi složili kasnije i svoje ime. A Hana bi se svaki put jako obradovala, njoj se to kao činilo jako ljupko da neko napiše njeno ime od testenine i nikada ne bi naglas rekla baš mi je drago, što nisi nepismen.
Ko god je kod nje dolazio bio je nesrećan iz nekog razloga. Neki su umeli da ga imenuju. A ona je umela da se sažali na pravu meru.
„Ko ti je izgrebao auto?“
„Da znaš da ni ja ne znam? Neko je ponovo nešto krivo razumeo.“
Motao je cigarete koje su mirisale na vanilu i duvan je imao u nazivu Crnog đavola.
„Mogu li jednu?“
Smotao joj je a ona ju je polako izgužvala u rukama. Imala je neobičan osećaj kao da drži nečiju kosu koje miriše neodređeno, fina je i vama se ne trenutak čini da imate vlast nad čovekom kom pripada. Izdrobila je duvan i pomirisala svoje ruke.
Zatim je brzo morala da mu pomiriše kosu i ponovo prste. Ona to sebi nije mogla da objasni, ni akutnost koje se u tome odjednom skrivala.
Mirisao je. To je bilo nepobitno. Kao niko pre njega. Ovako mirišu luzeri, kaže to za sebe posle nekog vremena, ali to još uvek niko od njih ne zna.
Obično bi se pored muškaraca budila gola još usred noći ili pred zoru i odlazila da spava drugde, pošto su hrkali. Ili bi od nje otišli oni sami, zato što nisu mogli da podnesu osećanje krivice ili odgovornosti, svejedno prema kome.
Motao joj je cigarete i do jutra joj pričao kako svet bio sasvim jednostavan, da ga ljudi bespotrebno ne komplikuju.
„To je glupost“, reče. „Time što ne komplikuješ stvari, ih nećeš učiniti jednostavnijim.
S vremena na vreme bi mu pomirisala kosu, kasnije tek onako usput da on to ne bi primetio a zatim je prestala da se oseća čudno. Hana se retko osećala čudno, imala je osećaj da nju ne zbunjuju stvari, ona je mogla da radi šta god želi.
„Čudno“, rekla je negde pred svitanje, kada je već bezbroj puta njušila oko njegove glave. „Neobično miriše.“
„To je verovatno zbog toga što koristim dečji šampon. Nedavno sam imao čmičak u oku i na guglu sam pronašao da je za to dobar dečji šampon. Zato sam kupio Bupi.“
„I da li je pomoglo?“
„Nije. Ali barem perem kosu tim šamponom.“
Misterija je bila rešena. Mirisao je iskreno. Jer dečji šamponi nastoje da u sebi imaju nešto iskreno, kao nehemijsko i prijateljsko. Kako se to kaže, baby frendly.
Onda mu je Crni đavo izgoreo košulju. Mala crna ogorela rupa na belom materijalu.
Možda bi to razumela kao loš znak, ali ovde nije bila reč ni o čemu. A kada nije reč ni o čemu, nikakva znamenja ne postoje, jer čovek nema čega da se plaši.
Ujutru su se probudili jedan pored drugog. Obučeni. To je bilo neobično i iznenadilo ju je. Kada je sa njima spavala, obično nisu bili obučeni, ali je ona znala da između njih nema ničeg, samo nije umela tačno da definiše čega zapravo nema. Najgore je kada ne znate čega nema, ali u slučaju da toga jednom bude, razumećete.
„Hoćeš li da te odbacim u grad?“
Klimnula je. Skuvala im je tursku kafu sa kardamonom.
„Šta ima u tome?“
„Ovo je kafa. Sve što si pio do sada, bilo je čisto sranje.“
Ponekad bi joj pošlo za rukom da sa nekim popije jutarnju kafu. Retko kom je prijao neobičan ukus ovog začina, ili bi mu prijao, ali ga je smarao čudnim. Malo ko je kafu popio do kraja.
Hana se držala pravila da bi ljudima nešto trebalo dati, nečemu ih naučiti. Na primer, kako da skuvaju dobru kafu. Kako bi mogli da se pomere s mesta. Da mnoge noći ne budu potpuno uzaludne. Puno noći, za koje ljudi misle da im donose spas, je zapravo izgubljeno i iznevereno vreme. Ali to ne smete glasno priznati, ne bi postojalo ni žaljenje ni sažaljenje, a onda bi mnogi izgubili smisao života. Bilo joj je zabavno da barem na trenutak bude spas nekome i da neko u to poveruje, ljudi su naime bili spremni da poveruju u bilo šta.
Vrteo je šolju kao da je u pitanju kaleidoskop, sa kojim se igrao kao dete i čekao da će mu se na površini prikazati neka lepa slika od začina i soca.
„Ne radi se to tako. Najpre moraš da popiješ kafu, a zatim okreneš šolju.“
Šokirao se pogledavši u mobilni.
„Gospode, hajmo!“
Na mostu kod luke nije zaboravio da joj kaže: „Ali doći ću da vidim da li mi je uspelo.“
Jurili su kroz grad, nije seusudila da mu kaže da njih ni đavo neće hteti, tako da bi ipak mogao da uspori.
Onda su ih zaustavili policajci.
Razumela je to kako loš znak broj dva, ali ipak između njih ničeg nije bilo.
Jako je tresnuo vratima, kada ga je jedan u zelenom pitao, gde vi tako žurite, gospodine šoferu, a on odgovori, na posao.
Dobio je stotku za prekoračenje brzinu, možda samo kao opomenu.
Prošla su dva meseca i četiri dana, od kako je sebi rekla da ga neće čekati. Neće ga čekati, da je hteo – došao bi, ali ako se ne javi za nedelju dana, (zatim dva ili za mesec dana, zatim…) neće ga više čekati.
Samo što je onda pala metla a fenjer pored vrata se njihao nekako glasnije.
Imao je popravljen lak na kolima i doneo je dobro vino.
„Jako si mi nedostajala. Oprao sam kosu dečijim šamponom zbog tebe.“
Činilo se da je shvatio princip. Samo nije znala čega tačno.
Tada je htela da napusti posao i rekla je sebi da će početi da peče torte.
„Čovek se bavi samo grlicama za svadbu i brojevima poput 50, 60, 70…“
„Da, osemdesetica se retko koristi“, rekao joj je.
„Ja više ne želim da viđam nikakve ljude!“
„Ne želim da te plašim, ali i to je za ljude.“
U zadnjoj sobi je imala klavir. Stari i pokvaren, neke dirke se nisu vraćale nazad, a ljudi nisu imali strpljenja da ih čekaju. Ljudi uglavnom sve žele odmah. Pokvarene stvari bacaju. Tako da ga za svaki slučaj nije nikom pokazivala, ali njemu jeste, kao da je želela da čuje da se ponekad isplati odneti stvari na popravku, da još uvek mogu da posluže.
Pritisnuo je nekoliko dirki. Neke od njih nisu dale zvuk. Sačekao je dok se ne vrate nazad.
„Možda bi mogao da se popravi. Imam prijatelja koji radi u radnji muzičkih instrumenata.“
To je bio star klavir koji je dugo služio kao efektan stalak za stare fotografije. Mama joj je jednom rekla da ih baci – zašto držati mrtvace u kući, a nije ih ni poznavala.
Fotografije su posle nekog vremena bile prašnjave a klavir i dalje pokvaren, tako da ga je premestila u zadnju sobu u kojoj je prastara majka odlagala perine i duge večere.
„Držim ga zbog efekta, ali mi je i žao da ga bacim.“
Nije bilo puno stvari u koje su verovali. Ljudi ih nisu interesovali u toj meri. Posle dva minuta bi za njih izgubili interesovanje, ali nikada o tim praznim mestima nisu pričali. Samo su ih razumeli. On je mislio da je već gotovo, a ona da na to ima pravo. Neko bi ih osuđivao zbog toga. Rekli bi za njega da je običan mlaki liberalni intelektualac sa bradom kao Alibaba koji nema pravih problema. I toliko je iznad svega da apriori odbija da voli bilo koga.
Jednom, kada sve prođe, reći će mu: „Jako me mrzi da nekoga muvam. A još više me gnjavi kada neko muva mene.“ On će biti jedini kome će to moći da kaže, jer će razumeti njenu fazu „neposredno pre rezignacije.“ Ovu će fazu imati davno iza sebe, ali joj iz nekog čudnovatog milosrđa reče: „Ništa nemoj preduzimati. Proći će.“ A ona mu na to odvrati: „Nekad si bolje lagao. Čini se da oboje starimo.“
Čim je sipao nepotrebno skupo vino u jeftine čaše, hteo je da je povali na pokvarenom klaviru koji bi ispuštao neobične a na nekim mestima nikakve zvuke, prevrnuli su čašu na koju se svom težinom naslanjala i staklo joj se zarilo u ruku na nekim mestima, nije stigla ni da jaukne.
Došlo joj je da zaplače, ali se plašila da će se tako pre onesvestiti.
U kolima prema urgentnom centru nisu pričali. Držala je ruku i pokušavala ja da ne zamišlja staklo u koži, u linijama na dlanu koje više nikada neće biti kao pre. Nije želela da misli na bol, na to kako joj steže mišiće i nije znala da li je to od teskobe.
Na urgentnom su prema njoj bili ljubazni. Kod reči ušivati je rekla doktoru da će ona umreti od bola. To se zaista može desiti. Ne podnosi bol, celog života ga izbegava, možda bi za to mogla da dobije neki orden.
„Znate li koliko je takvih bilo pre vas, gospođice?“, pita je doktor sa smešnim okvirom za naočare koji je radio noćnu smenu i očigledno se odavno nije uznemiravao zbog dramatično uplakanih devojčuraka.
„Sa posečenim rukama?“
„Ne, od porcelana. I nijedna nije umrla.“
„Nisam ja od porcelana“, reče tiho.
„Onda izdržite.“
Nije imala drugu mogućnost, sem da mu veruje. Kome ćete verovati, ako ne ljudima koji vam ušivaju ruke, iz koje vam je malopre virilo parče flaše od vina? Sa njima treba ekspresno izgraditi odnos, drugačije ne ide.
Osećala je zadah dezinfekcionog sredstva, zavoja i zahvalnost.
„Nemojte više da plačete, za godinu dana se ovoga nećete ni sećati.“
Kod reči godina je poželela da se ponovo rasplače i to još glasnije. Neće godinu dana zamišljati ožiljke od nekoga, koga ni ne poznaje, ko dođe kad mu se prohte a ode kada ona to ne želi. Ožiljci su za druge žene, ona nije od tih koje imaju potrebu da se sećaju i da govore da im je nešto od njih ostalo.
Kada ljudi odu, posle njih ne bi trebalo ništa da ostane, to samo bespotrebno komplikuje situaciju.
Možemo ih jedino naučiti da kuvaju kafu, presađuju bonsai, kisele krastavce, ali rane, ožiljci i tetovaže su dopuštene jedino kada se vratite iz zatvora.
Linija srca joj nije preseklo. Na svu sreću, pomisli.
U povratku iz hitne i dalje nisu ništa pričali. Imala je uvijenu ruku bez komadića stakla a na semaforima su stajali ispod ogromne reklame predimenzioniranog osveživača za WCšolju koji se vrteo.
„Misliš li da to pokreće vetar?“
„Mislim da ima motor“, reče.
Zatim više nikada nisu razgovarali o ruci, kao ni o osveživaču za toalet, sve što se te noći desilo, nagoveštavalo je zaista samo loše stvari, koje su tek trebalo da se dese, a ona je konačno mogla da poveruje znacima, ali je sad već bilo jako kasno. Više se nije mogla ni povući, pošto je imala ožiljak.
Ujutru su se probudili goli. To nije bio neki poseban osećaj. Prekontrolisala je ruku i povez na koji joj je lekar porcelanskih devojaka zalepio dečji hanzaplast i obukla se.
Skuvala je kafu sa kardamonom i prekrstila noge dok je izgovarala Dobro jutro.
Nisu puno pričali. Bili su gladni a jutarnje priče su uvek bile o jednom te istom. Jutra nikada nisu bila nagrada koju je očekivala. Odjednom je poželela da zauzme neki stav. U stvari zašto bi. Nikada pre toga se time nije mučila.
„Imaš li u frižideru još nešto sem lakova za nokte?“
„Svetlo.“
Laknulo joj je. Nikakvi veliki razgovori.
Njihovi jedini veliki razgovori, bili su o njegovim kolima, ako bi se to tako moglo nazvati. Ni do čega bitnog nikada nisu dospeli. Oboje su se pretvarali da im to odgovara, ali kako su naučili, odgovaranje nije put, jedino put u pakao, u kom su već na trenutak bili, samo je teško bilo da se tako nešto prizna.
Na putu u Kruml su zalutali, tako da su se oko šest sati motali po autoputu, skretali su kod pogrešnih znakova i pili kafu na čudnim odmorištima. Hana bi uvek otisnula ruž na papirne salvete i zapisivala na njih mesto gde su pili kafu.
„Jednom ću od njih prirediti izložbu.“
Nikada nikoga nisu pitali za put a na poleđini autokarte je crtala slonove. Bila je to jedina životinja koju je umela da nacrta, i govorila je da joj je to do sada uvek donelo sreću.
Fotografisala je table sa smešnim nazivima austrijskih sela kroz koje su prolazili i shvatila je da je u nečemu ista kao on. I nije znala da li su se sreli zahvaljujući tome što je to tako uvek bilo, ili je to od njega preuzela. Ljudi ipak moraju jedni drugima nešto da predaju. Ali čim imamo nešto zajedničko sa njima, nešto što se ne može pripisati horoskopskom znaku ili zajedničkoj trasi prema prodavnici hrane, nešto nije u redu. Hana je znala da je kasno. Povratni put obično ne postoji, pošto nam je iza dupeta nešto eksplodiralo.
Ivan Jurjević Knez, Kamenoklesar, 1960, kamen
Svaki put kada je bila kod njega, bila je svesna da su predmeti oko nje pripadali drugim ženama, koje su tamo povremeno u okviru obeležavanja teritorije kao zaboravljale stvari, jednom je to učinila i ona. Jedan od venčića iz prolećne kolekcije je ostavila na veš mašini i bilo joj je neprijatno kada mu je pisala SMS da li je primetio da li ga je možda tamo negde ostavila. Užasno neprijatno.
Ne, sigurno nije primetio gomilu veštačkog cveća u svojoj kući. Ali barem je mogao da bude siguran kome pripadaju. Ne bi volela da ih je uzela neka naredna dobitnica, uostalom, njemu su se uvek sviđale devojke sa cvećem u kosi, to je evociralo u njemu čudnovatu vilinsku nevinost, kojim niko ne kaže da su van tog sveta i da taj hipsterski veštak u kosi bi imao uspeha u najbolju ruku na karnevalu šestog ce.
Ali na Hani mu se sviđalo.
Jedno joj je rekao, kada ju je kresnuo na podu, a njoj se to tada nimalo nije dopalo, Znaš, ti si drugačijai ja te volim.
To su bile prividno bezopasne istine (I nije imao pojma, koliko strašno je zvučalo), kojima je sam pred sobom starao alibi, jer su tada već oboje znali da će im se sve to pre ili kasnije obiti o glavu i pitaće ih: A šta sada da radimo.
I u ovome su bili isti. Nijedno od njih nije podnosilo pitanja, na koje je morao da postoji nepobitan i nedvosmisleni odgovor. Sve te žene su ga stalno nešto pitale, tražile su neke odgovore. Sve koje su se kasnije pretvarale da je to baš ovako dobro i da ništa ne treba menjati.
A onda je neko odjednom porazbijao pola kuhinje i drške na šoljama su izgledale kao zbirka mlečnih zuba, koje je zubić vila prosula iz piksle.
Ili bi mu neko izgrebao auto. To je bila taksa za neobjašnjavanje, jer pre ili kasnije će neki ljudi tražiti objašnjenje i počeće da imaju svoje prohteve.
Hana je bila drugačija, pomalo je bila poput njega. Ali je računao na to da će se jednog dana probuditi i da će početi time da se bavi. Svako jutro je poželeo da TO ne bude taj dan.
Probudila se blizu granice kada se na radiju izveštavali o stanju na putevima a odmah zatim je Adel pevala da više nema priču o kojoj bi pričala. Ko je danas još ima?
„Kada nekome zaspiš u kolima, to znači da ti je dosadan?“
„Ne. To znači da mu verujem.“
„Bezbednije je da se dosađuješ.“
„Sve je bezbednije, nego verovati ljudima, pobogu. Ali u tome i jeste avantura.“
„Onda spavaj.“
Verovatni nekom je užasno čudno osećanje. Njoj je to ličilo na bajku o Snežnoj kraljici, koju je prvu dobila na magnetofonskoj traci, kada Gerda noću govori razbojnici Elzi da ona mora da spasi Kaja odmah nakon što joj Elza zapreti da će joj, ako je napusti, zabiti nož u stomak.
Hana je znala da bez obzira šta se desilo, uvek će biti slično. Samo bi sad već mogli da prođu bez ubodnih rana.
U selu se već dugo niko nije obesio. Kod Hane je dolazilo sve manje muškaraca, cvetni venčići su joj se raspadali, a ona nije imala želju da kupuje nove.
Grobareva ćerka je preko nje iz američke okultne prodavnice poručila stvari za vudu, posao se razradio i učila je da vrača kostima. Ponekad kada je bio mlad Mesec, povremeno bi imala potrebu da nešto zakopa u bašti a grobar je onda svugde pričao da imaju u bašti krtice.
Hana bi joj povremeno nešto donela sa odeljenja za carinu u velegradu, tamo su je već znali.
Nikada nije razumela žene, koje žele da za sebe vežu jednog jedinog beznačajnog muškarca, koji ih zapravo ne želi, jer da ih želi, one ne bi morale da mu kradu kosu i da mu sipaju gluposti u kafu.
Nije se pojavio tačno mesec i dvanaest dana. Hana je sebi ponovo rekla da ga neće čekati.
Onda ju je pozvao. Jedva ga je razumela. Nešto je uzeo, što je uzimao i pre, ali ovoga puta verovatno nije dobro procenio.
Nije ga pitala šta je to bilo. Kada je došla kod njega, njegova mačka je prestrašeno sedela ispod stola i ježila se. Bila je to mačka njegove bivše devojke. Navikla je da spašava jadna naivna stvorenja kojima je zao svet naudio i verovala je u karmu. Hana tu mačku nikada nije volela i mačka je shvatila da ne treba da joj se trlja o noge. Zaključile su formalni mir, ali su se ovoga puta razumele. Kao posvađana deca kod zajedničke nevolje u školskom dvorištu, koje odjednom dele jednaku meru i vrstu zajedništva. U opasnosti.
Ležao je na podu oznojen, kosa mu je bila dečje iskrena, samo mokra od znoja. Bio je pomalo natečen i teško je disao. Znakove predoziranja nikada nije tražila na guglu, kao ni pružanje prve pomoći, sada joj je palo na pamet da je nekada mogla to da potraži umesto recepta za lepinje bez brašna ili mantil za kišu od konoplje.
Nije htela da ga sažaljeva. Sažaljenje je poslednji nivo koji ljude tera na snose odgovornost za druge.
Izvadila je telefon.
„Nemoj zvati hitnu.“
Njegova naježena mačka je došla kod njega i imala je u očima zajedljiv izraz, i evo ti, draga moja. Mačka je mirno sela pored njega i prela je. A ako to slučajno ne bi preživeo, biće to kao iz apsurdne slovačke socijalne drame o muškarcu koji je umro sam sa mačkom, povrh toga sa mačkom njegove bivše, jer nijedna njegova kurvica mu nije pomagala, kada nije dobro ocenio dozu koksa.
Dovukla ga je do kupatila i gurnula mu je glavu pod hladnu vodu. Mačka je išla za njima. Ako slučajno ne preživi, mačka će sigurno svedočiti protiv nje. Gurnula mu je glavu u kadu, krava,kome bi to palo na pamet.
Još joj je palo na pamet da bi mogao i da povraća, ali to je verovatno videla u nekoj seriji u kojoj je neko popio više lekova.
Držala mu je glavu ispod hladne vode i najradije bi ga udavila. Za sve. Zato što je zove, ako slučajno ne preživi, ujutru će nju policija pitati u kakvoj su bili vezi a ona neće znati da im odgovori.
A kada je pitaju zašto nije pozvala hitnu pomoć, reći će im da joj je njoj bilo žao da oni zbog ovog dolaze. Ili se pre plašila da ako bi slučajno završio u ćuzi, nosila bi ga kao na savesti i morala bi da ga posećuje. A ni tamo ne bi znala da kaže kod koga dolazi.
Onda ga je odvukla na kauč i čekala je kada će ponovo biti spremna da mu gurne glau pod ledenu vodu, pošto više nije osećala ruke i on je mogao da dobije i upalu moždanih vijuga, pomislila je. Ni to kako dolazi do upale moždanih vijuga nikada nije pretražila na guglu.
Trebalo bi da napokon pronađeš momka koji ima i neke vrednosti a ne samo drogu, govorila joj je Dora.
Kada su joj se već odmrznuli vrhovi prstiju, stavila ga je da sedi na kauču i čekala je šta će se dešavati. Nije imala pojma da li je ovaj improvizovani medicinski zahvat koji je odabrala dobar za nešto, ali njoj se činilo da njemu nije gore, i tako je to ponavljala do pet ujutru, kada joj se već učinilo da je čist i pri svesti. Oboje su bili na smrt umorni. Nije osećala ruke, kada ga je pokrila u njegovom krevetu a njegova mačka ih je posmatrala sa dovratka kao da vrši nadzor. Na trenutak je tamo stajala i čekala je neki prokret, ili možda neki poseban izraz zahvalnosti što mu je upravo spasila život a ona je srećna što je živ, ali umesto toga je samo rekla: „Ako bi hteo da povraćaš ili tako nešto, pored kreveta ti je lavor.“
Uzela je jastuk u nameri da ode da spava na kauč.
„Ostani ovde“, rekao joj je.
Legla je pored njega kao stranac sa hladnim rukama koje nijedan od njih nije poznao. Njena kosa je mirisla na strah od njega.
Nije podnosila svitanja pored njega. Svako novo jutro, kada su se zajedno treznili su bila zastrašujuća, sad je konačno mogla sebi da prizna. Osećala je to jako intenzivno, svud oko sebe je osećala loše stvari, koje su kao vuci dolazili pred zoru, i nije znala da ih imenuje. Stvari koje će nas jednom stići, dakle najpre njega, ali sve dok bude imao snage da pozove i nju. Ubiće ih zajedno.
Zato se ljudi ne vezuju, palo joj je na pamet. Zato što žele da budu obzirni i da plivaju u svojim govnima sami? A oni drugi su šta? Prolaznici? U suštini –da. A naša greška je što se zaustavimo na duže nego što treba. Naša greška je angažovanost.
Ujutru po običaju nisu puno razgovarali. Skuvao joj je kafu sa kardamonom. Naučio je već, vreme je da se pođe, nešto je ostavila za sobom, Doviđenja. Doručak, naravno nisu stigli. Kada je izašao go ispod tuša, sklonila je pogled kao da ga golog još nikada nije videla. Odjednom je u njemu ugledala nešto čega se plašila. Strah je ono šta nas tera da odemo, ne da ostanemo. Najgore je da mi nikada ne znamo da li se više plašimo za sebe ili za njih – da im više nećemo biti potrebni.
„Zar nije bolje da ja vozim?“
„U redu sam“, osmehnuo se još uvek sa mokrom kosom.
„Nije li bolje da je osušiš fenom? Nije baš toliko toplo.“
Nakon šest sati sa glavom pod hladnom vodom je mogao da se učlani u društvo čvrstih ljudi, koje prikazuju na vestima uvek na doček nove godine na Seneckim jezerima.
„Znaš, mislim da bi oboje trebalo da počnemo da živimo normalan život“, rekla mu je u kolima i pokušavala je da se promeni muziku i isključi Bionse.
Na trenutak se pretvarao da nije čuo, a možda je očekivao da će prećutati, uostalom za dve godine je to naučio sasvim dobro. Nervozno je menjala stanicu radija.
„Ostavi to. Ti želiš da živim normalan život, a ovo slušaju normalni ljudi.“
Stajali su zaglavljeni u saobraćajnom kolapsu. Posmatrala ga je suženim pogledom i stisnutim usnama, kao i uvek kada se očekivalo da će reći nešto čime će ga sasvim oboriti, ali njoj se zapravo samo plakalo i došlo joj je da izađe iz kola nasred mosta.
„Ti nikada nisi htela da živiš normalan život. Nemaš pojma šta je to!“
Spustio je glas i pokušavao je da odgovori sasvim mirno: „Da želiš normalan život, imala bi ga odavno.“
Najgore za Hanu je bilo to što je on bio u pravu. Ali govorila je da to jednom svakog stigne. Kada su se prvi put sreli, on je bio izgubljen muškarac preko trideset u problemima koji tada uopšte nisu delovali nerešivo kao danas, kada je muškarac sa skoro četrdeset koji je, kako je to Dora rekla, naprosto u govnima.
Kupio joj je minđuše u obliku grlica. U očima su imale sitne dijamante. Činilo se kako da je u znak zahvalnosti a sigurno je to bio jedan od razloga. Ali pre će biti da je time hteo da joj nagovesti da bi trebalo da ćuti o sinoćnom događaju i da se o tome ne izjašnjava. Ipak je (vele)grad bio prilično mali grad.
Dao je da se popravi stari klavir koji nije mogao da se popravi, tako da joj ga je dovezao nazad s tim da je to nepotrebno i nemoguće.
To je bio tvrdoglavi klavir koji je želeo da kaže da ponekad stvari mogu da izgledaju dobro i mi možemo iz sve snage da verujemo da im se može pomoći i da se dovedu u prvobitno stanje, ali zapravo to naprosto neće ići. Jer su odavno mrtve.
Tri meseca i devet dana se nije pojavio. To je dosad bilo najduže i moglo je da bude zauvek. Znala je da će se vratiti. Naučila je da ono što se vratilo dva puta, doći će i treći, sedamnaesti, sto prvi put a zbog toga nije morala da čita ni grafomana Koelju.
Te noći, kada je ponovo došao, nisu ni palili svetlo, kako bi obično uradili, a nisu ni puno pričali. Reći nešto pametno nakon skoro tri godine proseravanja, koje su nabrbljali bez odugovlačenja, zvučalo je pomalo ofucano.
Spavali su u zadnjoj sobi. Tamo, gde se nije često odlazio i gde je stari klavir ćutao, gde su ljudi odlagali nepotrebne stvari za slučaj da će im još nekada biti potrebne ili od kojih nisu imali srca da se oproste.
Probudila se sa namerom da odvrne sijalicu dok on spava pored nje. I da ga zaključa. U zadnjoj sobi ga niko neće tražiti. Tamo će mu biti dobro. A ona će ga pronaći uvek, kada bude htela. Kada ne bude htela, neće tamo ići.
Uvek će se viđati samo u zadnjoj sobi i to će značiti da ta veza zaista ništa ne znači. Da ne postoji. U zadnjim sobama stoje stvari koje ne želimo u kući, ili ih tamo iz nekog razloga ne možemo imati, ali ne uspevamo da ih se rešimo. Tako je to i sa životom, ništa komplikovano. Samo im treba pronaći pravo mesto i ne pomerati ih.
Nije želela da budu jedno drugom deo života. On nije bio u stanju da tamo ima još nekoga sem sebe i svog straha, da bi moglo da se radi o nečemu važnom i o nekom drugom. Ona je odbijala da pomera granice, uprkos tome što ih je par puta ukinula skroz a zatim ponovo uspostavila, odbijala je da ne bude prioritet, mada nikakvi prioriteti nisu postojali. Prekomerno je koristila reč nikada, da bi je zatim brisala iz rečnika a već sledećeg trenutka i jedno i drugo sebi zamerala.
Ona nije mogla da shvati kada se postali večni odgovor na NIŠTA. Mrzelo ju je da definiše ljubav, to je oduzimalo puno vremena.
Od tada više nikada nisu palili svetlo. Ujutru su mogli da se izgovore da su samo sanjali. Živeli su nešto što nijedan od njih nije mogao da imenuje, ali čim bi to me hteli da smisle ime, nju je to bolelo. Nju jako. Tako jako da se nakon svakog njegovog odlaska kunula da mu više neće dopustiti da se vrati. Ali to bi bilo još gore.
U zadnju sobu više nije trebalo dolaziti. Nije bilo gde. Svi putevi su samo tamo vodili, bilo je svejedno posle koliko dugo vremena. Hana nikada nije znala da li se sa tim stvarno pomirila, ili je samo izgradila neku posebnu vrstu navike.
Ljudi zavise jedni od drugih i ponekad to i nije neki dobitak. Jednom će oboje pričati pred drugima da više ne vole one koji su bili pre njih. Na trenutak će olakšati svoju savest i negde pri kraju će to možda početi da biva istina.