“Englesko pijenje je plišana igračka. Srpsko pijenje je čupavi monstrum…” piše u ovom eseju odabranom iz knjige “Čaj od šljiva” Lazar Džamić, autor prethodne knjige “Cvjećarnica u kući cveća” u kojoj razotkriva fenomen popularnosti Alana Forda na prostorima ex Yu.
O pijenju
Nema ničeg hladnog u Englezima kada je u pitanju piće. Mnoge večeri posle posla, naročito petkom, rezervisane su za odlazak u pab. Leti, kada dan u Londonu traje do deset uveče, trotoari ispred pabova stenju od glasne, animirane gomile i njenih plastičnih čaša točenog bakarnog piva, kuvanog u pivarama varljivo tradicionalnih imena, koje su odavno pootkupljivali veliki svetski lanci.
Srpska i engleska kutura pijenja su dva različita filozofska sistema. Englezi su uradili ono u čemu su, inače, generalno veoma dobri: pretvorili su jedan od najgorih istorijskih poroka – ovekovečen u čuvenoj Hogartovoj slici Aleja džina – u laku rekreaciju.
Englesko pijenje je vazdušasto, žovijalno, društveno, podjednako raspoređeno između muškaraca i žena, lišeno teške sramote čak i za potpuno natreskane mlade devojke dok povraćaju na voznom peronu petkom uveče. Englezi piju jer je to zabavno. Nema dubljeg filozofskog ili egzistencijalnog razloga. Kada se napiju, pevaju, igraju, viču, grle se i onda se smuvaju. Ponekad, u nekim delovima grada i među određenom populacijom, i potuku.
Englesko pijenje je egalitarno i po svojoj prirodi suštinski socijalističko. Po svom pakovanju i ikonografiji, međutim, kvintesencijalno kapitalističko: glamurizovano, promovisano i brendirano. Urbano. U najkraćem: sanitizovano. Podnapitost, “lakoća glave”, zabavno iskustvo u kontrolisanim uslovima, jesu suština igre, poput odlaska u zoološki vrt umesto u pravu džunglu.
Nasuprot tome, za Srbe je piće pitanje života i smrti, sreće ili tuge monumentalnih, preplavljujućih razmera. U mnogim seoskim kućama dan i dalje počinje čašicom rakije “naštinu”, “za srce” i za “pomozi Bože”. Zima prolazi na slavama, gde se na ringli puši vrela, mirišljava kuvana rakija, “šumadijski čaj”, od čijeg mamurluka neuroni odumiru sa vriskom koji se čuje i u komšiluku.
Najčešče, srpsko piće je dugačak redenik čašica u lokalnoj kafani, ispaljivan u vrelom verbalnom okršaju oko tumačenja maglovite lokalne politike, nabijen barutom mezeta i postepeno transformisan u zapletenu jezičku kakofoniju apsolutnih stavova i mužjačkog megdanisanja.
Mnogo šta u srpskom pijenju je divlje, iracionalno, pagansko, teško kao olovo i opasno kao živa. U tom carstvu vladaju muškarci. Oduvek je važilo kod nas – mada emigrantska memorija ovde možda i nije potpuno u skladu sa vremenom – da je sramota za ženu da bude pijana na javnom mestu. Ta privilegija je uglavnom zadržana za Adamove sinove.
Kada ih piće zajaši, lupaju pesnicama u stolove, zavijaju u dertu tako dubokom da im duša pršti na parčiće kao bomba kragujevka, pucaju iz svojih pištolja u nebo kao da hoće da pogube nemilosrdnog, dušmanskog Boga, biju se za najmanje stvari, jedu pare da pokažu ko je bogatiji, lome čaše golim rukama i zubima i spuštaju svoju muziku u bunare ili je penju na krovove i krošnje.
Nema razlike između dana i noći u najdubljim tamnicama srpskog pijanstva, ni oštrica noža ne može da se uvuče u prostor između radosti i tuge jer je sve to, nekako, isto. I sve to progonjeno velikim, dušolomnim vodeničnim kamenom života. Srpsko pijanstvo je tečna srpske istorija.
Englesko pijenje je plišana igračka. Srpsko pijenje je čupavi monstrum.
(Objavljeno u Novom magazinu pod naslovom Kako piju Srbi i Englezi)
Lazar Džamić, Čaj od šljiva, Laguna, 2015
Oprema teksta/foto koncept korzoportal
PROČITAJTE I: vikend-prica-ludo-drvo, korzo-portal-postoji-godinu-dana