Boris Stanić autor je prvog grafičkog romana o Sarajevskom atentatu – “Atentat, s one strane patnje” koji je uradio prema scenariju osmišljenom uz saradnju sa holandskim istoričarem Gviomom van Hengelom. „Pored očitih asocijacija na Grosa, Diksa, Tardija, Hegedušića, jasno se može doživeti i veličina umetničkog kalibra Borisa Stanića, vanredno talentovanog i kompletnog autora“, napisao je u predgovoru Goran Lakičević. Udruženje likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije – ULUPUDS, na Sajmu knjiga 2015. dodelilo je nagradu za najbolji strip Staniću i van Hengelu. Dovoljno povoda za intervju. Piše: Snežana Baralić Bošnjak. Ilustracije: Boris Stanić
Boris Stanić Foto: Aleksandar Stojković
Boris Stanić (Pančevo,1984), slikar i strip-autor . Završio je beogradski Fakultet likovnih umetnosti – Odsek slikarstvo. Učestvovao/izlagao na mnogobrojnim radionicama i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Stripove je objavljivao u časopisima/grupnim publikacijama. Jedan je od autora grafičkog romana “Miroslavljevo jevanđelje: apokrifna verzija”. Objavio je grafički roman “Radosav: Jutarnja magla” koji je preveden na poljski jezik, Zbirku stripova “Blatište”, Strip „Radosav – hrastovo lišće”.
Šta pripremaš, šta “švrljaš” ili “žvrljaš” svakodnevno ? Čega se plašiš, a čemu se raduješ? U kojoj si umetničkoj fazi i ima li tu umetničke pobune ?
Boris Stanić: Kao i svi drugi, ja reagujem na svet i komuniciram sa svetom u kome živim. Mi smo u uzajamnom odnosu. Jedina razlika je što ja taj odnos pokušavam da pretvorim u građu za strip. Stvarnost je za mene materijal koji sakupljam i razgledam i kojim manipulišem ne bih li napravio radove koji su, između ostalog i reakcija na društveni i politički trenutak u kom živim. Međutim, oni su i više od toga, oni su pokušaj da se taj inače nepostojeći svet, svet mojih zamisli, svet nekih još neuobličenih impulsa i naslućivanja ostvari u jednu poetsko-likovno-narativnu celinu koja je svet za sebe, odnosno da se uobliči u strip. Tu dolazimo do straha ili barem napetosti; vreme je ograničeno budući da sam smrtno stvorenje, a mogućnosti su beskonačne! Zato svakodnevno moram da pravim kalkulacije i donesem odluku čemu ću posvetiti pažnju i koji ću od tih nebrojeno mogućih umetničkih projekata zaista realizovati. Otuda zabrinutost, odsutnost i napetost. Inače se ne plašim ničega osim smrti bližnjih i bolesti. Odmah kad sam završio fakultet počeo sam da crtam stripove. Tog materijala se nakupilo u tih desetak godina, tako da sad malo manje crtam, a više se bavim prevođenjem i slanjem radova izdavačima. Dosta se bavim i nekim naizgled jalovim razmišljanjem. Zadnje dve godine crtam strip o Neandertalcima što je izuzetno interesantna tema, ali je i veoma zahtevna, pošto je potrebno mnogo istraživanja i crtačke upornosti – imajte u vidu da rad na stripu ponekad traje godinama! – zbog čega sam započeo još jedan koji mi za sad pruža samo radost i zadovoljstvo. Crtam ga bez ikakvog plana i cilja, tablu za tablom. U stvari, to će biti više slikovnica nego strip, zasnovana na slučajnostima proisteklim iz gorepomenutog jalovog razmišljanja, koje, kako se ispostavlja, ipak donosi plodove!
Kao što rekoh, moji stripovi su između ostalog reakcija na društvena i politička zbivanja. I tu se ne bojim da odem u vulgarnost i brutalnost kako bih izrazio svoj bunt. Ali ne crtam dnevnopolitičke teme niti aktere sa te scene. Više me zanimaju fenomeni: rulja, linč, iskežena lica koljača – inače običnog sveta, komšija, cara – tlačitelja, oteklog poput žabetine, iskolačenih očiju i razjapljenog kanibalističkog ždrela. Državni i crkveni predstavnici ogrezli u slasti moći, dominacije i sadizma, okruženi ruljom koja bi sutra samo da može poklala sve koji odstupaju iz tog tora, tog svinjca, tog brloga. Gnušam se svake sabornosti koja negira pojedinca i njegovo jedinstveno biće. Lični identitet, odnosno identiteti, jeste duboko osećanje sebe sazdano od sopstvenog iskustva, prošlosti, nada, stremljenja, snova, zabluda. Sramno je odreći ga se, i podati ga na žrtvenik nacionalnim, političkim, religijskim i ideološkim konstrukcijama, posebno onim društvenim konstrukcijama koje su protivčovečne.
Ko su bili tvoji umetnički uzori i koliko savremene informacione tehnologije unapredjuju vizuelnu umetnost ili je, naprotiv, udaljuju od stvarnosti ?
Boris Stanić: Uzori i motivi dolaze iz raznih sfera života i umetnosti i menjaju se u različitim fazama života. Ono što me je prvo privuklo stvaranju bili su stripovi, a odmah zatim muzika, posebno pank. Spoj ta dva elementa ohrabrio me je da odmah počnem da ustanovljavljam sopstveni glas. Osnovna škola – koju sam najdublje prezirao, s druge strane, provocirala je taj isti glas i davala mu ton. Mislim da sam još u najranijim godinama prozreo svu ljudsku prevrtljivost, pokvarenost i nasilnost. Na neki bizaran način ja i dalje boksujem s tom traumom pretrpljenom u školi, čak i kad se bavim nekim drugim temama i društvenim nepravdama. Sve se to videlo još tada, u nižim razredima osnovne škole.
Koristim kompjuter pri stvaranju, proces mog rada je takav da meni originalni crtež znači manje od fajla. Obično počnem tušem, ugljem, akvarelom i onda skeniram i dodatno digitalno dorađujem, crtam preko originala koristeći tablet i digitalnu olovku. Pošto je zamisao da to na kraju bude odštampano, original mi nije nešto preterano važan. Posebno što ne volim izložbe, ni da ih posećujem niti da učestvujem na njima, ne planiram da izlažem te originale.
Što se tiče društvenih mreža, imao sam neke koristi od njih, imam veliku bazu kontakata koji mi znače, ili će tek da znače, i činjenica je da sam i ostvario neke profesionalne zgoditke zahvaljujući tome. Kad bih stavio na vagu, verovatno da je šteta veća, ali to je teško reći jer socijalne mreže su sada deo naše stvarnosti i ne znam kako bi izgledao svet da njih nikad nije ni bilo. Na tu temu postoje naučni radovi, ja se nisam time preozbiljno bavio.
Brat i ja smo dobili prvi kompjuter kad sam bio u srednjoj školi. Imali smo spori internet i provodili smo sate u čekanju da se „učita” slika porno glumice, a drugari su donosili diskete da nasnime pornografski materijal. Dodajte na to utraćeno vreme još nekoliko sati ispred televizora i još nekoliko ispred sege, zaista je zadivljujuće što sam išta postigao u životu. Izgleda da se stvari nisu mnogo izmenile po pitanju traćenja vremena, samo je sad sve objedinjeno u jednoj kutiji umesto u tri.
To je pitanje budnosti, spremnosti da se bude fokusiran i uključen u sopstveni život, da se pronikne u kompleksnost stvarnosti, informacije. Ali to je strašno zamorno, posebno sad, u hiperprodukciji informacija. Sigurno je da nas fejsbuk, instagram i slično dodatno zagađuju. Čak i najlepša slika objavljena na fejsbuku postaje šum. Primetio sam taj efekat obamrlosti usled zatrpanosti sadržajem, bilo kvalitetnim bilo treš, još pre pojave brzog interneta. Svi ti filmovi, slike, vesti, knjige, muzika, stapaju se u nekakvu nedefinisanu masu, kao kad se pomešaju raznobojne štangle plastelina u jednu džombu neprijatne boje.
Ne znam kakav efekat to ima na one koji s tim odrastaju. Ja pripadam generaciji koja je snimala filmove na kasete. Presnimavali smo jedni od drugih strava bendove i strava filmove, razmenjivali smo knjige i stripove, i čeznuli za tim kvalitetnim sadržajem. Sad mi je mnogo teže da duboko proživim umetničko delo. Zato volim da posmatram prirodu, volim da uberem par grančica i da ih crtam do detalja, međutim onda čujem da su i prirodu prodali ili je podelili među sobom i onda budem tužan. Našao sam donekle izlaz u rezignaciji, i na tome sam svesno radio, jer sam uvideo da ću da poludim nervirajući se oko svih tih mrakova ljudskih, društvenih, ekoloških. Budale i zlikovci vrebaju sa svih strana.
Koliko ti nedostaje prostor u kojem je funkcionisala galerija Elektrika u Pančevu pri Kulturnom centru, kao i sve one osobe koje su gravitirale ka tom prostoru? Bilo je to mesto susretanja strip autora, ali i drugih autora altrenativne umetničke scene u regionu.
Boris Stanić: Problem zatvaranja javnih kulturnih prostora i zanemarivanja potreba mladih od strane države je važna tema. Iz mog iskustva, takvi prostori su važni, jer su nam ipak dali mogućnost da bar počnemo sa umetničkim istraživanjima, i ostvarimo prva profesionalna poznanstva. „Elektrika“ je bila takav prostor i mislim da će njeno, ali i zatvaranje drugih prostora, sigurno imati dalekosežne negativne posledice za Pančevo. Plašim se da ću izvaliti nekakvu generalizaciju, ali čini mi se da su mladi sve konzervativniji i da revolt spram datog globalnog političkog trenutka izražavaju baš tako što se zavaraju u nacionalne i religijske okvire, a koji su, opet, društveno poželjni u tom istom globalnom političkom trenutku. Zbog potpunog nemara države koji je očito nameran i sistematski, i nezainteresovanosti roditelja, oni su laka meta raznim lovcima na duše; fejsbuk je donekle preuzeo funkciju tih javnih prostora poput „Studentsko“ ili „Elektrike“ i oni sada tu, zabludeli, pohode raznorazne opskurne stranice preko kojih formiraju mišljenje.
Međutim, ne slažem se sasvim sa sopstvenom tvrdnjom i mislim da upadam u zamku kad previđam duh pobune kod mladih. Zapravo i sam poznajem priličan broj talentovanih i buntovnih mlađih ljudi koji izlaze iz ovih zvaničnih okvira i to što ja nisam deo neke grupe ili udruženja i što nemam tačan uvid u situaciju ne znači da takve grupe i pojedinci ne postoje.
PROČITAJTE I: nova-knjiga-stripa-aleksandar-zograf, aleksandar-zograf-bastina-negotina-u-stripu, milan-jovanovic-strip, strip-u-muzeju-vojvodine, pancevo-autorski-i-alternativni-strip