Aleksandra Bosnić Đurić bavi se kulturom i njenim pojavnim oblicima u kontekstu nauke, ali ne izdvojenom iz života. Doktorirala je na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti kod Milene Dragićević Šešić. Iskazala se u pisanju dramskog teksta, esejistike, objavila je više naučnih radova i uredila nekoliko zbornika. Posebno mesto zauzima monografiju “Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti” (Službeni glasnik, Beograd, 2011). Upoznala sam je 2011. kao glavnu urednicu naučnog časopisa “Interkulturalnost” čiji je izdavač Zavod za kulturu Vojvodine. Povod za intervju je njena knjiga “Kultura nacije: Između krvi i tla” (University Press – Magistrat izdanja, Sarajevo, 2016). Piše/foto: Bojana Karavidić
Aleksandra Bosnić Đurić
Referišući na naslov vaše knjige „Kultura nacije: između krvi i tla“, čini mi se da u sadržaju zastupate tezu „ni krv, ni tlo“. Koliko ispravno zaključujem da su „krv i tlo“, odnosno isticanje nacije na jarbol, pogubni za razvoj otvorenog društva?
Naravno da ideološka opsednutost, kad god i gde god se ona pojavila kao prihvaćeni društveni ideal, ujedno znači i najsigurniji put u destrukciju ne samo otvorenosti, već i same društvenosti, u razaranje vrednosti svih vrsta i u nasilje nad realnošću, smislom i istinom, a pre svega u nasilje nad ljudskošću i subjektivnošću koja se mirno i prirodno ne može uklopiti u ideološke konstrukte krvi-i-tla. Gde god su i kada god su država i nacija viđene kao nosioci istorijske slave, jedinstvenosti i moći, gde su one proglašene superiornim i odabranim, neizbežno je da one u svojoj, tako nasilno pridodatoj omnipotentnosti, nasilno i podređuju, pozivajući se upravo na neko „prirodno pravo“, moralne norme, vrednosne sisteme, težnje i potrebe svojih građana. Primenjene ideologije krvi-i-tla uvek i svuda razaraju dostojanstvo i slobodu čoveka, kao i njegovo pravo na izbor egzistencije. Ono što zapravo jeste zabrinjavajuće vezano je za sindrom večno vraćanja istog, za činjenicu da je u 21. veku, nakon antihumanih i anticivilizacijskih iskustava holokausta i genocida, ove ideologije nekim političkim mešetarima, nekim novim ideološkim uzurpatorima, nekim starim ili novim nasilnicima izgledaju i dalje sasvim zavodljivo i primenjivo. Takav je, nažalost, slučaj i u Srbiji evo prvih osamnaestak godina 21. veka i ta činjenica je zastrašujuća i uznemirujuća. Uvek se postavlja pitanje ko se krije iza toga svevlasnog “Mi”, bilo da je u pitanju nacija, klasa ili partija i uvek nas odgovori vode u pravcu prepoznavanja, po pravilu, etički manjkavih ličnosti koje usled agonije u borbi sa osvajanjem sopstvenog identiteta dobrovoljno beže u sigurnu zakriljenost kolektivog, u kojoj ne-misleće “Mi” ima istu takvu ne-misleću odgovornost i u kojoj misleće “Ja” svim sredstvima treba da bude ućutkano i žrtvovano. Režimi koji pristaju na laku koketeriju ili otvorenu kolaboraciju sa ideologijama krvi-i-tla, sa superiornim, progonjenim i žrtvovanim Rodom i Svetim Teritorijama, koje ne poznaju mogućnost istorijskih ciklusa i promena, u svojim temeljima moraju imati nasilje.
U knjizi pišete o otvorenim i zatvorenim društvima. „Otvorena“ omogućavaju i razvoj takve kulture, vice versa je „zatvoreno društvo“ – zatvorena kultura. Koje su karakteristike jednog i drugog, odnosno njihovih kultura?
Između zatvorenih društava i zatvorenih kultura postoji trajna privlačnost i uzajamnost zbog jednostavne činjenice koju često zaboravljamo a koja glasi otprilike ovako – zatvorena kultura uspostavlja zatvoreno društvo, zatvoreno društvo je neguje isključivo kao takvu, zatvorenu, jer bi bez nje, takve, zatvoreni sistem bio neodrživ. Danas znamo da su osnovi ideoloških kultura okamenjene i utilitarizovane ideološke matrice čija je uloga da obezbede dva mehanizma – simulaciju realnosti i manipulaciju zadatim, poželjnim identitetima. Možda bi češće trebalo da se bavimo istorijom kulture i možda bi češće trebalo da poredimo, recimo, nacističku umetnost i socijalistički realizam. Onda bi slike mnogih savremenih strategija kulture bile vidljivije i lakše procenjive. Možda je dobro podsećati na neke čudovišne primere i godine – u tom smislu moja asocijacija je 1929. godina kada je osnovana Liga za nemačku kulturu, koja je imala zadatak da se bori protiv modernističkih tendencija, ali i protiv američkog kulturnog uticaja, recimo džeza. Ne treba zaboravljati, kao istorijsku i nevažnu, činjenicu da je, odmah po stupanju na vlast, 1933. godine, Hitler preduzeo akcije čišćenja nemačkog kulturnog prostora od degeneracije, a one su se ogledale u spaljivanju nepoželjnih knjiga, otpuštanju nepoželjnih umetnika iz državnih institucija, smenjivanju nepoželjnih… Podsetimo i na to da je 22. septembra 1933. godine osnovna Kulturna komora Trećeg Rajha, pod okriljem Gebelsovog ministarstva za prosvetu i propagandu, sa sedam potkomora – za radio, teatar, muziku, film, literaturu, likovnu umetnost i novine. Članovi koji su bili primani u Komoru morali su biti rasno čisti, članovi nacističke partije, ili poslušnici. Gebelsova misija zatvaranja nemačke kulture uskoro je bila sasvim ostvarena jer su iz nje eliminisani svi štetni i nepoželjni elementi, a već do 1935. godine, komora je imala 100.000 članova. Ovakva istorijska podsećanja bi trebalo u prvom redu svima nama da služe kao svojevrsno testiranje aktuelnih kulturnih strategija ili, jednostavno, kao njihovo prepoznavanje tamo gde se pojavi čišćenje od nepoželjnih umetničkih ili kulturnih stilova, tamo gde se proglašavaju nepoželjna dela ili umetnici, tamo gde trijumfuju cenzura i autocenzura, ili tamo gde su jednostavno prećutkivani i do nevidljivosti marginalizovani oni koji ne podržavaju režimski kodofikovanu ideološku matricu.
Kada pomislimo na stereotipe uglavnom je to sa negativnom konotacijom, a ne mora biti tako. Kada su stereotipi „pozitivni“ kada su „negativni“, odnosno kada su pokretači, kada su manipulativni?
Mislim da stereotipno razmišljanje nikada ne vodi u dobrom pravcu jer je u osnovi banalizovano, jednoslojno, binarno šematizovano. Kao takvo, ono ne može voditi prema saznanju koje u ovoj ili onoj meri nije predrasudno. Ako pristanemo da svoje živote upravljamo prema, kako ih je Lipman nazvao, prekoncepcijama, ako saznanje o sebi i onima oko nas modelujemo prema šiframa i predstavama u glavama koje smo stekli vaspitanjem, obrazovanjem ili u drugim institucijama sistema, onda mi imamo, u većoj ili manjoj meri, ozbiljan problem a to je da uvek opisujemo svet koji se ravna prema našoj šifri. Bliske su mi sintagme Radomira Konstantinovića “odbijanje duhovne avanture”, “smrt kontemplacije” i “samoubijanje misli” kojima on oslikava suštinu zatvorenih društava, metaforički nazvanih palankama, a koja su zapravo rasadnici, rodna mesta i ishodišta svakovrsnih stereotipa. Bez funkcionalizovanja stereotipnih predstava nemoguća je i društvena konstrukcija realnosti koju kreiraju centri moći sa jasnim ciljem da usvojeni stereotipi postanu pseudomišljenje, koje umesto kritičkog mišljenja podstiče na jednoglasje i konsenzus masa. Ukoliko i prihvatimo tezu Klausa Rota, prema kojoj nije problematično postojanje stereotipa, kolektivnih narativa i mitova, nego način na koji se društvo i individua ophodi prema njima, opet dolazimo do fenomena zatvorenih kultura i njihovih rigidnih mehanizama i principa, koji su čista ilustracija opasnog i problematičnog ophođenja prema slikama-u-glavama, najčešće stigmatizirajućim i neizbežno instrumentalizovanim u smeru proizvođenja i održavanja konflikata sa krajnjim ishodom nasilja, često visokog intenziteta i širokog raspona, a sa krajnjim ciljem podrške režimskom mišljenju i praktičnoj politici.
Srbija je 90-ih godina 20. veka bila poligon vladajuće elite koja je smišljeno stvarala/podržavala stvaranje novokomponovanog kulturnog modela koji je značajno uticao na eliminisanje/otupljivanje javnog mnenja. Kojim sredstvima su se služili kreatori te Srbije, u kojim oblastima – muzici, književnosti, reinterpretaciji istorije?
U Srbiji je krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina uloga dominantnog državno-ideološkog aparata, nimalo slučajno i nimalo nevešto, dodeljena upravo kulturnom, obrazovnom i medijskom sistemu po ugledu na neke istorijski “uspešne” poduhvate tribalizovanja i zatvaranja društava. Budući da je osnovna orijentacija tadašnjeg režima bila usmerena ka autoizolaciji zarad uspostavljanja i održanja autoritarnog poretka i kultura u Srbiji tih godina u celosti bila je podvrgnuta stalnom ideološkom nadzoru, bila je grubo funkcionalizovana stalnim kultivisanjem, kreiranjem i distribucijom ideoloških matrica u sve segmente kulturnog sistema. Uloga kulturne politike u Srbiji u ovom periodu imala je ulogu svojevrsnog održavanja večnog plamena dosledne ideologizacije i obezbeđenja sinergijskog delovanja plasiranih ideoloških konstrukata u institucije, medije, nauku umetničku i kulturnu produkciju. Postignuti cilj je bila zatvorena kultura koja je podržavala represivni režim koji ju je omogućavao i negovao. I sve to oličeno u izolacionizmu, etnocentrizmu, šovinizmu, ksenofobičnosti, militantnoj ekspanzivnosti i ratnim osvajačkim pohodima, i sve kroz jednu beskompromisnu, dobrovoljnju poslušnost kolektivnoj, narodnoj volji. Tako su se kao dominantne ideološke matrice, krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka u Srbiji formirale one sa ideološkim konstruktom formulisanim oko tematskog jezgra nacije, ugroženosti, jedinstvenosti i jedinstva, matrice sa ideološkim konstruktom formulisanim oko tematskog jezgra kulta naroda kao neprikosnoveno nadređenog kolektivnog i matrice sa ideološkim konstruktom po kojem je kultura bastion u službi Roda, nacionalnog integriteta i identiteta. Ovakva vizija kolektivističko-etnocentrične verzije kulturnog sistema podrazumavala je, naravno, i populističko podešavanje umetničkih izraza i korigovanje estetskih normi, pijedestalizovanje realističnih formi kao narodu pristupačnih ali i dominaciju folka i populističke kulture, kao podesnih distributera patriotskih i nacionalnih tema. Kulturno polje u Srbiji devedesetih, kreirano od strane mejnstrim intelektualnih elita, bilo je svojevrsni inkubator zla, a ratovi vođeni u ime te i takve “superiorne” a večito “ugrožene” i “izdavane” kulture – bili su njena makabrična ali logična posledica.
Šta su donele tzv “demokratske promene” građanima Srbije? U početku smo zaista prodisali. Ali, sledili su “hladni tuševi” otrežnjenja.
Demokratske promene donele su varljivi i kratkotrajni san o tome da je do stvarne transformacije društvene svesti moguće doći tako lako i tako brzo. Demokratske promene, nažalost, nisu donele konsekventnu destrukciju starih narativa i ideoloških konstrukata, kao što nisu donele ni stvarni raskid sa najvećim problemima sa kojima se suočava društvo u Srbiji već decenijama – sa nacionalizmom, mitotvorstvom i autoritarnošću.Kao da se zaboravilo da se novi poredak u pojedinačnim egzistencijama pa i u društvenom sistemu ne može graditi na starim, lažnim pričama. Lažne priče su uvek loše priče… Kao takve one, u jednom dugom roku trajanja, polako ali sigurno oživljavaju i vraćaju na scenu stare utvare putem odsustva želje da se zaista suočimo sa prošlošću, putem stalnih izmišljanja istorije i tradicije, putem jednog doslednog vežbanja odsustva empatije i želje da se prođe kroz procese prepoznavanja krivice da bi se došlo do toliko pominjane i zazivane katarze. U tom smislu, svedoci smo i brojnih slučajeva revidiranja istorije kao i procesa rehabilitacija protagonista jednog, po svemu, antihumanog perioda o kojem kao da nam i nakon svega nešto nije jasno, kao da odbijamo da vidimo očigledno. Ako uvek iznova pristajemo na lažnu i nečasnu istoriju, i sadašnjost pa i budućnost moraće ostati takve – lažne i nečasne. Zato se pitanje “Šta nam se kao društvu dogodilo nakon demokratskih promena?” čini, blago rečeno, retoričkim. Umesto toga umesno bi bilo pitati se “Kako sa starim narativima i starim protagonistima, kako sa oživljenim lažnim pričama učiniti pravi korak napred, kako ako gotovo svakodnevno opet pristajemo na političku i ideološku represiju, kako ako svakodnevno pristajemo na medijsku manipulaciju, kako ako iz zone komfora pristajemo na iskrivljenu realnost, kako ako smo i dalje bezbedno ušančeni u svojim ideološkom konceptima i “izmima” raznih vrsta, kako ako se javni govor i sloboda mišljenja i danas sankcionišu isključivanjem iz sistema i najzad kako ako i među onima koji znaju kako bi reformisali oboleli društveni sistem u Srbiji danas nedostaje jedna preko potrebna i elementarna stvar – solidarnost?”
Da bi se govorilo o kulturi pobune uslov je da javnost nije istimišljenička. Stoga je nužna „demontaža“, kako navodite u knjizi, nacionalističkih mitova i kultova na kojima počivaju totalitaristički sistemi? Kako se to događa?
Postoji, bojim se, jedan jedini put, a to je definitivni i konačni obračun sa opasnim ideološkim nalozima i autoritarnim načinom mišljenja. Problem je u tome što se njihovom dekonstrukcijom ne završava rešavanje problema, neophodna je, putem javnog govora, stalna supstitucija novim vrednosnim sistemima. Nemoguće je da se ovo ostvari bez reformi institucija, bez adekvatne kulturne strategije, bez reforme obrazovnog sistema, bez reforme medija i sudstva. Ukoliko su udžbenici istorije i dalje oni koji nude pseudoistoriju, ukoliko je kulturna politika isključivo politički instrumentarij, ukoliko umesto adekvatne medijske slike stvarnosti u Srbiji danas dobijamo vrhunski manipulativnu i ponižavajuću tabloidizaciju, ukoliko se kao normalna društvena pojava prihvati progon ne samo novinara već i svih onih koji ne misle isto kao politički i ideološki usaglašena većina, uvek će postojati opasnost od ponavljanja loših scenarija.
Kako komentarišete pokrete poput „Occupy Wall Street”, Podemos u Španiji… koji su se pojavili, i nestali. Koja karika nedostaje da bi pobuna bila kvalitativna odnosno dovela do promene?
Svi ovi pokreti nesumnjivi su znak odsustva legitimnosti savremenih političkih sistema. Njihovo pojavljivanje i njihova masovnost svakako govore o aktuelnosti kulture pobune, globalno, zbog jačanja desnog ekstremizma, zbog bujanja autokratskih režima, sve izraženije socijalne nepravde i slično. Međutim, činjenica da su se gasili isto tako brzo kao što su i nastajali ukazuje na neophodnost da se takvi građanski protesti povežu sa programski sličnim političkim strankama, koje bi naraslim društvenim energijama obezbeđivale i neophodnu političku strukturu i samim tim dugovečnost i, konačno, uspešnost. Izražena odbojnost koju su protagonisti ovih dešavanja izražavali prema “klasičnim” političkim strankama uticala je, međutim, na njihovu kratkotrajnost.
Ostaje li Srbija početkom 21. veka “zatvoreno društvo” ili je čekaju bolja vremena? Koga vidite kao nosioca promena/one koji bi osmislili “kulturu pobune”?
U ovom trenutku reklo bi se da je Srbija neka vrsta zloslutno konfuznog društva, u kojem su se u jednoj tački slile vrlo različite i kontradiktorne ideološke opcije. Ovakva koncentracija političke raznolikostu sabijena u jednoj, vladajućoj političkoj organizaciji suštinski duboko ugrožava pluralizam političkog polja, čineći sve druge, autentične političke organizacije “suvišnim”. Ova tačka apsolutne koncentracije svih politika u jednoj politici utire put populističkom autoritarizmu, koji nema specifični ideološki identitet (budući da sadrži sve postojeće identitete), ali koji u svakom društvu (pa i našem) nužno zatvara mogućnost slobodnog dijaloga i otvorene konkurencije političkih ideja i programa. Ovako, na čudno pervertirani način, i pored svoje deklarativne političke otvorenosti ono biva paradoksalno – zatvoreno. Zato je postojanje autentične kulture pobune, izvan eskapističkih uzmaka, utilitarnih konverzija i politkantskih nagodbi, kao građanska praksa koja je uvek suprotstavljena kulturi straha neophodan uslov mogućnosti postojanja otvorenog društva. Njeni nosioci? Oni koji će uporno tragati za njom i primenjivati je u onim oblastima u kojima su najbolji, svi oni koji neće prestati da zahtevaju pravo na punu građansku slobodu lišenu ćutanja i upodobljavanja, pravo na dostojanstveno življenje svojih jedinih egzistencija, ovde i sada. Ili, svuda gde autoritarnost i iracionalnost kolektivističkih zanosa, zabluda i diktata, vodi trpljenju.
PROČITAJTE I: intervju-dasko-i-mlada-sloboda-na-rezervnom-polozaju, branislav-dobanovacki-plakati-koje-nisu-trazili, intervju-laslo-vegel, intervju-zelimir-zilnik, intervju-ante-tomic, vladimir-cervenka-umetnik-fotografije