Nina Todorović mogla bi da bude zadovoljna prethodnom godinom (2017) koja je zahvatila i 2016. Umetnički opus ove beogradske umetnice srednje generacije pred kojom još stoje nebrojeni izazovi postao je “opredmećen” na izložbama u prestižnim galerijama Novog Sada i Beograda – Galerija Platoneum Ogranka SANU u Novom Sadu, u Beogradu – Muzej primenjene umetnosti, Galerija Kolarčeve zadužbine. Njene izložbe bile su u užem izboru za “Politikinu nagradu” 2016. i 2017. godine. Nina Todorović govori za korzoportal. Foto: lična arhiva N. Todorović
Nina Todorović
O SVOJIM IZLOŽBAMA
Nina Todorović: O izložbi “Arhitektura sećanja” je već mnogo toga rečeno. To je bio moj doktorski umetnički projekat, koji se postepeno razvijao od 2000. godine, pravljenjem fotografskih beležaka na lokacijama u fazi prelaska iz ruševina u novogradnju. Ovaj ciklus fotografija i video zapisa nije bio puko nabrajanje i deskripcija, iako neminovno nosi dozu dokumentarnosti. U prvoj fazi istraživanja bavila sam se sećanjem o svojoj porodici i intimnim pristupom toj tematici upravo kroz ispitivanje arhitekture koja je obeležila moje detinjstvo. Fotografski zapisi, koje još uvek pravim, predstavljaju problem igre spoljašnjeg i intimnog, postavljaju pitanje da li je rušenjem stare kuće zauvek sa zemljom sravnjeno i sećanje koje kuća nosi ili biva priključeno sećanjima nove zgrade. I dalje smatram da prošlost i memorija starih obitavališta ostaje bukvalno utisnuta u memorijski kod zgrade u nastajanju, a bogatstvo psihologije koje se krije u zidovima nikad ne napušta konkretno mesto, dok „razgolićenost“ preostalih zidova pruža specifičan uvid u svojevrsnu skrivenu estetiku i likovnost tih bašlarovskih „kosmosa“. Naime, Gaston Bašlar je verovao da postoji dinamičko jedinstvo čoveka i kuće, kao i dinamičko rivalstvo kuće i svemira, budući da kuća u kojoj se živi predstavlja čitav univerzum njenog stanara.Ova izložba je obišla mnogo galerija i u zemlji i u inostranstvu, poslednja u nizu bila je Galerija Platoneum, Ogranak SANU u Novom Sadu.
Izložba u Galeriji Platoneum, Ogranka SANU u Novom Sadu
Nina Todorović: U drugom segmentu koji predstavlja izložba “Mapiranje dekonstrukcije” održana u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu nastavila sam i proširila ispitivanje kolektivnog i ličnog sećanja na grad, koji se usled tranzicije redefiniše, ili pak nestaje. Sprovela sam psihogeografsko ispitivanje urbanog prostora u kojem živim i delam, mapiranjeu pokušaju stvaranja jednog emotivnog atlasa arhitekture, uglavnom vezane za ono što se može definisati kao privatni život anonimnih pojedinaca. Postavka ove izložbe izvedena je u obliku ambijentalne instalacije i imala je svoj narativni tok. Sastojala se iz osam međusobno povezanih segmenata u različitim medijima. Kustos izložbe je bio Slobodan Jovanović.
Izložba u Muzeju primenjene umetnosti, Beograd
Nina Todorović: Poslednja u nizu izložbi, u periodu neznatno dužem od godinu dana bila je “Dnevnik hodanja – Graz Sessions”, održana u Galeriji Kolarčeve zadužbine, u Beogradu. Projekat je bio rezultat rezidencijalnog boravka u okviru St.A.i.R.programa, u Gracu. Bio je posvećen mapiranju grada i života u novom okruženju, kao i istraživanju protoka vremena i lične percepcije istog, fenomenu sećanja, komunikaciji i greškama prouzrokovanim jezičkim i kulturološkim barijerama.Virtuelni dnevnik – blog, koji sam u tom periodu vodila, nalazi se na adresi http://thedustoftimegrazsessions.wordpress.com. Tokom izložbe, mogao se u galerijskom prostoru očitati pomoću QR code reader app. Svaki dan sam objavljivala novu mapu kretanja, putanje izvedenih šetnji i alternativne putanje, planirane ali u hodu izmenjene, ključne reči za taj dan, dokumentarne fotografije. Pisane beleške (na blogu ipak u suženoj verziji) potkrepljene su dokumentarnim foto materijalom koji se odnosio na arhitektonske segmente samog grada, stare geografske mape, kao i vizuelne predloške putanja koje sam prešla isključivo hodajući, crtane na paus papiru koji svojom polu-transparencijom potkrepljuje uvek prisutnu svest o efemernosti i osetljivosti mnogih segmenata realnosti, samim tim i naših života. Ova serija se sastoji iz mojih ličnih mapa, digitalnih kolaža u kojima sam spajala arhivske materijale iz Nacionalne biblioteke u Gracu, sa fotografijama i crtežima koje sam pravila tokom boravka u tom gradu, kao i Glitch art segmenta, koji se naknadno razvio u poseban ciklus radova, inspirisan posetom jednoj privatnoj arhivi fotografija i geografskih karata.
Izložba u Galeriji Kolarčeve zadužbine, Beograd
U FOKUSU NINE TODOROVIĆ, SUDEĆI PO NAZIVIMA IZLOŽBI JESU ARHITEKTURA GRADA, MEMORIJA, VREME. DA LI JE TO SVE?
Nina Todorović: Ovo navedeno, bismo mogli još malo raščlaniti, pa bi tako opšti pojam “memorija” mogao da se detaljnije opiše sa druga dva pojma: “pamćenje” (odnosi se na opšte) i “sećanje” (odnosi se na pojedinačno, lično, pre svega subjektivno). Moram da napomenem da sam sklonija ličnim interpretacijama bilo koje teme, iako to nije uvek popularno, ili se ne smatra dovoljno angažovanim danas.Takođe mogu dodati i pojam “komunikacija” koji kao fenomen čini suštinu današnjeg društva, a ja ga problematizujem na dva načina – u kontekstu međuljudskih odnosa (jer smatram da živimo samo u iluziji komunikacije, a da istinski ona sve manje postoji među jedinkama), a takođe (što je u mom radu više istaknuto) i u kontekstu odnosa sa okolinom, konkretno odnosa sa ambijentom u kojem živimo – u mom slučaju to su gradovi, način na koji se menjaju, način na koji ih pamtimo, gledamo, koliko zaista primećujemo promene, koliko zaista poznajemo gradove u kojima živimo, koliko nam je uopšte stalo do toga. Da li smo spremni da ih “čitamo” na neki nov način? To je samo deo onoga što mi je već duže vreme u fokusu, ali moram da napomenem da bih verovatno sa istom strašću, ali možda drugim likovnim jezikom, istraživala i druge ambijente, koji se odnose na prirodu, manje naseljena područja, neke ruralne ambijente, pa se onda vraćam na to da su možda “memorija” i “protok vremena” pojmovi koji suštinski određuju tok mog rada i mojih istraživanja.
Izložba u Muzeju primenjene umetnosti, Beograd
PISANA REČ I LIKOVNI IZRAZ
Nina Todorović: Pisana reč mi je uvek važna. Reč, uopšte, jezik, već pomenuta “komunikacija” na različitim nivoima. Mnogi moji radovi su inspirisani upravo rečima, onim što čitam, neki naslovi su direktno preuzeti citati omiljenih pisaca. Ciklus “Dnevnik hodanja – Graz Sessions” zasnivam na sopstvenim rečima, na ličnom dnevniku koji sam pisala tokom rezidencijalnog boravka u Gracu. To nije prvi put da u radu koristim sopstvene zapise. Jedan od mojih ranih radova, pod nazivom “Moje nesanice spavaju u kutijama (Ona živi noću)” je predstavljao objekte koji su sadržali zapise iz dnevnika snova koji godinama vodim, a koji je sticajem okolnosti tematski vrlo specifično definisan. Ispostavlja se da sada pisana reč sve više dobija na značaju u mom radu, jer upravo ovaj ciklus ima potencijal da se dalje razvija. Ovaj psihogeografski koncept može da se primeni i na istraživanje nekih drugih gradova, a pisane beleške (i pored mnoštva fotografija i crteža) počinju da preovlađuju.Moguće je da reč nosi veću intimnost, u vremenu vizuelnog. Izložba “Dnevnik hodanja – Graz Sessions” u maju ove godine biće prikazana u Gracu, gde su prvi radovi i nastali, što će mi verovatno dati neke nove mogućnosti da tu seriju proširim i nastavim sa beleženjem. Ono što je tesno vezano za pisanu reč, a što je počelo da se ozbiljno prepliće sa mojom poetikom, jeste vrsta umetničke saradnje koju je tokom moje izložbe inicirao pisac i prevodilac Bojan Savić Ostojić, te sada upravo obrađujem materijal zasnovan na njegovim rečima i njegovom novom romanu “Punkt” koji ovih dana izlazi iz štampe.
Izložba u Galeriji Kolarčeve zadužbine, Beograd
MEDIJI UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA
Nina Todorović: Mediji u kojima se izražavam zavise isključivo od ideje koju trenutno obrađujem i onoga što želim da predstavim kao konačno rešenje. Po obrazovanju sam slikar, ali mislim da je pojam”vizuelni umetnik” sveobuhvatniji i uključuje upravo to mnoštvo različitih medija koje skoro svi danas koristimo. Sticajem okolnosti, od aktivnog bavljenja slikarstvom i crtežom, kao klasičnim medijima, prešla sam na istraživanja različitih kombinovanih tehnika, fotografije, digitalnih medija, svega onoga što mi je dostupno i što može da mi pomogne da neki rad realizujem. Svakako pravim i kompromise, po pitanju produkcije, jer u današnjim uslovima umetnicima nije jednostavno da stignu do realizacije rada. Sve je to izazov, pa se trudim da ono što u startu izgleda kao prepreka, iskoristim kako bih pronašla neko drugačije, možda i bolje rešenje. Nije to uvek ni lako, ni zabavno, to su mukotrpni procesi koji podrazumevaju dosta planiranja, prestrojavanja u hodu, velike troškove, strpljenje… Možda najbolje sve to mogu da ilustrujem ličnim primerom: u nedostatku prostora, privremeno sam se odrekla klasičnih medija, jer prostor za rad podrazumeva i postojanje dodatnog prostora za skladištenje realizovanih radova. Tako sam počela da u svom izrazu više koristim fotografiju, a proces rada je uključivao i digitalnu manipulaciju istom. Poslednje dve godine veoma mi nedostaje rad u konkretnim materijalima, pa se iz “virtuelnog ateljea” – kompjutera, povremeno vraćam crtežu, akvarelu ili, što je sada kod mene najzastupljenjije– kolažu. Sve su to mali formati, u skladu sa prostorom u kojem živim i radim, koji se razvijaju paralelno sa digitalnim foto i video zapisima. Izložba “Mapiranje dekonstrukcije” je za sada najkompleksniji prikaz svega onoga što koristim u svom umetničkom izrazu, od klasičnih kolaža, kombinovanih tehnika sa intervencijama olovkom, četkom i bojom, preko digitalnih kolaža i fotografije (u vidu printova na različitim podlogama), sve do ambijentalnih instalacija sačinjenih od glič-art radova, video zapisa, minijaturnih holograma i ispitivanja softvera za čitanje binarnih i heksadecimalnih kodova od kojih se digitalna slika i sastoji. U svemu tome, ipak, pokušavam da zadržim onaj inicijalni, slikarski pristup.
Izložba u Galeriji Platoneum, Ogranka SANU u Novom Sadu
IZLOŽBE NINE TODOROVIĆ KOJE SU UVRŠTENE U UŽI IZBOR “POLITIKINE NAGRADE”
Nina Todorović: U konkurenciju od deset najboljih izložbi za Politikinu nagradu 2016. godine ušla je upravo moja izložba “Arhitektura sećanja”, održana u Novom Sadu, u Galeriji Platoneum, ogranku SANU. Iako sam taj koncept u različitim formama izlagala na više mesta u Srbiji i inostranstvu, na ovoj izložbi sam premijerno prikazala i neke nove radove, koji su najavili narednu veliku izložbu “Mapiranje dekonstrukcije”, koja je ušla u Politikin uži izbor, u 2017. godini. Mnogo mi znači što sam se dve godine za redom našla u tom izboru i u dobrom društvu uglednih kolega među kojima je obe godine i moj mentor prof. dr Mileta Prodanović. Istinski značajnih nagrada u oblasti vizuelnih umetnosti je malo, a dobrih izložbi koje tu nagradu zaslužuju svake godine ima dovoljno da mnoge ostanu uskraćene za pažnju koju svakako zaslužuju, pa samim tim ulazak u uži izbor za jedno takvo priznanje može da se tretira kao nagrada, samo po sebi.
PROČITAJTE I: izlozba-nina-todorovic-mapiranje-dekonstrukcije, sangaj-savremeni-umetnici-iz-srbije-na-putu-svile, kako-se-bastini-savremena-umetnosti-kratak-vodic-kroz-postavku-identiteta, zbirka-savremene-galerije-zrenjanin, mirko-lazovic-nova-umetnost, izlozba-danijel-babic-radovi-2002-2017, miodrag-peric-misa-vajar-the-lonely