Merima Fetahović je akademska vajarka, Novosađanka koja je svoj vajarski prostor osvojila u Rimu u kome je do danas, da bi postala rado viđena umetnica na prostorima Azije, posebno u Kini. Potiče iz porodice pozorišnih radnika, majka joj je bila operska pevačica, otac balestski igrač u Srpskom narodnom pozorištu, otuda i njena sklonost da se ponekad izrazi i kao performerka. Piše: Bojana Karavidić. Foto: lična arhiva M.F.
Korzoportal: Vaše opredeljenje je bilo vajarstvo kada ste upisali Akademiju likovnih umetnosti u Novom Sadu. Šta vas je opredelilo da se posvetite ovom vidu umetničkog izražavanja?
Merima Fetahović: Sve je počelo u ranom detinjstvu, kada su carevale olovke u boji kao moj prvi vid izražavanja. Tako je do danas. U zabavištu su me znali kao “malu umetnicu”. I već tada, tako mala, osećala sam koji je moj put. Sasvim prirodno kao što je disanje. Prvo sam krenula u Srednju umetničku školu, odsek likovni tehničar gde je u formalnom obrazovanju akcenat bio na crtanju i slikanju, dok sam se posle opredelila za vajarski odsek na novosadskoj Akademiji umetnosti. Osim mojih roditelja, kojima uvek odajem priznanje, dve bitne figure su obeležile moj put i neću ih nikada zaboraviti. Prvi je bio susret sa izvrsnim pedagogom Draganom Jajićem koji je tada bio nastavnik likovne kulture i odmah prepoznao umetničku crtu koju nosim davne godine na našem novosadskom kupalištu Štrand, da bi me posle primio u svoju školu. Drugi susret je bio sa Jovanom Soldatovićem, našim poznatim akademskim vajarom u vreme dok sam pohađala srednju školu. Opet slučajan susret, stariji gospodin koji je video nas par đaka da crtamo u plain air-u i prišao nam da vidi bolje i da nam dà neki savet. Tokom studiranja na Akademiji koja je smeštena na Petrovaradinskoj tvrđavi u blizini “čika Jovinog” ateljea sam bila često i gost, i učenik. Imala sam privilegiju da razgovarajući sa živom legendom saznam više o materijalima kao što su gips, vosak, o tehnologiji ili životu. Taj period pamtim kao divna vremena.
Korzoportal: Kako se dogodilo da Rim, večni grad, postane mesto gde ste se nastanili, gde stvarate i prepoznati ste kao umetnica?
Merima Fetahović: Bilo je to sasvim neplanirano. Rođena sam Novosađanka i nikad nisam maštala da promenim grad, a kamoli državu. Nisam otišla u Rim jer “tamo svi putevi vode” (smeje se), tamo me je odvela ljubav. Moj muž je rođeni Rimljanin.
Korzoportal: I… Kako ste osvojili Rim, ili kako ga osvajate?
Merima Fetahović: Niko nije osvojio Rim preko noći, pa tako ni ja. Dugotrajan je to proces. Rim je jedna velika arena gde velike ribe gutaju sve pred sobom. Kao i u muzičkom mejnstrimu, često vam se čini da uvek vidite ista lica i sličan trend pod jakim uticajem globalizacije. Na savremenoj rimskoj sceni možete sresti odlične umetnike koji nose klicu genijalnog i to čine sa neverovatnom tehnikom. Velika arena, veliki izbor. Svakako je Rim za mene lično i profesionalno bio odskočna daska za razne saradnje sa zemljama Azije u kojima se okupljaju umetnici iz celog sveta
Korzoportal: Azija?
Merima Fetahović: Svojevremeno su me kontaktirali iz renomiranog Changchung simpozijuma iz Kine da dođem na dvadeset dana. Danas se moji radovi nalaze kao stalna postavka u njihovom muzeju i galeriji. Saradnja se širi.
Korzoportal: Živeti nadomak Koloseuma, Panteona, Foruma, može da bude mač sa dve oštrice – s jedne strane inspiracija nataložene baštine, s druge strane prošlost kao teret kopiranja? Kako ste pronašli svoj umetnički put i šta je epicentar vašeg umetničkog istraživanja?
Merima Fetahović: Ovo je divno i kompleksno pitanje. Rim je takoreći muzej na otvorenom, slojevi raznih epoha i stilova u jednom gradu. Prvih meseci posle seobe u Italiju bila sam samo radoznala turistkinja. Neverovatno je bilo videti uživo sva umetnička dela o kojima sam učila iz istorije umetnosti. Ushićenje prožeto jezom pred Mojsijem u San Pietro in Vincoli, ili pred Berninijevim skulpturama u Vatikanu. Posle svih ovih godina taj osećaj se nije promenio. Nosim u sebi duboko poštovanje za ovako maestralno izvedene skulpture kao i za materijal kojem je trebalo milioni godina sedimentacije. Neverovatno iskustvo je bilo posetiti “bottege” u Karari i mesto gde se i dan danas iskopava mermer. Odatle se u vreme renesanse snabdevao Mikelanđelo. Ja se teško odlučujem da radim u mermeru, osim ako me ne vodi jasan unutrasnji osećaj da treba i da to što želim da isklešem zaista vredi da se u njemu izvede. Verovatno progovara teret prošlosti i poštovanje samog materijala koji me koči na neki način. Epicetar mog umetničkog istraživanja je uvek bio i biće čovek – čovek i njegova evolucija, čovek u simbiozi sa prirodom, kritika čoveka, što je jasno bilo predstavljeno kroz samostalnu izložbu i skulpturalnu instalaciju “UROBURO” koja je bila javno predstavljena prvo u Muzeju TERRA 2021. godine u Kikindi, posle u Galeriji ULUV-a u Novom Sadu i 2022. godine u Somboru u Galeriji Kulturnog centra.
Korzoportal: A sada o vašim skulpturama, usudila bih se da kažem metafizičkim. U njima spajate stvarnost i fantasmagoriju, „ribu i devojku“, konje, prostor i vreme. U kojim sferama pronalazite umetnicu Merimu Fetahović?
Merima Fetahović: Fantasmagorija se jasno vidi u jednom od mojih poslednjih dela u travertinu (dekorativni, suv tip maltera, prim.korzoportal). Predstavlja ribu sa krilima i sa ljudskom glavom, gde su čovek i priroda ujedinjeni kroz temu antropomorfizma.Taj oblik sam ugledala u jednom komadu travertina i odlučila da ga treba osloboditi. Osloboditi je prava reč budući da je klesanje u kamenu oduzimanje, a ne dodavanje materijala. Travertino je topao materijal upravo zbog njegove kremkaste boje sa vidljivim venama i često nosi problematiku u klesanju zbog svoje rupičavosti, ali upravo mu to daje prirodnost koju toliko volim. Osim kamena, poseban materijal u mom opusu oduvek zauzima glina, to jest keramika. Tu se osećam slobodnom da eksperimentišem. U mermeru greške nisu dozvoljene, dok ovde jesu, mogu da oduzimam, ali mogu i da dodajem – jednom rečju totalna sloboda! Odatle i čitava serija konja u keramici u raznim tehnikama, malih, velikih sve do metra ipo. U obliku konja akcenat je uvek na svedenost, ćistoću i eleganciju oblika. Temu antropomorfizma upotrebljavam u svrsi pronalaženja lepog, ispoljavanju divljenja i strahopoštovanja prema prirodi.
Korzoportal: Osvojili ste galerijske prostore večnog Rima. Gde ste izlagali i koliko posetioci prihvataju/osećaju ono što im donosite na dlanu?
Merima Fetahović: Sarađujem sa nekoliko galerija u Rimu, mada izložbeno nisam mnogo aktivna na samoj teritoriji Rima. Verujem da je publici blisko to što radim, univerzalni likovni jezik mojih skultura i slika nemaju potrebu za lingvističkom interpretacijom.
Korzoportal: Performans je takođe vid vašeg umetničkog izražavanja. Zbog čega ste se odlučili i na ovu formu? U kojim prostorima ste prikazali ovaj umetnički opus?
Merima Fetahović: Performans je jedna od formi izražavanja koju retko, ali spontano upotrebljavam. Možda je bolje da napravim kratku uvertiru. Potičem iz porodice pozorišnih radnika, oboje su sad u penziji. Majka je bila operska pevačica dok je otac bio baletski igrač. Srpsko narodno pozorište je bila moja druga kuća. Nezaboravno i divno vreme provedeno iza scene, u publici, ili na sceni. Sećam se mjuzikla “Atlantida” koji je u ono vreme bio ispred svog vremena. Orkestar, balet, hor, glumci, angažovani svi zajedno, video bim, a ja malena imala sam dve manje solo uloge kad hor utihne. Pevala sam “ solo” na staro-španskom pred punom salom publike, praćena samo predivnim zvucima harfe. Iskustvo koje mi je pomoglo da budem ovo što jesam.
Vratimo se na performans. Poslednji i po meni verovatno i najznačajniji je bio u Rimu pre par meseci u velikom zdanju Rimskog akvarijuma koji je danas Kuća Arhitekture. Budući da su bili Dani filma baš u to vreme, performans je obrađivao temu skrivenog života vajarke Camille Cloudel koja je stvarala u senci Ogista Rodena. Budući da sam vizuelni tip, teško je predstaviti rečima jedan performans. Probaću da vam ga opišem ukratko. Inspirisana njenim životom, sama na sceni i u velikom ovalnom prostoru, praćena muzikom Hansa Zimmera, u tami, osvetljena samo jednim velikim snopom svetlosti, obučena u belo, iz jedne kocke gline, takoreći iz ničega stvorila sam jedno umetničko delo u realnom vremenu i sa biranim i fluidnim scenskim pokretima.
Korzoportal: Nedavno ste vratili sa Tajlanda, prethodno ste bili u Kini. Putovanja vas oplemenjuju u vizuelnom i osećajnom smislu, razumljivo. Kako se iskobeljate iz zamke da kopirate viđeno?
Merima Fetahović: Putovanja me obogaćuju i emotivno i profesionalno. Najupečatljivija su svakako ona gde su najveće kulturološke razlike. Tu bih definitivo izdvojila Kubu i Tajland, gde me je osvojila egzotična flora i fauna pre svega. Posebno volim putovanja kao pretposlednje za Kinu gde se prožimaju i rad, i upoznavanje novih kultura. Ovaj poziv za simpozijum sam odmah prihvatila. Bio je to skup biranih umetnika iz celog sveta od kojih je svaki nosio jak vizuelni pečat, tako da osim konfrontiranja u vezi tehničkih problema u skulpturalnoj keramici, nije moglo da bude nikakvog kopiranja. Iza svakog od nas je već više od dvadeset godina istraživanja kako na tehničkom tako i na umetničkom nivou.
Korzoportal: Imate li planove za izložbu u Srbiji, u Novom Sadu odakle je počelo vaše umetničko obrazovanje?
Merima Fetahović: Trenutno nemam planiranih izlaganja u Srbiji, pozvana sam na simpozijum u Hrvatskoj. Ove godine je u fokusu Italija i sledeća izložba koja će biti na obali Amalfija.
Korzoportal: Koja svetlost vas obasjava u ateljeu u kome stvarate? Koja je vaša zvezdana staza na polju umetnosti?
Merima Fetahović: Nema sigurnog odgovora na ovo pitanje, jer niko od nas ne zna gde će ga “sutra” odvesti. Bitno je biti otvoren za sve perspektive, raditi na sebi, tada se svi putevi otvore. Jedno što znam jeste da mom stvaranju nema kraja, nema kraja traganju za lepim.