Povoda za intervju sa dr Danilom Vuksanovićem uvek ima – ili je u novom konzervatorskom projektu u Galeriji Matice srpske gde je zaposlen, ili je autor sopstvene izložbe, ili otvara izložbe nedovoljno afirmisanim umetnicima, ili fotografijom beleži arhitektonsku baštinu Novog Sada i Petrovaradina kojoj preti uništavanje, a sklon pisanoj reči autor je dragocenih knjiga eseja o baštini. Razgovarala: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Da počnemo od prolećnog izdanja Vaše knjige Memento urbi, zbirke eseja koji se odnose na grad čiji identitetski delovi nestaju. Bavili ste se detaljima na fasadama, i ne samo njima. Koliko je trajao istraživački rad, kojim delovima Novog Sada i Petrovaradina ste se bavili? Kako ste ih otkrivali?
Nije prvi put da latinskim nazivima označavam svoje cikluse radova pa tako i knjiga. Možebiti da tako pokušavam da im pridodam univerzalnu nit ili da istaknem snagu reči stvaralačkog motoa. Knjiga pod nazivom Memento urbi, ili seti se grada (u mojoj slobodnoj interpretaciji), predstavlja sabrane tekstove nastale iz impulsivne potrebe da se zabeleži nestajanje delova grada, u nasilnom oduzimanju od prirodne, istorijske celine. Svaki od eseja napisan je kao reakcija na konkretni povod – sve učestalija rušenja zgrada i nažalost, brisanje čitavih ulica, kao što svedočimo u poslednje vreme i ulici Pavla Papa. Istraživanje je počelo još od mojih šetnji somborskim ulicama kada sam fotografisao zanimljive kuće s kraja XIX i s početka XX veka, preko osluškivanja ritma “urbanzije” početkom dvehiljaditih (sa cilusima crteža i slika), kada je Novi Sad izmenio kurs razvoja, sve do projekata na kojima sam radio u kontekstu Almaškog kraja ili Petrovaradina. Rad ne prestaje, ne prekidam misli o gradu i često pišem o onome što vidim da se pred (našim) očima odvija. Nazvao bih taj proces urušavanjem osobenosti našeg nasleđa. Kada nestanu kuće u kojima su živele porodice teško ćemo dokazati u vremenu ispred nas da smo uopšte postojali. Zato sam i dao naslov upozorenja – koliko smo trošni, smrtni i trenutni. Otkrivao sam lica grada zamatrajući po ulicama zidove i fasadna platna, krovove, kapije, prozore, balkone, ali pre svih – ukrase, što u sebi kriju, za mene lično, mnogo više od obične dekoracije. Isto tako, ljudi i njihove biografije upotpunjuju ukupnu sliku grada koji je nekad živeo. U tom amalgamu pronalazim ključ za odgonetanje reči koje tvore posvetu gradu, vremenu i čoveku. Kulturi koja isparava u oblaku profiterskih nauma.
Prateće fotografije doprinose vizualizaciji onoga o čemu pišete u knjizi? Ko su autori?
Crno bele, minijaturne fotografije, umetnute kao vinjete pre eseja, mahom su moje dokumentarne zabeleške koje mi pomažu dok pišem. Kao povod i dokaz istovremeno, one naznačavaju izabrani motiv koji čitalac može pronaći u tekstu. Tu su i reprodukcije mojih slika i crteža a na kraju knjige, tabak je posvećen izboru kolornih fotografija autora Martina Candira, novosadskog hroničara hitrog oka. Zajedno, doprinose da se nasluti vizuelni karakter mišljenja o gradu i da se trajno sačuva sećanje na njega.
Imate nekoliko uloga – konzervator-restaurator, slikar, likovni krtitičar, esejista. Pođimo redom. Zaposleni ste u Galeriji Matice srpske jednoj od naših najuglednijih nacionalnih institucija. Kao konzervator-restaurator kolika je odgovornost, kakvo je osećanje, kada Vam pod ruke dođu oštećeni artefakti, ili oni kojima treba vratiti izbledeli sjaj?
Kada razmišljamo o konzervatorsko restauratorskim postupcima moramo biti svesni složenih aspekata sagledavanja umetničkog dela u kontekstu intervencija sa ciljem njegovog produžetka „života“ trajanja. Prvo je potrebno da na pravi način pristupimo problematici koja nas okupira i da analitički primenimo širok dijapazon znanja zasnovanog na iskustvu kako bi naši postupci obnavljanja udahnuli novu etapu postojanja u nastupajućem vremenu. Ovaj idealistički prizvuk neophodan je u multidisciplinarnom odjeku savremene nauke, u sveukupnoj konzervatorskoj, praktičnoj i teoretskoj primeni. Konzervacija i restauracija je odgovoran posao koji se ogleda u zaštiti umetničkog fonda Galerije Matice srpske ali i drugih institucija. Trajnost jednog umetničkog dela isključivo zavisi od uslova u kojima se ona prezentuju, čuvaju ili transportuju radi izlaganja. Naš zadatak je da vreme i nepovoljne okolnosti što manje ugroze materijal, kulturnu baštinu prvog reda. Jedna od bitnih uloga u mom profesionalnom životu svakako je dugogodišnja predanost zaštiti umetničkih dela. Mera preventivne konzervacije i restauracije u smislu obnove veoma je delikatna. Trudim se da iza mene ostane što manje vidljiva konzervatorska intervencija koja ne narušava autorski karakter umetničkog dela. Papir je posebno delikatna podloga i zaboravlja se da je na njemu izveden veći deo ukupnog svetskog umetničkog nasleđa. Balansiram, istražujem i uklapam svoju viziju umetničkog pogleda, oslanjajući se na dragocena iskustva čuvenih prethodnika, restauratora, slikara i naučnika. Učim neprestano i nastojim da razumem prirodu materijala. Uvek mi je zanimljivo i nadasve “oprezno”.
Pre nekoliko godina, Vaša doktorska izložba bila je naslovljena Matrica? Bila je multimedijalna. Osmišljavali ste je dve godine na osnovu oko dvehiljade klišea koje Galerija Matice srpske čuva u depou, ali ste ih i reinterpretirali. Odakle potiču? Koju poruku ste želeli da pošaljete brojnoj publici? Bila sam prisutna na otvaranju izložbe.
Zbirka klišea potiče iz Muzeja Matice srpske i nalazi se posebno načinjenom ormanu za njih. Klišei i matrice pripadali su štampariji Dunavske banovine između dva rata. Zbirka grafičkih klišea umotanih u papir na kom je odštampan prikaz, u ormanu sa fiokama krcatim slikama koje su se umnožavale, navele su me da razmišljam o pitanju slike i njene transformacije kroz medije i vreme. Mnogi grafički prikazi su ponavljani ali suština njihove namene je ostala ista – da dopru do što većeg broja ljudu, da upute, obrazuju, manipulišu. Između ostalih, tada je naročito obrađen kliše sa karikaturom Laze Kostića, izrađen u Beču za novogodišnju čestitku autora crteža za cinkografiju Uroša Predića. Na njoj sretan ulazak u XX vek želi slikar predstavljajući prijatelja koji žonglira javnim mnjenjem sa zasukanim rukavima, u treger pantalonama. Matrica. Monologija Danila Vuksanovića bila je moja doktorska izložba i priređena je 2020. godine u GMS. Teza je odbranjena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2023. godine kod mentora, profesora Zorana Todovića. Na njoj su bili izloženi radovi kao interpretacije, sećanja na predmete, klišeje, kroz različite tehnike, instalacije i medije. Animacija je oživela duh ormana kao personifikaciju muzejskog posla, slike su se držale zagasitog metalnog utiska grafičkih ploča, akvareli i crteži su pokazali razvoj i izbor tema. Sve to je kružilo, u cikličnom obnavljanju drvenog pečata sa uroborosom i košnicom u njegovom središtu, u osnivačkoj kružnici Matice srpske. Poruka izložbe je bila usresređena na značaj rekreacije muzejskih zbirki u susretu tradicije i savremenog stvaralačkog izraza. Trenutno je, do kraja septembra u Sentandreji, u Srpskom crkvenom muzeju izložena manja verzija ove postavke, povodom Dva veka Matice srpske pod nazivom Mat(r)ica za dva veka Danila Vuksanovića.
Slikarstvo je jedno od polja na kome se izražavate. Kako ste od grafike i crteža došli do slike? Uglavnom je to kombinovana tehnika, zar ne?
Diplomirao sam grafiku i magistrirao crtež. Doktorirao na pomenutoj temi, koja je u osnovi pitanje otiskivanja. Priprema za grafiku nije moguća bez prethodno, dobro razrađenog crteža, skice ili nacrta. Crtež je stožer likovnih disciplina ali i ideja u mnogim vidovima čovekovog delovanja. Crtati znači misliti, govoriti unutarnim jezikom u ogledalu introspekcije. Grafika je inverzna, obrnuta od pretpostavljenog i zahteva izrazitu promišljenost. Naravno, u tehnološkim procesima grafike prisutna je izvesna nepredvidljivost, uprkos prvobitnoj nameri da sve bude isplanirano. Crtež je “sloboda” a grafika primenjenost, osmišljena i kasnije umnožena predstava, po svojoj prirodi svojstvena protestantskom metodu razmišljanja. Crtež, slika, baš kao u ikona, jedinstveni su i neponovljivi kreativni postupci. Verovatno sam zato i došao do, meni omiljene, kombinovane tehnike. Ona mi pruža širinu i različite mogućnosti u smislu izmena, suprostavljanja materijala, ispitivanja tehnoloških osobina. Suštinski, sve se odigrava radi likovnih operacija koje sam razvijao kroz rad. Moja tehnika je zasnovana na mešanju kitova, lepka, peska, zemlje, pepela, mermerne prašine, kolaža, lakova i svega što mi se učini podatnim. Dosta zavisi i od podloge. Papir, platno, daska ili pronađeni objekti, takođe su deo te kombinovane tehnike, u intermedijalnom dijalogu između materijala i početne ideje. Kao što je to slučaj i sa mojim stalnim ucrtavanjima u knjige (Kapital).
Odrasli ste u porodici gde su knjige kućni ljubimci. Vaš otac akademik SANU i književnik, Miro Vuksanović ( 1944 – 2026) dobio je 2005. godine Ninovu nagradu za roman godine Semolj zemlja, bio je dugogodišnji upravnik Biblioteke Matice srpske, između ostalog. Koliko je kontekst odrastanja doprineo da budete skloni pisanoj reči, esejima koji bogatstvom rečnika osvajaju čitaoca?
Moj otac Miro Vuksanović govorio je “da je čovek reč i da je reč čovek”. U pažljivo izgovorenom video je dubinu napisanog, ispravljanog i odštampanog. Uz njega i moju majku, učio sam o važnosti knjiga koje su sestri i meni bile prirodno okruženje. Na policama su bili posvuda sitni predmeti, reprodukcije slika, figurice, kamenčići – ispred uredno složenih hrbata sa naslovima i imenima pisaca. Uvek se setim kako sam mom ocu mogao lako da nađem bilo koju knjigu koja mu je tog časa bila potrebna i zbog toga sam bio naročito srećan. Shvatio sam da je pisanje mukotrpan posao gledajući ga kako danima rukom ispisuje sitne redove i potom kuca na pisaćoj mašini, noću, u našoj somborskoj spavaćoj sobi bez grejanja, naspram ateljea Milana Konjovića u erkeru gradskog muzeja. Ustreptala potreba, nagon jači od svega, potreba da se zaustave misli, priča, rečenica, slovo, i na kraju život. Dok pišem osećam se potpunijim. Verujem da to osećaju svi koji čitaju moje tekstove.
Rado se odazivate mlađim novosadskim likovnim umetnicima da otvorite njihove izložbe. Kolika je odgovornost likovnog kritičara, kako se Vi osećate u toj ulozi?
Začetak mog bavljenja radom drugih umetnika bio je usled nedostatka “generacijskog” kritičara. Isprva, pisao sam samo za otvaranja izložbi, posle za predgovore kataloga, malo po malo sam napredovao uz pomoć mog oca, kasnije i drugih likovnih kritičara koji su prepoznali moju sposobnost. Tražio sam i, u međuvremenu odustao, ko bi mogao od mlađih da ozbiljnije prati umetničku scenu, u vidu hronike i nikako da se neko pojavi. Uvideo sam da je to zbog toga što niko neće da piše o drugima osim ako ne ispunjava određenu agendu, kuratorsku ili kustosku, svejedno je. Meni je značilo da pišem o drugom, da ga na taj način podržim a sebe tako na određen način “unizim”, stanem ispod njega. Ali, tekst je pobedio sujetu u mom slučaju, barem mi se tako čini. Jako je važno da se piše o izložbama i naravno, objavljuje. Osim časopisa “Likovni život” kod nas ne postoji drugo glasilo koje prati događaje umetničke prakse (osim naučne periodike iz oblasti muzeologije). O prostoru u drugim medijima ne valja trošiti reči. Nastaviću da pišem o drugim umetnicima kako bi još bolje razumeo samog sebe. I čekaću da se pojave mlađi pisci o umetnosti, “kritičara” koji ne pišu već imamo odviše. Ne treba zaboraviti i da je rad u Galeriji Matice srpske mnogo doprineo da još dublje i kompleksnije sagledavam tekst o umetničkim fenomenima u muzejskom kontekstu.
Dugo godina se poznajemo. Kako uspevate da pokrijete vaša raznolika polja interesovanja/stvaralaštva/rada? Rad, rad i samo rad?
Kako idu godine i obaveze se množe, apetiti sa svih strana samo rastu. Pošto sam dosegao one želje o kojima sam ranije maštao, da ću ih jednom ispuniti – prosto ne znam šta bih pre “napao”. Svestan sam da to ne može stalno tako da funkcioniše. Ipak, ja sam sebi najveći “nalogodavac” koji stalno smišlja nove zadatke i, za sada, neverovatno uživam u tome. Iako me umor opominje na onu čuvenu floskulu o listi prioriteta koju ja nikako ne uspevam da sastavim. Rad me obnavlja, izgrađuje i leči, u ovom suludom svetu licemerja i ratova koji se nikad nisu ni okončali.
Gde se nalazi vaše utočište u kome obnavljate energiju? Ili je to tajna?
Na kraju, kako i dolikuje, Vaše pitanje odlazi u domen duhovnog aspekta u kom iznalazim snagu da nastavim dalje. To je sfera izvan svakodnevnih protoka informacija, smeštena u skrovitu nišu ezoterične literature, u razgovore pod porodičnom strehom, sa verom u Boga “koji svime upravlja i sedi na prestol nebesni”, kako je davno spevao vladika, vladar i pesnik. Utočište svakog čoveka je u njemu samom, samo treba da otvori unutrašnji prozor ka Suncu i osvetli mračne strane svoje duše. Ne tajni, samo Svetlost!