Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti, nedavno je održala posećeno predavanje „Poslastičarnica: slatki valcer na lepom plavom Dunavu“ u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, u okviru manifestacije Leto u vrtu galerija koje organizuje ova Zbirka, Galerija Matice srpske i Galerija likovne umetnosti Poklon-zborka Rajka Mamuzića. Za nju je istorija umetnosti fon na kome tumači svakodnevni život, približavjući publici/posmatraču umetnost. Razgovarala: Bojana Karavidić. Foto: lična arhiva T.O.
Tamara Ognjević
Po obrazovanju ste istoričarka umetnosti, a vaše interesovanje proširili ste na nekoliko polja – kulturni turizam i kulturno preduzetništvo u oblasti heritologije, likovne i primenjene umetnosti. Imate licencu za obavljanje aktivnosti na ovim poljima. Šta to u praksi znači?
U praksi to znači lepezu različitih aktivnosti koje su, u suštini, tesno povezane, iako to možda ne izgleda tako na prvi pogled. Naime, oduvek me krase velika radoznalost, ali i potreba da razumem procese, a ne samo njihove posledice, te da sagledam širu sliku u kojoj se oni odigravaju – sve ono što ih uzrokuje, ali i potencijale koje nose u smislu dugoročne održivosti. Istorija umetnosti, ali i kultura u celini, s naročitim naglaskom na kulturnom nasleđu, jesu moja velika strast i nepresušni izvor inspiracije. Istovremeno, imam potrebu da doprinesem njihovom očuvanju i zaštiti, a pritom odlično znam da je to posao koji, pre svega, podrazumeva podizanje svesti šire zajednice o vrednosti kulturnog nasleđa. Samo ako zajednica aktivno učestvuje u ovim procesima, postoje izgledi da oni budu plodotvorni. Otuda i potreba da na adekvatan način komuniciram sa publikom najrazličitijeg sastava i interesovanja. Nekome se može činiti da je sve to naporno, ali ja imam sreću da iskreno volim svoj posao, da mi je on, pored mnogo radosti, doneo i izuzetne saradnike, ali i sjajnu publiku koja aktivno učestvuje u svim tim poduhvatima.
U julu smo čitali vaše postove sa puta po Francuskoj. Kojim povodom ste boravili, gde vas je put vodio?
Od 2018. godine istraživač sam pri Evropskom institutu za istoriju i kulturu hrane (Institut Européen d’Histoire et des Cultures de l’Alimentation — IEHCA), vodećoj međunarodnoj istraživačkoj mreži i resursnom centru posvećenom proučavanju gastronomije, gastronomskog nasleđa i istorije hrane i pića, čije se sedište nalazi u Dolini Loare, pri Univerzitetu u Turu. U pravilu najmanje jednom godišnje učestvujem na konferencijama i seminarima koje organizuju, a koji okupljaju istraživače iz celog sveta. I ovog juna sam aktivno učestvovala na 11. Međunarodnoj konvenciji sa radom koja u fokusu ima upravljanje gastronomskim nasleđem kao oblikom nematerijalnog kulturnog nasleđa, koje može biti vitalan resurs održivosti lokalnih zajednica, ali je istovremeno i podložno najvećim transformacijama među različitim oblicima nematerijalnog nasleđa. Upravo je ova tema bila predmet moje doktorske disertacije na katedri za menadžment kulture i medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, pa je Konvencija u Turu bila prilika da kolegama predstavim moguće modele upravljanja gastronomskim nasleđem zasnovane na višegodišnjim istraživanjima u Srbiji. Dakle, primarni povod mog puta u Francusku bila je nauka, ali ako sam u prilici da tokom putovanja posetim izložbe, muzeje, istorijske kuće i druge sadržaje u tesnoj vezi sa umetnošću i kulturnim nasleđem, tu mogućnost nikada ne propuštam. I, naravno, sve to rado podelim na društvenim mrežama, jer verujem da ljudima može biti zanimljivo, da im može dati ideju šta sve mogu da vide kada krenu na put, ali i otkriti poneku zanimljivost o kojoj su možda nešto znali ili za nju nisu znali uopšte. Sve je to oblik komuniciranja kulture i kulturnog nasleđa sa ciljem podizanja svesti o njihovoj vrednosti i značaju, a društvene mreže ljudima moje struke pružaju nebrojene mogućnosti da sadržaje za koje u tradicionalnim medijima ima malo ili nimalo prostora približe najširoj publici.
U sedištu Evropskog instituta za istoriju i kulturu hrane (IEHCA), Vila Rable, Francuska
Ono po čemu vas prepoznaje naša najšira javnost jeste gastroheritologija, ili da prevedem, to je baština koja se odnosi na hranu. Hrana je ilustracija perioda kome pripadaju ljudi, a uz nju širite vaše bogato znanje iz istorije umetnosti. Nedavno ste u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, u okviru manifestacije Leto u vrtu galerija (u pitanju su i Galerija Matice srpske, kao i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića) održali predavanje „Poslastičarnica: slatki valcer na lepom plavom Dunavu“. Vešto, znanjem, uplićete hranu u istoriju umetnosti.
Gastronomska heritologija ili, skraćeno, gastroheritologija transdisciplinarna je nauka koja se bavi proučavanjem gastronomskog nasleđa (heritologija je nauka o kulturnom nasleđu), ali i svim relevantnim činiocima od važnosti za ovaj oblik kulturnog nasleđa. Hrana je od pamtiveka, kako je to svojevremeno zapazila antropološkinja Gordana Đerić, priča naših života. To podrazumeva spektar različitih znanja – od onih tradicionalnih do stručnih i naučnih, pa samim tim i kompleksnu bazu najrazličitijih izvora. Istorija umetnosti tu ima izuzetno važno mesto i ja sam svojevremeno u tu veliku gastroheritološku avanturu ušla posredstvom istorije umetnosti, jer su moja najuža specijalnost ikonografija i simbolizam.
Hrana je u umetnosti čest motiv i sadržaj koji neretko implicira raznolika značenja, u zavisnosti od konteksta u kome se nalazi na nekom umetničkom delu, epohe i prateće kulturne istorije. Naime, umetnik ne poseže za nečim što nije video, bilo na javi ili u kreativnoj viziji, i uvek barata porukama koje njegovi savremenici mogu da razumeju, bez obzira na to da li je reč o sakralnim ili profanim temama. U tom smislu umetničko delo često kompenzuje nedostatak konkretnog istorijskog izvora ili arheološkog nalaza. Naravno, gastronomska heritologija podrazumeva i druge brojne izvore najrazličitijeg karaktera, jer kada profesor Masimo Montanari kaže da je hrana kultura, to nije samo lepa fraza, već pokazatelj o tome koliko je reč o kompleksnom fenomenu.
Naime, čovek je jedino živo biće koje svoj obrok termički obrađuje, a istovremeno ima potrebu i da ga na odgovarajući način servira te podeli s drugim ljudima. Na taj način hrana od bazičnog sredstva za biološko preživljavanje postaje predmet kulturifikacije, a tamo gde je kultura aktivni proces, logično se formira i kulturno nasleđe. Tako se od jednostavnog pitanja koje mi je svojevremeno postavila jedna dama na jednom od Artisovih kulturnih programa – da li su oni zaista jeli ovo što vidimo naslikano na stolu Tajne večere – dogodilo da bukvalno zaronim u meni potpuno nepoznatu oblast i vrlo brzo shvatim koliko je ona kompleksna i šta sve još moram da naučim.
Otuda će publika na svim mojim predavanjima čuti sadržaje koji predstavljaju svojevrsnu sintezu najrazličitijih dostupnih izvora – od umetnosti, istorije i arheologije do etnologije, antropologije i kulinarstva. Tako je bilo i na ovom poslednjem predavanju u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, koje predstavlja jedan od sadržaja u okviru projekta „Poslastičarnica“, kojim se Artis centar bavi duže od decenije. Naime, da bismo razumeli šta su Beč i Pešta dali na planu poslastičarnica i poslastičarstva u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka i na koji način se taj uticaj preneo na naš prostor, a pre svega u Novi Sad i Beograd, moramo da sagledamo kulturni kontekst epohe u kojoj se po prvi put pojavljuju poslastičarnice i sve ono što one donose kao važan „instrument“ evolucije urbanih sredina, promene kulturnih potreba i, naposletku, emancipacije žene – procesa u kojem su odigrale izuzetno važnu ulogu. U toj priči su poslastice, da upotrebim prikladnu metaforu, samo šlag na torti.
Bila sam na vašim predavanjima kada su teme bili slatkiši, jednom slavski kolač? Ipak, to nije vaše jedino polje istraživanja. Specijaliteti “slane” kuhinje takođe su na vašem “meniju”, kako pisanom, tako i predavačkom. I tada širite priču na polje istorije umetnosti.
Kao što sam već rekla — to je neminovno. Istorija umetnosti je izuzetno važan izvor kada je reč o gastronomiji i gastronomskom nasleđu. Činjenica da sam obrazovani istoričar umetnosti jeste velika prednost, jer mi olakšava praćenje te vrste izvora, koji su neretko izuzetno složeni. Naime, nije reč samo o slikarstvu, već o brojnim delima u oblasti primenjene umetnosti. Čovek, naime, od pamtiveka ima potrebu da taj svoj gastronomski doživljaj podigne na viši kulturni nivo, a to znači kvalitetnije posuđe i pribor za obedovanje, lepe stolnjake i salvete, rafinirane čaše i bokale od metala, stakla i kristalnog stakla. Dodamo li tu i arhitekturu, odnosno dizajn eksterijera i enterijera, s posebnim naglaskom na kuhinju i trpezariju, dodatno postaje jasno zašto su meseci proučavanja istorije arhitekture, jednog od najtežih predmeta na osnovnim studijama istorije umetnosti, izuzetno važni.
Muzejske zbirke u tom kontekstu pored dela likovne umetnosti, baštine brojna ostvarenja primenjene umetnosti od plemenitih metala, keramike, porcelana, tekstila, stakla i kristala, koja stoje u najdirektnijoj vezi sa gastronomijom. Insistiram na reči gastronomija u značenju nauke o hrani, na način kako je to pre dva veka u svojoj „Fiziologiji ukusa“ definisao otac ove nauke, Žan Antelm Brija-Savaren, jer podrazumeva sveobuhvatan pojam koji hranu posmatra u širokom rasponu – od proizvodnje do gastronomske kritike i filozofije. I u tom kontekstu istorija umetnosti i arheologija nude niz važnih uvida u procese proizvodnje i druge načine obezbeđivanja hrane u prošlosti.
Setimo se samo pojedinih predstava na našim freskama na kojima vidimo orače s plugom, svetitelje koji orezuju vinovu lozu, pastire koji čuvaju ovce i koze (naslikane tako veristički da tačno znamo o kojoj je pasmini reč!) ili tako kompleksnih prizora kakva je, recimo, „Svadba u Kani“ iz Kalenića, naslikana početkom 15. veka, na kojoj vidimo niz detalja od izuzetne važnosti za gastroheritologiju – od vrlo konkretne hrane u posudama i velikih amfora u kojima se čuva vino, do staklenih čaša i naročitog tipa zajedničke salvete, pa sve do zanimljivog rituala u kojem mladoženja nevestu diskretno ubada nožićem u prst. Navela sam samo jedan primer, jer ih u nacionalnoj, a naročito u evropskoj umetnosti, ima bezbroj.
Mi smo, nažalost, dugo bili pod osmanlijskom okupacijom, pa je taj period stagnacije bio izuzetno negativan za umetnost. Otuda nemamo onako veliki broj žanr-scena i različitih alegorija kakve vidimo u slikarstvu zapadne Evrope, a u kojima hrana igra izuzetno važnu, neretko i duboko simboličnu ulogu. Često mi se dogodi na međunarodnim konferencijama u čijem su fokusu gastronomija i gastronomsko nasleđe da mi kolege drugih specijalnosti kažu: „Lako je tebi, ti si istoričar umetnosti i znaš da ‘čitaš’ sliku.“ I zaista je to velika prednost, jer mi istorija umetnosti omogućava da razumem „jezik“ slike, ali i onaj nemali korpus predmeta primenjene umetnosti. A to su ozbiljni teleportacioni predmeti koji mi itekako pomažu kada krenem, kako to u šali kažem, da se šetam kroz hodnike vremena.
Na Durmitoru
Ističete da ste “nepopravljivi srednjovekovac”. Tako ste na Durmitoru održali predavanje „Moć biljke i boje: Kratka istorija simbolizma u evropskoj svakodnevici i umetnosti od srednjeg veka do početka 20. stoleća“. Baš multidisciplinarno. Koliko je istraživačkog rada potrebno da biste postavili takve, složene teme?
U svakom istoričaru umetnosti neka epoha „rezonira” jače od drugih. U mom slučaju je to srednji vek i to u priličnom vremenskom rasponu od 5. do 6. veka do ranog 13. veka. Naime, to je, s jedne strane, vreme velike semiotičke translacije u kojem ranohrišćanska umetnost pravi pozajmice iz antičke umetnosti kako bi stvorila sopstveni izraz i ikonografske tipove, a kako ja volim antiku, silno me zabavlja taj proces u kojem Apolon postaje Hrist, gladijatori i Amazonke utelovljenje hrišćanskih vrlina i mana, solarni lavovi i orlovi – nekada simboli paganskih bogova – personifikacije dobra i zla. Posebno me privlače zanimljive sinteze književnih, teoloških i mitoloških slojeva iz kojih se, na temelju starije umetnosti, rađa nova, u službi vladara i crkve, a koja istovremeno treba da bude razumljiva najširoj publici. S druge strane, pozniji period između 11. i 13. veka donosi prožimanja vizantijske i zapadnjačke umetnosti kao posledicu brojnih krstaških pohoda i značajnog uticaja Normana, izuzetno moćne vojne sile toga doba, čije efekte vidimo u brojnim važnim ostvarenjima i na našem tlu. Recimo, u Studenici i Miroslavljevom jevanđelju. Da navedem samo dva među brojnim primerima. I, priznajem, uvek u dodiru s umetnošću ovog perioda istoričar umetnosti u meni „rezonira” intenzivnije i emotivnije nego kad se nađem pred nekom baroknom ili klasicističkom tvorevinom. To, naravno, ne znači da u drugim epohama nema izvanrednih dela. Naprotiv. U poslednje vreme sam objektivno više u 19. nego u 12. veku, ali je i tu izvanredno s koliko se tih srednjovekovnih „citata” srećem u umetnosti epohe industrijskih revolucija, velikog rasta gradova i rađanja Evrope nacija. To je vreme u kojem se odigravala svojevrsna „utakmica” u kojoj su evropski narodi nastojali da pokažu koliko sjajnu prošlost imaju, a da su se najčešće pozivali upravo na svoje srednjovekovno nasleđe. Tako, recimo, nastaje zgrada britanskog parlamenta kao svojevrsna varijacija tipične ostrvske perpendikularne gotike, prerafaeliti slikaju dela inspirisana srednjovekovnim i renesansnim temama, Viktor Igo piše „Zvonara Bogorodičine crkve”, koji se odigrava u srednjem veku, a kod nas Branko Tanazević prenosi ornamentiku tipičnu za Moravsku školu na fasade zdanja na tragu secesije. Naposletku ispada da ja ne mogu da pobegnem od srednjeg veka sve i kad bih to htela (smeh).
U navedenom kontekstu i moje predavanje „Moć biljke i boje: Kratka istorija simbolizma u evropskoj svakodnevici i umetnosti od srednjeg veka do početka 20. stoleća”, održano početkom jula tekuće godine na Durmitoru, u okviru projekta „Sve boje Crne Gore” Instituta za vunu Crne Gore, predstavlja sintezu prethodnih istraživanja, ali i pažljivo izučavanje novih izvora. Naime, svako predavanje je priča za sebe. Od izbora teme i postavljanja osnovnih hipoteza do građenja narativa i oblikovanja prezentacije. Zahtevan posao, ali mene uvek iznova ispunjava velikom radošću novih saznanja. Pritom, od najveće važnosti je kome se predavanje obraća i šta želimo da njim postignemo. U ovom konkretnom slučaju sam u sali imala studente različitih specijalističkih studija – od tehnologije do primenjene umetnosti. Fokus je bio na tradicionalnim tehnikama bojenja vune prirodnim sredstvima, odnosno različitim biljkama, dakle na nematerijalnom kulturnom nasleđu. Moja želja je bila da im pokažem kako su te procese doživljavali ljudi u prošlosti kada boja nije bila samo sredstvo da se istakne lepota nečijeg tena ili figure, već je nosila mnogo dublja značenja, baš kao i biljke. Cilj mi je bio i da ih informišem, ali i da ih inspirišem. Da im pokažem da je simbolizam biljke i boje i dalje tu, samo smo mi u međuvremenu zaboravili njegovo značenje. Silno me je obradovalo kada sam sutradan na radionicama bojenja vune videla kako je to predavanje delovalo na slušaoce. Iako je predavanje, imajući u vidu da je skup međunarodni, bilo na engleskom jeziku, bilo je očigledno da su svi počeli da razumeju taj zaboravljeni jezik boja i biljaka. A, verujte, to je onaj trenutak u kome predavaču zaista bude puno srce.
Zaljubljena u srednji vek, kuće iz 15. veka
Po svemu sudeći, imate svoje fanove, vernu publiku, ne samo na društvenim mrežama. Ne morate da brinete hoće li pred vaše gostovanje mesta biti popunjena. Izuzetna ste govornica, posebno mi se dopada vasa dikcija, ritam rečenica, svaku reč izgovarate razgovetno, s ljubavlju. To je još jedan vaš dar – govorništvo.
Publika koja prati Artis i njegove aktivnosti već 17 godina, od njegovog osnivanja 2009. godine, najveća je podrška svemu što radimo. Ona se spontano formirala kao rezultat sadržaja koje smo stvarali tokom svih tih godina i za mene lično predstavlja poseban stimulans. To je publika s kojom se neprekidno vodi dijalog. Bez obzira na to da li se on odigrava uživo, na nekoj izložbi, predavanju, promociji, radionici ili tematskom programu u okviru kulturnog turizma, ili posredstvom društvenih mreža, kroz različite tekstove, objave, fotografije i video-zapise. Izuzetno poštujem sve te ljude i nastojim da im to pokažem prilikom svakog susreta uživo. Oni su pokretačka energija koja obavezuje i Artisovi saradnici, a naročito ja lično, trudimo se da ne izneverimo taj važan impuls koji nas sve zajedno pokreće.
Ma koliko to neverovatno zvučalo, mnogo mi je trebalo da savladam umetnost javnog nastupa. U suštini sam stidljiva i ne volim kada su sve oči uprte u mene. Nedostaje mi taj minimum „egzibicionizma“ neophodan za potpuno uživanje u javnom nastupu. Lično smatram da je moja uloga da služim većem dobru kakvo je znanje, a ne da budem zvezda pozornice. I, bogami, trebalo je vremena da savladam javni nastup, a u tom procesu činjenica da sam još u osnovnoj školi imala izvrsne nastavnike srpskog jezika koji su insistirali na dikciji, retorici i promišljanju izlaganja bila je od nemalog značaja. Osim toga, ja neprekidno učim. Čitam, posmatram, slušam. I, naravno, vežbam. Vremenom se sve to iskristališe i postaje spontano. Nešto kao druga priroda. Naravno, sve je neuporedivo lakše kada volite svoj posao i kada volite i poštujete ljude. Publika to oseća.
U Novom Sadu ste predavanje „Poslastičarnica: slatki valcer na lepom plavom Dunavu“ završili opservacijom da su poslatičarnice u 19. veku bile mesta povećane vidljivosti žena u javnom prostoru. Kako ste došli do tog saznanja?
Izvori i dedukcija. Standardni naučni „alati“. Pre svega polazim od činjenice da sve do početka industrijske revolucije seosko stanovništvo predstavlja dominantu na evropskom tlu. Industrija donosi ubrzani rast velikih gradova i masovne migracije sa sela u te novostvorene urbane sredine. Sve zajedno uslovljava veliku promenu stila života usled promenjenog habitusa, a sa tim i pojavu novih kulturnih navika u direktnoj vezi s pojavom slobodnog vremena, koje u prethodnim periodima predstavlja nepoznanicu. To je epoha u kojoj nastaju pozorišta, muzeji, restorani i poslastičarnice.
U tom vremenu velikih društvenih promena neki obrasci su i dalje vrlo žilavi, jer ih diktira iskustvo viševekovne patrijarhalne organizacije društva i hrišćanska doktrina, koje obe definišu prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje, kako ono u privatnom, tako i naročito ono u javnom prostoru. Žene su neprekidno pod moralnom lupom tog društva, pa samim tim i pod velikim pritiskom. Tu postoji ceo jedan niz podrazumevajućih zabrana među kojima je ona koja limitira kretanje u javnom prostoru posebno rigorozna. Naime, čak i najučenija i najotmenija žena može biti javno stigmatizovana kada se nađe bez odgovarajuće pratnje u nekom javnom prostoru koji se smatra muškim.
Mi kod impresionista često vidimo žene koje same ispijaju čašicu apsinta ili nekog drugog alkoholnog pića u kafani. I bar mi istoričari umetnosti znamo automatski da su u pitanju posrnule žene, najčešće prostitutke. Takozvane pristojne žene portretišu se u svom salonu ili vrtu, s mužem i decom. Međutim, evolucija društva i ubrzani rast gradova jačaju potrebu žena za većom slobodom samostalnog kretanja i delanja. I onda se pojavljuje poslastičarnica kao solomonsko rešenje, jer prodaje poslastice i bezalkoholna pića, uređena je tako da žene koje u njoj borave nisu izložene radoznalim pogledima i nepristojnom dobacivanju.
Poslastičarnica kao prvi javni ženski prostor ne samo što omogućava veću vidljivost već otvara i nove obrasce komunikacije, odnosno onu veću relaksiranost u komunikaciji s nepoznatim osobama koju tako dobro opisuje Burdje kada govori o kafanama. Žene počinju da razgovaraju međusobno, da razmenjuju mišljenja, dogovaraju se sa drugim ženama koje verovatno nikada ne bi srele da nije poslastičarnice. A to je prvi korak prema mnogo značajnijim promenama koje će vrlo brzo doneti vreme. Promenama zahvaljujući kojima smo mi danas slobodne na način nezamisliv damama koje su, recimo, pre svega stotinjak i kusur godina navraćale na kolače kod Dornštetera u Novom Sadu ili u poslastičarnicu hotela „Moskva“ u Beogradu.
Spomen-zbirka Pavla Beljanskog
Iza vaših javnih nastupa koji odišu opuštenom sigurnošću, krije se ogroman rad. Imate li tim, mrežu saradnika u okviru ARTIS CENTRA koji ste osnivali?
Naravno. Uvek je to timski rad. Artis je realizovao više izložbi i projekata u proteklim godinama, na kojima je okupljao stručnjake najrazličitijih profila, umetnike, dizajnere, nosioce tradicionalnih znanja, studente, muzejske profesionalce, turističke delatnike… To je jedna mala armija saradnika s kojom se već dugo i plodno sarađuje, a da uvek ima prostora za nove ljude. I to je ono pravo Artisovo bogatstvo, pored izvanredne publike. Niko od nas ne može samostalno sve da zna, ali kada ukrstimo ideje, iskustva i znanje, pa se tu dogodi pravi brejnstorming, onda zaista dođemo, ako ne do najboljih, ono do vrlo kvalitetnih rešenja. I, naravno, stalno pratimo profesionalnu scenu i vrlo pažljivo osluškujemo publiku.
Od osnivanja smo zagovornici decentralizacije kulture i to je razlog zašto smo vrlo često u gotovo svim delovima Srbije. Imamo izuzetno dobru saradnju sa muzejskim ustanovama i ustanovama zaštite kulturnog nasleđa, što nam zaista otvara sva vrata, pa nas putevi vode i u Suboticu, Zrenjanin, Rumenku i Novi Sad, ali i u Kruševac, Rašku, Valjevo, Pirot i Negotin. Za nas nema velikih i malih gradova i velikih i malih muzeja.
Kada je reč o mojim predavanjima, podjednako sam polaskana kada me pozove Katedra za međunarodnu saradnju Univerziteta u Lećeu, kao i kada mi poziv stigne iz Muzeja Žeravica u Novom Miloševu, gde ću 12. septembra u okviru njihove tradicionalne manifestacije „Od svitanja do sumaraka“ govoriti o banatskom gastronomskom nasleđu. Da parafraziram slavnog dramaturga i teatrologa Konstantina Stanislavskog – nema malih istraživanja, poziva i predavanja, samo mi možemo biti nedorasli zadatku iz ovakvih ili onakvih razloga. Dakle, kao i u svemu ostalom, do nas je najveći deo onoga što mislimo, činimo i što nam se dešava.
Postoji li događaj nad događajima na terenu koji ste istraživali? Ili sve ostaje u porodici “volim podjednako svako moje dete”?
Praktično sam na to odgovorila u prethodnom pitanju. Svako istraživanje, projekat, izložba, predavanje, tekst ili knjiga imaju svoju vrednost i „specifičnu težinu“ u mojoj karijeri. Dodala bih još da sve ima svoj trenutak i da je izuzetno važno da čovek svojim ukupnim bićem bude svestan trenutka u kojem je zaokupljen nekim poslom. Da se tom trenutku maksimalno posveti u skladu sa svojim idejama i sposobnostima. I da veruje u ono što radi, u ciljeve koje je postavio, u ljude s kojima sarađuje. Iz iskustva ću reći da tada sve što je možda na početku izgledalo nemoguće počne volšebno, u svom sopstvenom ritmu i obliku, da se realizuje. Tada je zaista najvažnije smireno osmatrati proces i pažljivo uočavati njegovu „logiku“ i prilagoditi joj se, kao što to čini dobar plivač koristeći energiju vode. Ne kažem da je to svaki put jednostavno i bez prepreka, ali ako nešto volite, onda je neophodno malo mudrosti i mnogo hrabrosti da tu svoju ljubav zaista živite punim plućima.
.