3+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Luis Sepulveda (Ovalje, Čile, 1949) tokom nemirnog i burnog života stvarao je strastvene priče i romane, među kojima se izdvajaju Starac koji je čitao ljubavne romane, Svet na kraju sveta, Ime torera, Patagonia Express, Priča o galebu i mačku koji ga je naučio da leti…. Dobitnik je brojnih književnih nagrada, među kojima su „Gabrijela Mistral“ za poeziju, „Romulo Galjegos“ za roman, „Tigre Huan“ za kratki roman, „Ovidije“, „Tera“, „Zlatni pegaz“ … Nova Vikend priča korzoportala.

DSCN4440Grejson Peri, MSUV, 2017

Ugu Araju, „Divljaku“. Ubili su ga čileanski vojnici septembra 1973. na Tehničkom fakultetu.

Fransisku Melu Santosu, pesniku „Panću“, stvaraocu potpaljivih stihova. Izvršio je samoubistvo 1971. u Santjagu. Nikada nismo saznali zašto.

Robertu Kontrerasu Lobosu, „Penzioneru“, pesniku nežnosti. Umro je od tuge 2006. godine.

Večerali smo u Off the Record, poslednjem boemskom restoranu u Santjagu. Tamo se dobro jede, imaju odlična vina, usluga je bolja nego bilo gde drugde, a cene su pristojne. Kao i uvek, odbili smo desert i umesto toga poručili još jednu bocu vina. „Uostalom, vino se pravi od voća“, promrmljao je neko i svi smo se složili. Potom, kao i uvek kada bi se okupilo nas nekoliko prijatelja koji živimo u Čileu ili smo rasuti po svetu, neko drugi je upitao da li je, između naša dva susreta, neko od zajedničkih prijatelja umro.

Svi bismo se istog trena zagledali u dno čaše, tragajući za rečima koje bi nam pomogle da prihvatimo jednu od najtužnijih istina, onu koja nam ukazuje na lošu stranu činjenice da smo napunili pedeset godina, jer u toj dobi počinju da nam umiru prijatelji.

Prijatelji ne umiru samo tako: umiru nama, okrutna sila lišava nas njihovog društva i nastavljamo da živimo kao osakaćeni, osećajući prazninu između kostiju.

Svako od nas je u glavi prelistavao spisak svojih prijatelja, i kada bi se uverio da su svi i dalje na svom mestu, podigao bi pogled s čaše i usmeravao ga ka galeriji fotografija koje su krasile zidove restorana Off the Record. Pisci, brojni pesnici, glumice, glumci, pojedine pesnikinje i kantautori.

‒ Ne znam da li su svi ovde i da li su to svi, ali čini mi se da mnogi fale – izjavio bi neko od nas pokazujući na fotografije.

‒ Na primer? – želeo je da zna drugi.

Zatim bismo, kao i uvek, napunili čaše i zapodenuli razgovor o Divljaku.

DSCN4451Grejson Peri (detalj), MSUV, 2017.

Ugo Araja bio je ogroman tip, visok preko metar devedeset. Izgledao je poput onih Baskijaca što se takmiče u dizanju kamenja (vrsta sporta, deo baskijske tradicije. Španski: piedrolari, baskijski: harrijasotzaile ,Prim. prev.), duga crna kosa prerano prošarana sedim vlasima spuštala mu se na ramena, a brada srebrne boje dosezala mu je do polovine grudi. Takav je bio Divljak.

Osim što je pisao romantičnu poeziju, glumio u komedijama i slikao minijature, taj kosmati džin bio je ljubitelj fotografije i postao je najbolji kamerman televizijskog Kanala 9, buntovnog programa Univerziteta u Čileu.

Kamera je oduvek bila njegovo najpreciznije oko, živeo je i spavao priljubljen uz nju, čak je iz korena promenio tehniku nošenja teških kamera sedamdesetih godina, jer je pomoću greda napravio mehanizam koji mu je omogućavao da se sasvim slobodno kreće na javnim događajima, a da mu kamerna ne smeta. Tako je, nehotice, postao prvi steadycam snimatelj u istoriji.

‒ Hoćete li da vam nešto ispričam o Divljaku? ‒ upitao je jedan od ortaka i, kao i uvek, započeo pripovedanje ne sačekavši odgovor.

Jedne noći ’69. kada smo se prejeli empanada u klubu Čile se smeje i peva, Divljak, Roberto Kontreras, Panćo Melo i moja malenkost odlučili smo da odemo na piće na Trg oružja, mada je piće samo bilo izgovor da pravimo društvo pesniku Kontrerasu, koji nam je bezbroj puta pričao o fizičkim dražima poslednje ribe koju je osvojio, devojke koja je radila za šankom u kafiću Marko Polo.

‒ A je li, kakvo joj je dupence? – pitali smo ga.

‒ Ne budite prosti… Mada, braćo, ima dupence poput onih kojima samo treba pružiti mikrofon da vam zapevaju – govorio je pesnik ponosno.

Izašli smo na aveniju Alameda, stigli do ulice Aumada i spuštali se ka trgu plašeći ljude izgledom Uga Araje.

‒ Pazite, ne prilazite! Ujeda! ‒ vikali smo, i neki su se pomerali u stranu ozbiljno shvatajući naše upozorenje. Divljak je to potkrepljivao ričući kao astmatični lav, a kada bi tobože hteo nekoga da napadne mi bismo ga sablaženjeno savladavali.

‒ Panćo, brzo, daj mu tabletu za smirenje! – vikali smo pesnik Kontreras i moja malenkost.

Pesnik Panćo Mela skočio bi na njega, otvarao mu usta i ubacivao jednu od svojih neprikosnovenih bombona sa C vitaminom, osnovnom supstancom za zdravlje poeta, kako je tvrdio.

Neposredno pre nego što je ušao u Marko Polo, Divljak je sazvao ratni savet da bi naredio pesniku Melu, šutnuvši ga u dupe svojom cipeletinom broj 48, da mu nipošto ne padne na pamet, ali apsolutno nipošto, da skine Robertu ribu.

‒ Budite spokojni: „srce je usamljeni lovac“ ‒ uveravao ih je pesnik Kontreras, posredujući između njih dvojice.

‒ Dozvolite mi da barem napišem jedan sonet – cenkao se Melo.

U Marku Polu smo prišli šanku, poručili nekoliko piva koje smo brzo ispili, jer nije bilo ni traga od pomenutih telesnih vrlina dotične, i otišli komentarišući da je možda problem u tome što je dugačka bela kecelja koju je nosila bila preširoka.

Ostavili smo Roberta samog, priljubljenog uz svoju bocu „fante“, jedino što je pio da ne bi izgubio čednost masona, dok je posmatrao svoju novu devojku i izazivao veštačko kijanje vrhom pribadače koju je uvek nosio za reverom.

‒ Jeste li čuli kako ga je pozdravila? „Dobro veče, don Roberto.“ Odvratno – rekao je Divljak.

‒ Ta riba je živa vatra, ume da primenjuje pravila zavođenja. To njeno „dobro veče“ u stvari je obećavalo obilje noćnih užitaka – natuknuo je Panćo Melo.

‒ „Don Roberto“. Kad bi mi neka žena kazala don Ugo, odjurio bih u gerontološki centar – razmišljao je naglas Divljak.

‒ To pokazuje šta si: divljak. Roberto ima manire stare, kolonijalne gospode, njemu je mesto u srednjem veku, kada su prava gospoda bila neženje. Gospodin neženja. Kakav dobar naziv za sonet posvećen Robertu – izjavio je pesnik Melo.

‒ Jedeš govna – rekli smo uglas Divljak i ja.

‒ To je tačno – prihvatio je pesnik Melo i počeo da nam priča hiljaditu verziju svog životopisa. Njegove pesme bile su odlične, ali njegov pravi talenat počivao je u sposobnosti da svake večeri izmišlja drugačiju životnu priču. Tog puta, ispostavilo se da je njegova majka, koju smo svi poznavali, zapravo bila njegova guvernanta, a pritom i usvojiteljka, jer se njegov otac, grof Meloski i savetnik porodice Romanov u egzilu, obavezao na zavet čednosti sve dok se carev naslednik ne vrati na rusku tron. A njegova prava majka, grofica, imala je običaj da  izbaci supruga iz ložnice uz izgovor da mora celu noć da se moli za obnovu monarhije, a u zoru, kada bi dozvolila grofu da se vrati, on bi na krevetu zatekao perje, belo perje za koje je grofica tvrdila da pripada arhanđelu koji ju je pohodio u molitvama.

‒ To je, po svoj prilici, bilo perje gusana, potom sam se ja rodio i došli smo u Čile. Sve što se posle toga desilo je beznačajno – tvrdio je.

‒ Dakle, ti si sin izvesne grofice Meloski – rekao je Divljak i počeli smo da se smejemo, sve dok nam tračak tuge nije zasenio radost.

DSCN4453Grejson Peri (detalj), MSUV, 2017.

Na jednoj klupi na trgu sedeo je dečak, mala skitnica, pogrbljen kao da je starac. Nije mu bilo više od deset godina i neutešno je plakao.

‒ Šta je bilo, majstore? – upitao ga je Divljak.

Gutajući sline, ispričao nam je da su mu ukrali kutiju s četkama i svim novcem koji je tog dana zaradio, pa nije smeo da se vrati kući.

Divljak je izjavio da moramo nešto da učinimo i pozvao je drugog čistača cipela.

‒ Druže, iznajmiću ti tu kutiju na sat vremena, sa svim stvarima koje imaš unutra.

Čistač cipela je, izigravajući profesionalca, rekao da za sat vremena očisti petnaestak pari cipela, i da će nam po toj ceni ustupiti svoj posao.

Platili smo i Divljak je predao kutiju skitnici.

‒ Hajde, majstore, udari nam glanc – naredio je.

‒ Samo trenutak. Ja imam sandale – usprotivio se pesnik Melo.

‒ Jebi se, Meloski – odgovorio je Divljak.

Mali skitnica je rukavom džempera obrisao sline, a spoljnim delom dlana suze; zatim je dva puta udario četkom o kutiju da bi nam pokazao da je spreman da primi prvu mušteriju.

Četka, krema, energično glancanje, viksanje, ponovo četkanje i na kraju ponovo glancanje da cipele dobiju sjaj i da blistava koža zacvrkuće kao kanarinac. Divljak, sada sa uglancanim cipeletinama, ustupio je mesto pesniku Melu, koji je, uprkos veštim rukama malog skitnice, na kraju imao besprekorno smeđe sandale i stopala. Kada je doterao i moje mokasine, platili smo mu.

‒ Majstore, kako sada stoje stvari? – raspitivao se Divljak.

Mali skitnica je pogledao novčanice i na njegovom licu, koje nije imalo više od deset godina, ponovo se ocrtala očajnička grimasa.

‒ Smiri se, majstore. Imamo vremena – umirivao ga je Divljak i odmah smo počeli da se čepamo sve dok nam cipele nisu postale neprepoznatljive. Pesnik Melo, navodeći kao izgovor trošnost svojih sandala, udaljio se od nas koji smo nastavili da se gazimo i prionuo na skidanje čička koji se prilepio za njegovu isposničku obuću.

Nakon četvrte ture čišćenja i prljanja cipela okupilo se još ljudi, boema koji su izlazili iz lokala Black and White, Marko Polo, Faisan d’Or, Chez Henry. Objasnili smo im u čemu je problem i pošto je Santjago u to doba bio takav, mušterija je bilo na desetine. Te male, navoštene ruke spretno su zamahivale četkama, nanosile kremu i viksu, sa uživanjem udarale završni glanc flanelskom krpom, dok se dečak smešio, rukavom uklanjajući ostatke tuge.

Dogovoreni sat je prošao i vlasnik kutije za čišćenje, prilično ozlojeđen profesionalnim uspehom svog kolege, tražio je nazad svoje oruđe za rad.

‒ Pa, majstore? Jesmo li dobili poslovnu bitku? – upitao je Divljak.

Mala skitnica je izbrojao novac, potvrdio klimanjem glave i brižljivo rasporedio novčanice po džepovima.

‒ Hvala vam mnogo, gospodo ‒ rekao nam je pružajući svoju malu navoštenu šaku.

‒ Kaže se „hvala, drugari” – ispravio ga je Divljak.

Prešli smo preko puta u Marko Polo da vidimo šta je s Robertom i zatekli ga naduvenog od „fante“. Hteo je da nam pročita svoju poslednju pesmu o ljubavnim nedaćama u svetu gastronomije, ali je zastao, zapanjeno pokazavši na naše uglancane cipele i blistava smeđa stopala pesnika Mela.

‒ Šta vam se desilo? ‒ rekao je između podrigivanja od „fante“.

‒ Ništa. Glancali smo svoje duše ‒ odgovorio je Divljak.

Vino ispunjava čaše. Za naš sto u Off the Record prišli su razni gosti lokala da čuju priču. Vino je ponekad tečno ispoljavanje tišine.

‒ Takav je bio Ugo, takav je bio Divljak ‒ kaže neko.

‒ Ne. Takav je Divljak, jer dokle god ih spominjemo i prepričavamo njihove dogodovštine, naši pokojni prijatelji nikada neće umreti – dodaje drugi.

I čaše s vinom se podižu, a mi zdušno nazdravljamo, uz veseli zvuk zvona u noćnom Santjagu.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Naslov izvornika: Luis Sepúlveda, “Cena con poetas muertos” iz zbirke La lámpara de Aladino, Tusquets, Barcelona, 2010.

Priča je objavljena u Almanahu Prosvjete – godišnjak za književnost, kulturu i društvena pitanja, Sarajevo, 2014, str. 201-204.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

 

3+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *