7+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Milorad Grujić (Zrenjanin, 1950). Objavljuje pesme, priče, romane, putopise.  Brankova nagrada“ za najbolju knjigu poezije 1977,  nagrada za prozu „Karolj Sirmai“, „Zlatni bestseler“… Prevođen. Autor je novosadske „Akademske knjige“. Vikend priča. Foto koncept korzoporal:  Stolice.

DSCN2628

 Kad sam pošao u gimnaziju, stanovao sam, u Kikindi, kod jednog kovača, Sandića, i njegove žene Julke. To je bilo oko 1965. godine. On je zahtevao da ga zovem strika, a nju strina. Nisu imali dece. Nisam ja onda ništa znao. Tek posle mi je strika sve ispričao, kad sam odlazio u Novi Sad. Jednom, tako, rekao mi je to usput. Najpre je bio oženjen drugom ženom. Uzeo je ženu iz dobre kuće, poštenu. Uhvatio ju je u krevetu s nekim čovekom. I oterao.

S njom je imao sina. Tog sina mu je Toma Granfil, političar, poslao, posle Drugog svetskog rata, u Srem, da bere kukuruze. Bio je običaj da političari za neke opšte stvari, za primer, daju uvek nekoga iz svoje familije. Pa kako je Toma Granfil bio u srodstvu s njim, mojim „strikom“, on mu uzme sina. I taj osamnaestogodišnjak je tamo zaradio upalu pluća i umro.

Ali, pre rata, kada je oterao ženu, a ostao s malim sam, ode u Sentu, u javnu kuću. Kao bogat kovač zatraži od vlasnika javne kuće da pregleda sve žene. Najzad dođe do jedne devojke od šesnaest godina. Svidi mu se na prvi pogled i upita je, skoro s vrata, da li bi se ona udala za njega i da je on izvuče odatle. Ona prihvati. Njegovi su uslovi bili: da ga pazi, kao i njegovog sina, i da ne čuje slučajno da švrlja okolo s drugima, da bude domaćica i žena. I rekao je ovo: uzeo sam poštenu, koja je bila kurva. Sad ću uzeti kurvu, da bude poštena. Pa i ako budeš kurva, bar znam da sam uzeo kurvu.

Nije bila, nikada više.

I ta ga je žena, koju je uzeo iz javne kuće, toliko poštovala i pazila da je to bilo za primer svima uokolo kako bi bračni parovi trebalo da žive. Uvek se govorilo da ona njega drži kao malo vode na dlanu.

Ali, tu sobu kod njega, mog „strike“, kao i hranu, trebalo je plaćati. Moji su bili sirotinja. Otac željezničar, jedna plata. Mati „domaćica“. Nikada novaca nisam imao.

DSCN2629

Šetam tako centrom Kikinde i sretnem Milorada Girića, isto iz Bočara. On je onda bio direktor Muzeja. Pitam ga da li ima  neki posao za mene, da zaradim neki dinar, pomognem roditeljima. Ima, veli, možeš da dođeš da „pereš grobove“. Nisam ja razumeo o čemu je reč, ali praću i grobove, samo da dođem do neke crkavice. Zamišljao sam da perem spomenike, krstove, na groblju. Međutim, kada sam otišao u Muzej, on me uvede u sobu punu papirnih kesa u kojima su se nalazile kosti Gepida. Nisam mnogo znao o Gepidima, a to sam tamo saznao, izuzev da su negde u 5. veku vladali Banatom, a germansko pleme. Ratovali s Avarima, Langobardima, Istočnim Gotima. Sve vreće obeležene meni nerazumljivim znacima. Bile su neke iskopine između Bočara i Iđoša, odakle su to doneli. I te kese pune kostiju bile su „grobovi“. Pa uzmem jednu kesu i vadim kost po kost, pa pod česmom, a mora biti tanak mlaz, perem te kosti i ređam ih na jedan drveni sto da se suše. Dolazila je jedna žena iz Zemuna, arheolog, koja je posle te kosti sastavljala. Bio sam zadivljen kada sam video da je jednu šaku sastavila skroz. Nedostajala je samo koža. Imao sam košmarne snove. Ali, kada je došla isplata, ja sam zarađeno trošio na kupovinu knjiga, bioskop i sladoled s devojkama. Mnogi je hladan sladoled završio u mom toplom krevetu.

Žene su uvek bile glavne u mom životu.

Već sam bio u Novom Sadu, kad sam na otvaranju neke izložbe sreo ženu jednog tada poznatog novosadskog slikara. Znao sam ih, viđali smo se, srdačno pozdravljali. Oni nisu imali dece pa su neprekidno bili u društvenom životu, na svakoj izložbi, na svakoj književnoj večeri, na svakom koncertu, u pozorištu. A i ja sam se stalno tuda muvao jureći ženske. Stanovao sam u ulici Laze Telečkog, u centru, u jednom bednom sobičku, u kojem, sem nešto malo mojih knjiga, nije bilo skoro ničega, krevet, sto, stolica, orman. Ona mi priđe i zapodene razgovor sa mnom. Mislim se šta mi se prikačila ova matorka. Nemica. Dok me ona sve nešto ispituje, ja šaram pogledom okolo. Nije ona bila loša, ni ružna. Naprotiv. Držeća, doterana, negovana, prava gospođa. Ali, mnogo starija od mene, možda i petnaestak godina.  Na izložbu sam došao neraspoložen. Ostao sam bez para. Kupio sam neke knjige i ostao bez dinara u džepu. Grizlo me je i valjda se to i videlo na mom licu. Šta vas muči, upita me ona. Ma, ostao sam bez dinara, otvoreno ću ja, mislim se šta ima njoj da krijem šta me grize. Pa, koliko vam fali, upita ona i maši se za tašnu. Ja ne gledam šta ona radi, i kažem, ne sećam se tačno, ali, recimo, tri hiljade dinara. Ona izmulja iz novčanika pet hiljada dinara i utrapi mi u ruku. Vratićete kad budete mogli. Ja sam pocrveneo, osramotio se, gledam da li neko gleda, a kad sam hteo da joj to vratim, ona mi pritiskom ruke odbije, strogo me pogleda i ponovi: Zadržite to! Onda se blago osmehne, nežno. Učinilo mi se da će da me pomiluje po kosi. Sav sam se zgrčio. Od sramote, od iznenadnosti tog rešenja, od svega. I bio sam zanemeo. Ne znam više šta da pričam. Ona mi napisa njihov broj telefona na ceduljicu i tutnu u istu ruku u koju i pare. Odem s te izložbe, izmigoljim se nekako, kao da me je ceo svet video kako uzimam pare na zajam od te žene.

Sledeće nedelje su me isplatili u radiju gde sam vodio neku emisiju o knjigama i ja odmah pozovem onaj broj. Javi se njen muž. Ja se predstavim, nemam šta da krijem, nije bilo među nama ništa, mislim na njegovu ženu i mene, samo mi je pozajmila pare, i ja sad to hoću da joj vratim. Zovne on nju na telefon: Maco, traži te… Halo, mazno će ta starija žena. Imala je tada preko trideset i pet godina, gde ste vi sada. Ispred poslastičarnice „Carigrad“. Tamo je bila jedna telefonska govornica. Sad ću ja, veli ona, sačekajte me tu. Nije prošlo ni pet-deset minuta, dok sam se osvrnuo okolo, kad pored mene staje novi „hilman“, luksuzni auto, to je kao danas novi „mercedes“. Ona se nagne i otvori vrata, pozove unutra, a ja blenem, je l’ se to meni događa. Nisam se do tada nešto ni vozio autom, pogotovo ne takvim. Uđem, sednem, i ona krene. Odmah joj vratim novac koji sam bio dužan. Ona ga nemarno tutne u džep na haljini. Gde stanujete, pita. Pa, tu, blizu, u Laze Telečkog. Onda to još nije bila pešačka zona. Ona skrene i skoro do ulaza u dvorište parkira auto. Volela bih da vidim gde stanujete i kako izgleda vaša soba. To nisam mogao da odbijem. Kad smo već tu. Sad, kad smo ušli, ja nemam čime ni da je poslužim. Ali, ništa, dok je ona gledala knjige, ja skoknem do „Iriškog podruma“ preko puta i uzmem nam vina. Crnog. Pili smo čašu po čašu sve dok nije procenila da može da me napadne. Sve se to lepo završilo. Ali je ja nikada više nisam zvao. A ja nisam ni imao telefon. Jedno dva puta sam je video gde prolazi ulicom, i blizu moga prozora, kao da bi da gvirne unutra. Suzdržala se, ali sam ja znao otkud ona tu. Krio sam se. Pa je tako to i prošlo.

DSCN2630

Kasnije se ona razvela od muža, valjda zato što nisu mogli da imaju dece. Ili ona nije mogla. A bila je iz bogate familije, stan od dvesta kvadrata u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu, onaj „hilman“, i sve što uz to ide. Samo što to mene nikada nije zanimalo, ja sam se uvek zanimao za osobe koje nose neko bogatstvo unutra. Izgleda da je i slikara to zanimalo samo dok nije ojačao. Posle se oženio skoro četrdeset godina mlađom ženom i s njom u sedamdesetoj godini dobio sina.

Petnaestak godina kasnije, živeo sam s jednom balerinom. I ona je imala premijeru u Beogradu. Razume se, išao sam tamo. Kad primetim u prvom redu, s još jednom starijom gospođom, sedi bivša žena onog slikara iz Novog Sada. Prišao sam da se javim. Ja sam lepo vaspitan. Ona mi je držala ruku i zaplakala tiho, jecajno. Ja sam se osmehivao, rekao nešto, jedva izvukao svoju šaku iz njene, mrtvačke, koščate, sa staračkim belegama, naklonio se i udaljio. Glava joj je klonula na rame njene pratilje, i to je poslednje što sam video dok sam se udaljavao salom žureći na prijem.

Dok mi je stiskala šaku, meni je odnekud došla ona ruka Gepida, one sastavljene kosti, koje me vuku u papirnu vreću koju su zvali „grob“. Sav sam se naježio, odjednom su svi košmari iz mojih snova onoga vremena preplavili moj mozak i ja sam se uplašio da me ta ruka ne odvuče u smrt. Bio sam ošamućen i na putu do sale za koktel zamalo se nisam srušio. Neko iskustvo iz prošlosti sačeka te na neočekivanom mestu. Učinilo mi se da još uvek perem Gepide.

Možda, da sam prao kosti starih Slovena, a ne Germana, možda ne bih imao te asocijacije.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

akademskaknjiga.com

 

 

7+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *