3+
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Treća nagrada na konkursu „Bal u Elemiru – Sremčevi dani“. Jelena Marinkov (Kikinda,1993) objavljivala je priče i pesme u književnim časopisima „Avangrad“, „Severni bunker“ i „Ulaznica“. Objavila je zbirku kratke proze „Ispuštene priče“ (NB „Jovan Popović“, Kikinda, 2015.) Dobitnica nagrade „Đura Đukanov“, nagrade za priču „Stevan Sremac – Bal u Elemiru“. Studira srpsku književnost i jezik s komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Vikend priča. Foto: korzoportal.

kamera 123

Šest sati ujutru. Budan je u šest sati ujutru. Jer su klinci povukli zavesu s prozora. A ta zavesa, crvena i glomazna i debela i meka, tako je poslušno stajala na svome mestu. Šest sati ujutru. Najpre osećaj probadanja. Lopatice, vrat, listovi, sve. Pa osećaj težine tog debelog, glomaznog, gojaznog tela. Teško je i preteško. Nerviraju ga dlake po grudima i rukama i nogama. Kad protrlja nogu uz nogu, ima osećaj kao da dlake svojim ručicama hrle jedna ka drugoj, svojim telima se prepliću i jedna drugoj prekrštaju noge.A lepo mu je Cica rekla da sredi i grudi i stomak. Smeta mu podbradak. Ne može da se sagne, a da mu ta mekana, gnjecava masa ne podupire glavu. Na njegovom jastuku, naravno, litar pljuvačke. Sve se ulepilo i razvlači se poput davno rastegljene žvake.

Šest je sati ujutru i sve bi trebalo da bude kao u nekom prokletom Dučićevom sonetu. Tiho i mirno. Fino. Lako i prozirno. Prozračno, plavo. Maglovito. Ali ne, naravno da nije tako. Deca već nešto šuškaju u kuhinji. Nešto čačkaju tamo. Traže mleko, šta rade? On zamahuje rukama i ustaje. I ne gleda u kuhinju – pozlilo bi mu. Odlazi u kupatilo.Neko nije pustio vodu. Verovatno Maksimilijan. Pogled u ogledalo nepovoljno utiče na njegovo raspoloženje. Dugo posmatra to ružno lice i udiše opora isparenja iz ve-ce štolje. Naposletku pušta vodu iz vodokotlića i reši se da ukloni zadah. Pere zube dugo i grubo, krvnički. Ne sme više da jede luk. Čoveku od pedeset i kusur godina to može samo da škodi.

Po povratku u sobu navlači šorc, majicu, kako šta stigne. Uključuje klimu i podešava je na prijatnih dvadeset pet stepeni, svestan pakla koji će nastati za sat-dva.Odlučuje da posle ode u prodavnicu. Cica još spava, blagoslovena bila!Dobro je, nije je probudio. Uplašio se jer se nekoliko puta okrenula, prebacivši naposletku nogu preko pokrivača. Njena ionako kratka spavaćica pritom se podigla, otkrivajući dobro parče lepo oblikovane zadnjice. On polako i pažljivo izvuče pokrivač priklješten između njenih nogu i prebaci ga preko nje.

Mala derišta su sigurno napravila neko sranje od ranog jutra. Shvatio je on odavno to da svakoga dana, svake večeri, svakog jutra klinci moraju napraviti neko sranje. Ni sa svojom rođenom decom nije imao toliko posla. Petnaest minuta je sedeo za stolom pokušavajući da čita, izbegavajući odlazaku radni deo koji je služio kao kuhinjica, a iz kog su neprestano dopirali zvukovi lupanja escajga i iritantnog dečjeg smeha i cikanja. Ignorisao je strpljivošću jednoga tapira šuškanje, škripanje i pisku. Ali žagor i treskanje bivali su sve rizičniji – postojala je stvarna opasnost da probude Cicu, a to nipošto ne bi valjalo: ceo dan bi mu prebacivala kako nije sposoban ni da umiri dva mala deteta. Stoga on ode u kuhinju, a tamo je, što se kaže, imao šta i da vidi. Mali ugursuzi prosuli su ovsene pahuljice po podu, mleko po stolu, a naokolo su bile razbacane činije, kašike i viljuške. Povrh svega, na podu su se nalazile keramičke krhotine – biće da su to ostaci nekadašnje šolje.

– Vas dvoje! Šta radite to, sunce vam vaše?

Dečačić i devojčica zaceniše se od smeha ugledavši ga onako podbulog i masnog. Maksimilijan je sedeo na stolu. Kako li se tu popeo, nevaljalac mali?! Podiže dečaka (težak je kao prase!) i odnese ga u sobu, a devojčica pođe za njima. – Khi-khi-khi!, kikotao se mali iritantno sve vreme. I mala se smejala i skakutala, izazivajući utiske tektonskog poremećaja na spratu ispod (oboje su bili dobro uhranjeni).

– Ššš! Tiše! Šta vam je?

Pokušao je da ih posadi na krevet, ali oni počeše da se guraju, škakljaju i da vrište.

– Šta ste to uradili?! Pa jeste li normalni?! Galamite, razbijate tu, od ranog jutra!

– Ali, Vooojooo, samo smo hteli da hamamo.

– Niste mogli da sačekate da ustanemo mama ili ja? Šest ujutru je, probudićete ceo hotel nastavite li tako. Lezite tu i da se niste mrdnuli dok se ja ne vratim.

– A gde ideš?

– Idem u prodavnicu.

– A je l’ možemo mi sa tobom?

– Ne!

– Hoćeš li nam kupiti druge ovsene pahuljice?

– Hoću.

– A čoko-meko?

– Hoću, sedite samo, i ne pravite galamu, inače ćete probuditi mamu, a onda teško vama.

kamera 126

Prosto mu lakne kad iz hotela izađe na ulicu. Uska ulica, jedva ima toliko prostora da prođe automobil.Već je pripeklo i on se znoji kao svinja. Oseća kako njegov znoj isparava, ali koža uvek proizvodi nove i nove potočiće koji lako nalaze put kroz čekinje. Na ulici je užurbano iako je tek pola osam. Kraj njega prolaze muškarci, žene i deca noseći dušeke, šlaufe, rančeve i lopte. Sunce ga bije po glavi i cela ulica mu se vrti – trebalo je poneti kačket. U prolazu pored jedne pekare neko jurnu pored njega grubo ga gurnuvši ramenom.

– Đećeš s otim, pu, stra’ i greo’ta od tebe, šjeme ti se umelo dabogda!

Kosmati grmalj dotrči do nekog dečka i lupi ga rukom po glavi.

– Je li sam ti lijepo reka’ da to ne smiješ stavljati u tu gajbicu?!

Dečko zbunjeno podiže gajbicu s hlebom i otvori usta da zausti nešto, a potom gotovo utrča u pekaru kad matori pokuša da ga odvali po tintari još jedanput.

– Muči tamo, svinjo jedna!

U prodavnici besciljno hoda, kao utovljena mumija. Kornfleks, ovsene pahuljice, brijač… Obilazi tri kruga bezuspešno pokušavajući da pronađe odeljak s preparatima za ličnu higijenu.Naposletu uspeva – nalaze se iza rafova s alkoholnim pićem. Usput pokupi i dve limenke piva, koje ispije u povratku. Našavši se pred ulazom u hotel brže nego što je nameravao, usporava korak. Recepcioner ga previše ljubazno pozdravi kad uđe u hol i smeška mu se usiljeno sve vreme dok čeka lift.U međuvremenu klinci su razbacali njegove papire po sobi, a Mini je čak našla za shodno da dopisuje po prednjoj korici nekeknjige Zorana Konstantinovića. On se najpre uhvati za glavu, a potom joj istrže knjigu i zausti da se požali Cici, kad shvati da nje, za divno čudo, nema na krevetu, a vrata kupatila su zatvorena – dakle, ima sasvim dovoljno vremena da joj skuva kafu, jer Cicaje izuzetno nervozna ako ne popije jutarnju kaficu čim ustane, presvuče decu i spremi im doručak. Sve to obavlja brzo, rutinski. Nakon što je pripremio deci kornfleks i pahuljice i ostavio ih da brljaju, a Cici stavio kafu na stočić kraj kreveta,pali jednu od njenih slim cigareta i izlazi na terasu. Od cigarete ga, naravno, potera. Ona je i dalje u kupatilu. Odlazi ponovo na terasu i pali još jednu cigaretu kako bi održao nagon za pražnjenjem. Proviruje sa terase – Cica je još u kupatilu. Stiska se, stiska. Bulji u sunce. Sunčevi kolutovi ga omamljuju. Ili je to samo bunovan od dima? Dok ga vrelina tuče po glavi, iz kolutova izleću neke čudne mačke. Čitavo nebo pretvara se u crvene, razjarene tačkice. Svod se odjednom zatamni. Mravi sleću s neba. Kako se može zaplivati po svemu tome! Kako bi bilo dobro uhvatiti sunčanu mačku za rep! Kako bi mogao zaigrati s kolutovima… Usraće se. Otvaraju se vrata. On potrči i zatvara se u kupatilo. Olakšavanje ne može da mu poremeti čak ni iritantno unjkanje: „Pa Voooojo, opet si mi krao cigaaare?“

„Zbunjen i nemoćan kada se suočava sa stvarnim prilikama, ekspresionist beži u večnost, u kojoj vlada spokojstvo toliko različito od nemirne sudbine ljudskog roda. Ova iracionalna tendencija ima značaj traganja za poslednjim tajnama i za stvarnim smislom života. […] Pesnik ne može da se snađe u sredini u koju ga je bacio stvarni život i on u mašti beži u one daljine u kojima ga niko neće ometati, gde će biti potpuno sam. Kosmičke daljine odgovaraju patosu ekspresionizma.” (Zoran KonstantinovićEkspresionizam, prim.autorke)

Proces pakovanja za plažu traje dvadeset pet minuta. Prvo peškiri.Kupaći kostim. Krema za telo s faktorom 40. Krema za lice s faktorom 50. Krema za ruke s faktorom 35. Pa pobogu, Cica mora zaštiti svoju glatku iskvarcovanu kožu da je pore ne bi načele pre tridesete!Šeširići za decu. Šlaufi. Flašica s vodom. Labelo. To je to, možemo krenuti!

Otkad su došli, nikako nisu išli na plažu, iako je od hotela udaljena dvesta metara. Cica preferira boravak kraj hotelskog bazena, te su svih osam dana do sad provedenih u Budvi čamili uz hlorisanu vodu i besprekorno čiste keramičke površine. Čim su sišli sa stazice, Cica je počela da se žali na kamenje, koje je tobože osećala preko papuča s potpeticama od petnaestak centimetara. Odmah je naredila da se zakupe dva ležaja i suncobran, što ga je koštalo tačno dvadeset pet evra.Čim ih je Cica namackala kremama i natakla im šeširiće na glave, deca su pohrlila u vodu. Ona se smestila na ležaj frkćući prezrivo i nameštala se svaki čas, izvodeći raznorazne akrobatske egzibicije i rizikujući tako da joj grudi potpuno ispadnu iz gornjeg dela kupaćeg kostima, za čiju izradu je izgleda upotrebljena minimalna količina materijala – ekonomičnost na prvom mestu! Nije mogao da ne primeti kako svi muškarci u krugu od deset metar razdaljine bulje u njeno tamno i elastično telo, na kome nije bilo neprijatnih tragova celulita i strija čak ni posle dva porođaja. Okrenuo je glavu na drugu stranu.

– Ideš u vodu, Cico?

– A ne. Neću ovde da se kupam, jesi li lud?! Profesura u onoj nedođiji ti izgleda mozak popila! Zvaću Mašu i Mimu da dođu, pa ćemo do onog laundž-bara, a ti pripazi na decu, hoćeš biti tako dobar, Vojkice?

Nije prošlo ni deset minuta, Cicine drugarice su došle. Izgledale su identično – plava ispeglana kosa, nauljena tela i čist minimalizam pri izboru kupaćih kostima. Nakon desetak minuta već su sedele u laundž-baru, kikoćući se i tapkajući jedna drugu po kolenima, dok su ispijale koktele iz duguljastih čaša.Strovalio se na ležaj. Sve se odjednom zaplavelo. Plutao je po nečem tamnom i ljigavom. Komete ogromnih noktiju i sisa naskakale su jedna na drugu dahćući. Sijale su kao tek ispržena jaja na oko.To je trajalo i trajalo, sve isto, sve u istom krugu, sve na istoj stazi, sve dok se nije trgao osetivši zgađenost i bol. Pekla su ga leđa. Plikovi. Ponovo je zaspao na suncu. Ustao je kako bi potražio decu. Igrali su se u plićaku. Okrenuo se i opetpogledao u pravcu tri dame. Koža im se sijala kao masno jaje na oko.

„Međutim, sa svojih kosmičkih izleta, sa svojih traganja za novim čovekom, ekspresionisti se vraćaju sa novim razočarenjima: to je razočaranje agnostičara i saznanje o ograničenim mogućnostima čoveka.“ (Isto, prim. autorke)

Po povratku u hotel, dočekao ih je još jedan ljubazni recepcioner, koji flertuje sa Cicom otkad su došli i već ju je pozivao na piće, i to pred njim, misleći valjda da joj je Voja otac. Nisu još valjano ni seli da ručaju, a Maksimilijan se već ubrljao sosom, te je Voja morao da prekine s jelom da bi obrisao klinca ubrusom. Tek što je završio i seo da bi se ponovo prihvatio jela, Cica vrisnu. Pukao joj je nokat, što je u njenoj glavi valjda imalo razmere kosmičke drame, te su hitno morali da se vrate u sobu. Balavci su se vrzmali po sobi kao razularene muve dok se Cica spremala da potraži hitnu pomoć u manikirskom salonu.

– Cico, nisam te ni pitao: jesu li me zvali iz redakcijeMisli?

– Nisu, Vojkice, otkad smo došli, svakog dana me to pitaš, smaraš.

– Mislio sam, možda su se…

– Ma pusti ti to sad, Vojkice, sigurno će te zvati uskoro, nisu ludi da ne objave tvoje kritike.Nego, Vojkice…

– M?

– Jesi li mi napisao onaj rad na kraju?

– Koji rad?

– Kako koji rad, Vojo, pa majku mu, ostavila sam ti knjigice na stolu, izvoli, sedi tamo i danas mi to završi! Je l’ to okej, Vojkice?

– Koja je tema?

– Nemam pojma, vidi tamo.

– Ne znaš ni temu seminarskog?

– Vojkice, je l’ se ti to sa mnom sprdaš? Ne znam koja je tema, ko će još i to da pamti. Piše tamo. Kako kaže ona poslovica: pametan piše, budala pamti. E, i je l’ možeš da mi ostaviš neku kintu za večeras? Izlazim sa Mašom i Mimom.

On samo veselo klimnu glavom.

– Hvala ti, Vojkice, srce si. Izvedi posle decu u šetnju.

– A ti?

– Šta ja? Pa ja se ne vraćam u hotel, ići ću posle manikira pravo kod Mime.

Mora da joj je uputio pogled nokautiranog teleta jer ona se saže, unese mu grudi u lice i poljubi ga u proćelavo čelo.

–Dođi da te jubim, mua!

Potom uze ogromnu torbu i gotovo istrča iz stana. On ustade i ode do stola na kome su se nalazile skripte. Pročita naglas šta je pisalo na prvoj: Koreni ekspresionizma u srpskoj književnosti. Tek što je seo za sto kako bi počeo s pisanjem rada u sobu hrupi Maksimilijan.

– Vojo, aj dođi! Up’o mi sapun u ve-ce šolju.

„Ono što se u kretanju masa zbiva između ove dve krajnje tačke kretanja pesnik kao da ne zapaža; sve to prekriva religiozna ekstaza.“

kamera 124

Kasno po podne i vreme je za šetnju. Nakon što su se deca okupala i on im odredio šta da obuku, spakovao je flašice s vodom i maramice i mogli su da krenu.Maksimilijana za jednu ruku, Mini za drugu. Šetalište je bilo zakrčeno ljudima. Znoj, kikoti, cika, vriska. Ispred mnogobrojnih lokala duž obale stajale su hostese u pripijenim pantalonama ili mini-mini haljinama, ispeglane kose i s noktima kojima bi mogle orati. Smeškale su se napadno, pozivajući skupo obučene prolaznike da uđu u klubove i kafiće.

U parku su se njihali Indijanci obučeni u neke smešne, šarene klovnovske krpe koje je kao trebalo da predstavljaju njihovu starosedelačku nošnju. Onda su stajali i gledali kako Indijanci igraju.Kad su ih se deca zasitila, nastavili su da hodaju ka tvrđavi. Maksimilijan je odjednom potrčao i zaustavio se kod dva psa koji su se parili kao da su sami na svetu.

– Vidi , Vojo, vidi!

– Maksi, odmah da si došao ovamo.

– Neee! Hoću da gledam!

I Mini se oglasi:

– Šta? Hoću i ja!

Onda su stajali i gledali kako se psi pare. Kad je to deci dosadilo, Maksimilijan je protestno izjavio kako ne može više da hoda i autoritativno zaurlao:

–Nosi me! Nosi me!

I tako, onda je nosio klinca dobrih pola sata. Prokleto prase malo. Da bi ga naterao da stane na sopstvene noge, predložio je deci da pojedu sladoled, spustio malog i uputio se s njima ka jednom frižideru. Ali tu zahtevima nije bio kraj,jer mali zavapi:

– Neee, hoću tamo.

Derle je pokazivalo prstom na verovatno najskuplji restoran na rivijeri. Toliko se derao da su svi gledali u njih i Voji nije preostalo ništa drugo do da ih povede „tamo“.Ušli su i seli na fine kožne fotelje i za fini stakleni sto. Oko njih su brbljali na ruskom – čak im se i konobar isprva obratio na ruskom. Čim su deca dobila preskupi sladoled, počela su da se brljaju.

– Daj da te hranim, khi-khi-khi! Khi-khi-khi.

Kikotali su se i vikali, sve dok nisu počeli i da se tuku.

– Smirite se, ‘alo, mir!

Naravno, na kraju je morao da plati bezobrazno veliki račun ne samo za sladoled, nego i za kristalnu činijicu koju su balavci razbili.

– Hajde, polazite. Dosta je za danas, idemo na spavanje.

„Krik je za eskpresivnog čoveka, kao u ekstazi ili završnom aktu sladostrašća, ventil za uzavreli parni kotao njegove duše. Krik je za ekspresioniste najsnažniji izraz njihove relaksije, a u isto vreme najsnažnija i plamteća optužba protiv ovog sveta. Kod ekspresionista nalazimo mnogo pesama koje nose naslov krik, a kričati je omiljen glagol skoro svih liričara ekspresionista.“ (Isto, prim.autorke)

U dvorištu je, dvorištupunom slame. Skela je podignuta nasred bašte. Na terasi je spreman sto. Na stolu su satare i noževi i mašina za mlevenje mesa. Nešto se nalazi s njegove leve strane, ali uporno izmiče i nikako ne može da vidi ko je to, šta je to. Baš ga to nervira. Otaculazi u svinjac s pištoljem za svinje i puca svinji u glavu. Svinja pada, ali naglo se osvešćuje, počinje da đipa, da se batrga, pokušava da ustane, ali otac prosto naleže na nju, otac zabija nož svinji u gušu, u mekanu, gnjecavu masu koja podupire njenu glavu. Svinja zaskiči, on okreće glavu ulevo, ugleda pandu, pravog-pravcatog jebenog pandu, samo mu fali bambus, ugleda pandu i ispušta… Krik.

Pušta vodu. Začuje se grgutavo kloparanje vode u vodokotliću. Podiže gaćice i suknjicu i odlazi do umivaonika. Malo se uplašila od same sebe kad je pogledala u ogledalo. Šminka joj se razmazala, izgleda ko panda, no dobro, nije ni čudo, pa šest sati je ujutru. Ali onaj lik, pa bože moj, kakvo veče! Kakvo veče! Koja jahta! Veče za pamćenje! Misli da bolji seks nije imala u životu. Noć pod vedrim nebom, jahta, mirisi mora i skupog parfema svuda oko nje… Mora se bar još jednom videti s njim. Mogao bi Voja danas klince da vodi u Bečiće. Šta da mu kaže, gde će ona biti? Ma, ne može sad da razmišlja, šest sati ujutro je. Smisliće nešto kad ustane. Kakav god izgovor bio, ionako će ga profesor Voja popiti.

Odlazi natrag u sobu, otvara ormarić i vadi kremicu za skidanje šminke i vatu.Vidi moje anđelčiće kako mirno spavaju… A tek Voja, pravo zlato. Ko bi joj drugi tako ugađao? Jeste da je mogla i bolje da nađe, njegov ugled nije kakav je ranije bio, a još su ga oterali i u onu selendru, tamo da predaje, da ga je barem ulovila pre nekoliko godina, dok je bio u Novom Sadu… Ali za prvo vreme, dok ona malo ne stane na noge – bolje išta nego ništa, pa je l’ tako? Za sada – čisto zlato. O, ti, moje zlato, ti, moje zlato-o-o, ti moje zlato, pevuši, sve misleći na Voju, i odlazi u kupatilo da skine šminku. Istiska kremu i laganim i nežnim pokretima prevlači vatu po koži. Ponovo uzima kremu u ruke i odjednom začuje nešto užasno i od preneraženosti ispusti i kremu i vatu u lavabo. Jer tamo, u sobi, nešto je grozno zaskičalo. Kakav je to, zaboga miloga… skik?

PROČITAJTE I DRUGE: vikend-prica

 

3+

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *