U 59. Ediciji Matice srpske „Prva knjiga“ za 2016, objavljena je zbirka priča „Stubovi“ Jovana Gavrilovića (1997). Nagrađivan, između ostalog osvojio je prvo mesto za kratku priču na Konkursu Borislav Pekić. Objavljujemo i drugu priču koju nam je ustupio – „Ispovest jedne fusnote“ iz nagrađene Zbirke. Vikend priča korzoportala. Foto: Dragana Kojić
1
„Brzo, brzo! Stavi mu torbu iza leđa!“
„Evo!“
Miš više nije imao kuda. Na ravnom tlu šumarka, posutom sitnim kamenjem i suvim grančicama okolnog drveća, ta mala, sivkasto-smeđa životinja bila je zarobljena. Mali glodar panično je trupkao šapicama sitnim poput gumice na kraju olovke. Perina torba preprečila mu je put s leđa, a moja kutija za užinu i ranac zabarikadirali su mu bokove. Mogao je samo napred, ali tu smo, poput dva mala stražara, Pera i ja čučali, obasjani s onoliko sunčevih zraka koliko je to kaleidoskop lišća iznad nas dozvoljavao. Mali glodar, repa toliko drhtava da je postao mutna tračica, pokušavao je da se uspentra uz kožne zidove naših torbi, ali uporno bi se stropoštavao nazad u prašinu, među sitno kamenje.
„Evo ga!“, podvrisnuo sam. „Sad nema gde!“
„Hajde da mu ubacimo nešto,“, predloži Pera, već se obazirući oko sebe, tražeći to „nešto“.
„Šta to?“
„Pa, ne znam… nekog pauka ili mače.“
„Ali ubilo bi ga!“
„Pa šta? To je samo miš.“
Bio sam zgranut. Električno uzbuđenje koje je ispunjavalo vazduh oko nas ustupilo je mesto mojoj zgroženosti i Perinom zbunjenošću. „Ali ništa mu nismo uradili!“
„Znam, nevin je,“, reče Pera. „Ali ko mu je kriv? Našao se na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku.“
Tada mi je došlo da ga udarim posred lica. Ne znam odakle se taj divljački, vatreni poriv stvorio, ali znam da mu je zaista malo falilo da prevagne. Možda i bi, da se u tom trenutku, prigušeno i daleko, nije začulo zvono.
Pera tada ustade. „Zvonilo je, idemo.“ Uzeo je torbu.
Miš potrča unazad. „Ne!“ Bacio sam se u prašinu i uhvatio ga u obe šake. Ružičasti rep virio mi je između dva prsta i palacao kao pseći jezik. „Idiote! Umalo da pobegne!“
Pera frknu, zadigavši gornju usnu. „Bože, pa šta? Nebitan je, samo miš. Ideš li?“
Malko sam razmakao šake – ali ne dovoljno da bi miš pobegao – i pogledao u malu rupicu kožnih ivica. Dva sitna, crna oka sjajila su u tami, gledajući pravo u mene. „Ostaću još malo.“
„Zakasnićeš na čas.“
„Nema veze,“, rekoh.
Pera uzdahnu. „Ja idem.“
2
Ostao sam tamo, na mekom šumskom tlu obasjanom zlatnim sunčevim mrljama, igrajući se s mišem. Delovalo je kao da se više ne plaši; par puta sam ga čak spustio na zemlju, a on nije ni mrdnuo.
„Ne plašiš se više,“, rekao sam mu. „Naravno, čim je onaj otišao.“
Onda sam legao na zemlju i prekrstio ruke iza glave. Miš mi se uspentrao na grudi i tu se sklupčao, poput kakve mačke. Pogledao sam mu u sitne čiode od očiju i osmehnuo se. On je samo zatresao brkovima. Podigao sam pogled ka vrhovima stabala, ka velikoj zelenoj, izbušenoj kopreni koju su bacali na svet ispod sebe. Sunce je uspevalo da se probije kroz lišće (kao i plavi otcepi neba), ali ni jedan jedini zrak nije padao na mene, obezbeđujući mi tako ležanje u prijatnom hladu, s mišem koji je usnuo na mojim grudima. Škola je bila blizu, ali nisam mogao da razmišljam o njoj. Ići ću na čas, ali ne još. Uskratiti bilo kom čoveku ovakav odmor od života bio bi greh, zaista.
Uzdahnuo sam i sklopio oči.
3
Miša sam pustio da otrči i nestane u niskim senkama grmlja. Očistio sam kutiju za užinu i svoju torbu od prašine i krenuo ka školi. Tek kada sam izašao ispod zaštitne senke drveća, shvatio sam da sunce uopšte ne prži onoliko koliko izgleda, i da se može prijatno hodati pod njegovim okom.
U jednom trenutku, više se ne sećam zašto, okrenuo sam se, i opazio kako me jedna mala, smeđa loptica prati u stopu.
„Opet ti?“, iznenađeno rekoh.
Sagnuo sam se i nežno uzeo miša u obe ruke.
„Nisi to smeo da uradiš,“, rekoh mu, gledajući ga pravo u sitne oči – pogled koji je on uzvraćao bez ikakva straha. „Neka ptica je mogla da te zgrabi iz vazduha. Ili da se pojavi neki veći miš. Znaš?“
Miš samo zatrese brkovima.
„U redu,“, rekao sam na kraju. „Možeš sa mnom, ali moraćeš da budeš tih kad budemo došli u učionicu. Učiteljica ne sme da te vidi. Jasno?“
Miš cijuknu, kao da se slaže, i tada ga ubacih u prednji džep moje uniforme, gde je stvarao gotovo neprimetnu grbicu.
Nastavio sam ka školi. Nazirala se iza stabala šume u koju sam ubrzo kročio.
„Ovo neće trajati još dugo,“, rekoh mišu. „Još samo dva ili tri časa. Onda sam konačno slobodan. Mama je obećala da će me voditi na vašar čim se vratim. Mnogo je bleda u zadnje vreme, a kosa joj nije onako meka kao što je bila. Deluje baš umorno.“
Miš me je ćutke gledao sa dna džepa.
„Sve vreme me ubeđuje da će nešto biti bolje“, nastavio sam, „ali nikad zaista ne kaže šta to.“
Zamišljeno sam ućutao na par minuta, na samo dvadesetak metara od škole. Onda sam začuo buku kako vrvi iznutra i ubrzao korak. Pera je bio u pravu, hoću zakasniti.
Nastavio sam da pričam mišu.
„Jesi li bio nekad na vašaru? Nisi? Moguće je, obično ne zalaze u zabačene krajeve kao što je ovaj. Jao, ali siguran sam da bi ti se svidelo. Znaš kako je lepo! Jarka svetla na sve strane, psi trče unaokolo i okupljaju se oko štandova s hranom, ljudi su uvek lepo raspoloženi, mnogo se smeju i govore kako nam je „ovo prekopotrebno“. Ne znam baš na šta misle. Ali znaš li koji mi je omiljeni deo?“
Toliko sam se bio zaneo u pričanje mišu o vašaru – gotovo sam mogao da vidim sjaj masti od kokica na svojim prstima – da uopšte nisam primetio da je sva buka iz pravca škole utihnula.
„Šećerna vuna!“, uzviknuh. „Tako je ukusna, ne možeš ni da zamisliš! Jede mi se danima pre svakog vašara.“
Ušli smo u školu, čiji su hodnici bili pusti. Svi su, izgleda, bili na času.
„Povešću te sa sobom danas, ako hoćeš. Siguran sam da imaju šećernu vunu za miševe ili nešto slično…“
Uspeli smo se uz velike stepenice i skrenuli u hodnik desno, na čijem se kraju nalazila moja učionica. Preko puta svakih vrata bio je postavljen po jedan veliki, drveni orman, u koje smo kačili svoje kapute. Sada je bio prepunjen, bio je kraj oktobra.
„Sad ćemo da uđemo unutra“, rekao sam sitnim očima ispod svoje brade. „Nemoj da si pisnuo, zapamti.“
Već sam se spremao za sve moguće pridike koje bi mi učiteljica mogla dati. Da, opet. Stajaću pred tablom, na nišanu desetina parova očiju, ruku sramno stisnutih iza svojih leđa i pogleda uprta u jedan procep u parketu poda.
Vrata učionica bila su otvorena.
Zastadoh.
Oči su mi se razrogačile. Ledeni prst užasa glatko mi je prešao preko kičme. Srce mi je u sekundi zaudaralo kao doboš.
Ono što sam video u učionici nateralo me je da potrčim do ormana za odeću, uskočim u njega i zatvorim vrata. Onda sam ih otškrinuo, da proverim da li je ono i dalje bilo tamo.
Tiho sam jeknuo.
4
Bilo je tamo.
Ogromnu, crnu pušku stezale su dve maljave šake jednog vojnika. Stajao je ispred table, gledajući u redove klupa koje ja iz ormana nisam mogao da vidim.
„Schneller!“
To nije bio njegov glas.
Bilo ih je više unutra, barem trojica. I znao sam, šćućuren i prestrašen, u mraku ormana, da svi imaju po jednu ogromnu, crnu pušku.
„Schneller, schneller!“
Dubok, oštar glas orio se celim hodnikom. Suze su mi navrle na oči. Preklopio sam usta šakom da bih ugušio bilo kakav jauk. Drugom rukom sam prekrio džep u kom je ležao miš.
„Alle Schüler werden nach draußen gehen!“
Tada sam video učiteljicu. Od izraza njenog lica suze mi još jače potekoše. Bila je na smrt preplašena. Bleda kao duh. Oči su joj bile razrogačene i preklinjući uprte u vojnika pred tablom. Drhtala je celim telom. „Molim vas… Molim vas! To su samo deca!“
Vojnik ju je pogledao i urliknuo: „Schweigen! Alle Schüler werden nach draußen gehen! Alle!“
Nisam čuo glasove nikoga iz mog odeljenja. Nisam čuo ni plač.
Tada su se još dva vojnika stvorila pored onog ispred table. Pa onda još jedan. Bilo ih je četvorica, svi u istim uniformama i sa istim puškama u velikim, maljavim šakama.
„Aufstehen!“
Tišinu, koja je do tog trenutka bila narušena grubim nemačkim naređenjima i učiteljičinim jecanjem, sada je bila presečena napadnom vriskom škripe drveta o drvo. Svi su ustali iz svojih klupa.
„Folge uns!“
Tada prvi vojnik izađe iz učionice i stupi u hodnik. Umalo sam vrisnuo. Pogled mu je pao tačno na orman i bio sam siguran da će povikati ostalima da je našao još jednog. U tom trenutku, raznobojna svetla vašara delovala su dalje nego ikad.
Ali nije me video. Vojnik krenu niz hodnik, praćen gormoglasnim zvukom koraka iza sebe.
Za njim je, lica crvena od plakanja, išla nastavnica.
Tada su oni izašli iz učionice.
Svi oni koje sam znao gotovo ceo život.
Svi oni s kojima sam delio užinu na odmorima.
Svi oni s kojima sam bežao sa časova kada bismo zaboravili da uradimo domaći zadatak.
Svi oni s kojima sam se radovao raspustu.
Svi oni koji su išli sa mnom u školu.
Lica su im bila bleda poput učiteljičinog, ali nisu plakali. U tišini, poput kolone duhova, spuštali su se niz hodnik, odvijali se pred mojim očima poput najstrašnijeg filma ikada snimljenog. Držali su se za ruke. Suze mi brže potekoše kad ugledah to. U tišini, držeći se za ruke, oni su išli niz školski hodnik.
Umalo sam vrisnuo kada sam shvatio da dva oka gledaju pravo u mene. Bio je to Pera. Video me je. Nije ništa rekao, samo me je gledao, sakrivenog u tami ormana i obešenih kaputa, a onda nestao iz mog vidnog polja.
Kroz haos koji mi je besneo u glavi kao šumski požar, setio sam se njegovih reči : Ali ko mu je kriv? Našao se na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Tada sam jeknuo, ali niko me nije čuo.
Odjednom, setio sam se svih pesama o Marku Kraljeviću koje smo čitali na času srpskog jezika. Setio sam se njegovog džinovskog stasa i herojske poze u Šarčevom sedlu. Setio sam se njegovog topuza koje je, bez ikakva straha, leteo kroz vazduh.
Nešto se u meni propelo, buknulo.
Iskočiću, da! Iskočiću i sve ih spasti! Da! Baš kao Marko…
Tada pred mojim očima prođe vrh velike, crne puške. Šćućurio sam se još više u uglu ormana i ronio svoje suze.
Naposletku su svi prošli. Koraci su odjekivali još neko vreme, ali onda su i oni zamrli. Bio sam sam. Sam u mraku.
5
Još sam tada, sa svojim i dalje nezrelim umom, znao da moram da ćutim. Nikada ne bih bio poznat kao „Dečak koji je preživeo“, već kao „Dečak koji je pobegao“. Morao sam da ćutim. Bio sam prevelika kukavica da postanem kukavica.
Plakao sam sve dok nisam izašao iz ormana. Spustio sam se niz stepenice napuštene škole u Kragujevcu. Koraci su mi glasno odjekivali, njihov se eho odbijao od svih zidova, poda i plafona, i vraćao se pravo meni, podsećajući me da sam potpuno sam na ovom svetu.
Došao sam do mesta gde smo Pera i ja uhvatili miša tog jutra. Tragovi „borbe“ i naših torbi i dalje su bili utisnuti u zemlju, i biće, sve dok ih kiša ne opere.
„Ne!“, vrisnuo sam i razgazio ih.
pogrešno mesto u pogrešno vreme
Stropoštao sam se na zemlju i zajecao jače nego ikad. „Svi… svi su bili tamo… nisu plakali… držali su se… drž… držali se za ruke…“
Začuo sam cijuk na svojim grudima. Mala smeđa tačka propela se na prednje šape i gledala mi u oči. Nežno sam spustio miša na zemlju.
„Idi“, rekoh mu.
On zamdra svojim svetlucavim brkovima, ali ostade u mestu.
„Idi!“, vrisnuo sam na njega. „Ne zaslužujem te! Nisi uradio ništa da bi bio primoran da budeš sa mnom! Ja sam grozan!“
Miš se nije pomerao. Posmatrao me je, nekako ljuboptljivo – kako to samo životinje i baš mala deca mogu – svojim sitnim, sjaktavim očima.
„Gubi se!“, povikao sam na njega. Uzeo sam kamenčić sa zemlje i bacio ga na njega. Promašio sam, ali miš se preplašeno okrenuo i pobegao u žbunje, praćen ružičastom prugom svog vijugavoj repa.
Ostao sam tu, u dnu šume, obrgljen senkama, još neko vreme, plačući i grizući sopstvene ruke. Nijedan zrak sunca nije pao na mene.
Jedina dva puta kada sam plakao koliko i tog dana, bili su ta noć, kada sam sanjao onu kolonu duhova kako prolazi kraj mene, osim što su me ovoga puta svi oni gledali, i dan kada sam pročitao pesmu koju je jedna pesnikinja napisala o tom danu.
Posle nekog vremena – sunce je već zalazilo u krvavo jezero pod sobom, a nebo je bilo obojeno u duboku, purpunu boju – ustao sam, obrisao suze rukavom i otrčao kući, gde me je dočekala moja majka. Moja majka, sede kose i u suzama.
PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: dva-slepca-u-cetiri-oka, zec-iz-zelene-doline, firnajz, prica-pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, porodicne-veze, cista-dusa, anarhija, ljubav-rad-gubitak, sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo