Simpozijum skulpture “Meander” koji se održava u organizaciji Kulturnog centra Apatin, u ovom pitoresknom vojvođanskom gradiću od 1994. godine, jedno je od obeležja vrhunskog regionalnog projekta na polju savremene skulpture. Osmislila ga je istoričarka umetnosti, urednica Likovnog programa ovog Kulturnog centra Radmila Savčić. Od pre nekoliko jesenjih dana park Doma zdravlja u Apatinu krase tri nove skulpture koje su nastale na Simpozijumu „Meander“. Autori su Sanja Tomašević, Dragan Rajšić i Petar Sibinović.
Radmila Savčić osmislila je Simpozijum skulpture “Meander” kako bi u delo sporovela teorijsko znanje da umetnička dela treba da budu prisutna na svakom koraku, da ona utiču na estetizovanje svesti pojedinca, da vizuelno okruženje treba da bude estetsko kako bi posmatrač mogao da izgradi svoj pogled i ukus. “U Apatinu se u praksi pokazalo da je to moguće. U javnom prostoru grada je oko stotinu skulptura, a sem toga što ga obogaćujemo, ne moramo da pravimo depoe i hangare za čuvanje velikih formata skulptura nastalih u koloniji “Meander”, već se one nalaze u javnom prostoru Apatina”.
Simpozijum skulpture “Meander” održava se od 1994. svake godine, dve sedmice u junu. Vajari rade uglavnom u metalu i drvetu, uz elemente od opeke, gipsa… Metal je ipak osnovni materijal, jer vajari mogu da ga oblikuju uz pomoć majstora u radionicama nekada moćnih apatinskih fabrika. “Odmah na početku imali smo odlične mogućnosti za rad, jer su mašine u fabričkim radionicama, u Brodogradilištu, bile u punom pogonu da pomognu vajarima umetnicima. Bili smo jedinstveni u regiji i postali smo svojevrsna enklava savremene umetnosti. Umetnici su u Apatinu u koloniji uradili skulpture koje nisu mogli da urade u ateljeu. Zovemo umetnike koji su spremni da radi veliki format, da za kratko vreme budu ekspeditivni, brzi, da poznaju materijal. Raspisujemo konkurs svake godine .”
Apatinci ne uništavaju skulpture, ne šaraju po njima, niti ih lome. Objašnjenje je jednostavno kada se zna da su u izradi skulptura kada se održava Simpozijum skulpture “Meander” na svakoj, po nacrtu umetnika radili i majstori iz fabričkih radionica u poslovima varenja, sečenja, farbanja, betoniranja, vezivanja za postament… Svi oni danas kažu “u ovome sam i ja učestvovao” i to je ta duboko emotivna veza Apatinaca sa skulpturama.
Radmila Savčić o važnosti odabira mesta gde će se postaviti skulptura – “Važno je da skulptura u javnom prostoru bude vidljiva, ali nenametljiva. Kao umetničko delo skulptura treba da poštuje i prolaznike, i gledaoce, pa će onda i oni poštovati umetničko delo. Ako postavite skulpturu na trotoar smetaće prolaznicima. Da bi skulptura ostala očuvana važno je da se zna ko je njen vlasnik. Naš Kulturni centar svake godine obnavlja skulpture od tragova vremenskih nepogoda, osvežavamo boje, nekada odnesemo skulpturu da je popravimo pa je vratimo, radimo sve što treba da ih očuvamo onakvima kakvim su ih umetnici nama ostavili.”
Domaći i inostrani vajari različito doživljavaju Simpozijum skulpture “Meander” . Kako kaže Radmila Savčić “stranci dolaze sa svojim skicama i očekuju da njihove skulpture izvedu druga, zanatski stručna lica. Oni su tako školovani i najčešće nemaju iskustva u praktičnom radu. S druge strane su naši umetnici koji znaju sve, oni su i umetnici i izvođači svojih skulptura. U svakom slučaju, to sve rešavamo nekako, a vajari su uglavnom komunikativni, lako sklapaju kontakte sa svima, sa majstorima, organizatorima, građanima i milina je sa njima raditi. Kad odu nama je prazno, tužni smo. Apatin kao da opusti kada se završi Simpozijum skulpture “Meander”.
Simpozijum skulpture “Meander” traje od 1994. godine. O prošlosti koja zahteva trajanje, tumači Radmila Savčić – “Kad god nešto radite ima smisla kako ono prethodno ne bi bilo poništeno. Mislili smo, ako posle par godina prekinemo, onda je i ono prethodno bilo besmisleno. Prema tome, prošlost je ono što gura napred da traješ, ako želiš da nastaviš. Naravno da je bilo raznih lomova, podmetanja klipova i od strane politike i od zaposlenih u Kulturnom centru, ali se sve savlada uz snalažljivost, sve to vas kali, navodi da budete žešći, mudriji, lukaviji. I tako se savladavaju prepreke.”
Autorka Tamara Rakić
O nazivu “Meander”. Od 1987. godine Galerija u Kulturnom centru Apatin ima naziv “Meander”. Stručni tim želeo je da skrene pažnju na ono što stvaraju, organizuju na polju umetnosti kako ih ne bi “zasenili” centri poput Beograda ili Novog Sada. Naziv je i logičan s obzirom da se Apatin nalazi na jednom od najvećih meandera na Dunavu, baš je na polovini plovnog toka Dunava od Regenzburga do Crnog mora, zatim, “meanader” je pojam u istoriji umetnosti kao antički elemenat neprekidne niti, a Apatinci su želeli da budu trajni, takoreći beskonačni u svom likovnom programu/projektu. Galeriju “Meander” tada je otvorio hrvatski umetnik Julije Knifer koji je celog života slikao – meander. Štampana je mapa njegovih grafika. U svemu je učestvovao i likovni kritičar Sava Stepanov.“Počeli smo da radimo, tada su umetnici od Dunava do Triglava (smeje se Rada Savčić na ovu opasku) gostovali u Galeriji “Meander”. Kada je počeo raspad Jugoslavije krajem 20. veka, nastao je Simpozijum skulpture “Meander” jer je u Apatinu kod pojedinaca u Kulturnom centru postojala želja da opravdaju naziv neprekidnog trajanja – meander. Tada je Radmila Savčić osmislila vajarsku koloniju. Kaže – “želeli smo nešto da učinimo za umetnike, ne samo da prikazujemo njihove radove”. Nastao je Simpozijum skulpture “Meander” koji traje do danas.
PROČITAJTE I: slikar-apsurda-julije-knifer, dunavski-dijalozi-emotion-sta-nas-pokrece, miodrag-peric-misa-vajar-the-lonely/park-skulptura-dzamonja, knjiga-pegi-gugenhajm, javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja