0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Kakvu god ideju da imaš treba se truditi i naći načina da je ostvariš, kaže Milica Nikolić koja pet godina radi u raznim dobrotvornim organizacijama širom sveta. Diplomirala je ekonomiju, ali nikada nije bila zaposlena u struci. Otkrivala je druge svetove. Dva puta je bila na projektima u Španiji, sa decom je počela da radi u Holandiji, glavne sertifikate dobila je u Engleskoj radeći u YMCA, u Ameriku je otišla kao outdoor instructor. Posle ovih iskustava smatra da je drugačija, da je otkrila različite mogućnosti i puteva u životu. Shvatila je da se mogu ostvariti snovi i dodirnuti nebo!

slika-prva

Milica Nikolić

Prvi put Španija

Boravak u Španiji je bilo moje prvo samostalno putovanje u životu. Bila sam prva godina na fakultetu, od tate sam čula za organizaciju Mladi istraživači Srbije i to je bilo presudno. Preko njih možete da putujete i radite u kampovima svuda u Evropi, u Meksiku, Aziji. Uvek mi je bila želja da putujem u Španiju, našla sam puno kampova na moru, u planinama, aplicirala sam i otišla u kamp na Pirinejima.

Bila sam u malom selu koje se zove Ibort, bukvalno u vrhovima Pirineja, tamo smo radili dva projekta. U selu je bila stara crkva, tu smo radili mural a drugi projekat je bio popravljanje ulica napravljenih od kaldrme. Selo je daleko od civizlizacije, do pre petnaestak godina skoro napušteno a onda su ljudi počeli da se vraćaju i da oživljavaju ovo prelepo mestašce u planinama. Kuće su oživele, ljudi su osmislili male porodične farme, bave se proizvodnjom organske hrane a mi smo pomagali vraćajući selu stari sjaj. Moram da priznam da mi je bilo malo čudno, morala sam da radim, tamo svako pere svoje sudove, veš, brine o sebi. Ali kako sam još od srednje škole želela da putujem, da probam sama nešto da uradim i osmislim svoj život to mi i nije bilo preterano teško. Te prve godine iz Beograda je sa mnom krenula još jedna devojka, srele smo se par dana pred put, upoznale, odlično smo se uklopile i postale prijateljice. Sledeće godine ću joj biti kuma na venčanju.

Upoznala sam u Ibordu mlade iz celog sveta, Hong Konga. Tajvana, Španije, Francuske, Turske svi smo bili manje više istih godina, sličnih interesovanja, želeli smo da putujemo, upoznajemo ljude, drugačije kulture, prirodu. Činjenica je, ja sam u to vreme slušala narodnjake, folk a onda sam srela ljude koji su bili neka vrsta alternative koje kod nas imala prilike da upoznam. I to mi se jako dopalo, to mi je nekako trasiralo put za sve što ću kasnije uraditi.

Da, susrela sam se prvi put sa različitim kulturama. Evo, na primer Emir je stigao iz Turske gde je živeo sa mamom i on je navikao da mama sve radi, iako je ona zaposlena, radila je od osam izjutra do pet posle podne a on je čekao da dođe kući da mu spremi ručak, očisti kuću i tako svaki dan. Sve devojke na kampu su ga terale da sam sebi sipa hranu, pere veš, pomogne oko spremanja kampa, kuhinje što je ponekad izazivalo i svađe. Ali izgleda da je urodilo plodom, imam Emira na Facebooku, on trenutno živi u Parizu i brine o sebi, jer nema mame.

Bilo mi je zanimljivo koliko su devojke iz Koreje stidljive, svaki put kada bi se nasmejale stavljale bi ruku na usta jer je u njihovoj kulturi sramota da se vide zubi. I sa njima sam u kontaktu, trenutno žive u Rusiji.

Posebna želja mi je bila da provedem nekoliko dana u Barseloni i to sam ostvarila pre odlaska u Pirineje. Našla sam hostel preko interneta a u avionu sam upoznala jednog mladića iz Beograda koji dobro poznaje Barselonu, on me je odveo do hotela i rekao da mogu da mu se javim ako mi nešto zatreba, čak mi je i kofer vukao. Provela sam pet fenomenalnih dana u Barseloni. Iskustvo da putuješ sam i obilazš grad kao što je Barselona je neverovatno, probudiš se kada hoćeš, obilaziš šta hoćeš, razgledaš, ideš po ulicama, slušaš ljude koji govore na raznim jezicima a ako čuješ da se priča o nečemu zanimljivom priključiš se da slušaš i izneseš svoje mišljenje. Ljudi su otvoreni, ljubazni, upoznala sam momka i devojku iz Bosne koji su studirali arhitekturu i bili tu na praksi, oni su mi pokazivali zanimljiva mesta, muzeje, vodili po kafanama. Tako sam za par dana upoznala one male gradske kutke i mesta koja znaju samo zaljubljenici u Barselonu. Gaudijeve zgrade u kojima ljudi stanuju su zaista nestvarne, čarobne. Posebno mi je ostalo u pamćenju to mesto, jedna kafanica u kojoj se jede s nogu, na podu su opušci, papirići, tu je uvek gužva, svi glasno pričaju, naručuješ preko ljudi jer ne možeš da priđeš šanku, sjajno iskustvo, odlični sendviči, najbolja pršuta i sir. Bilo mi je zanimljivo da gledam ljude kako se odmaraju po klupicama ili foteljama po parkovima, neki jedu, drugi pišu, čitaju, jednostavno uživaju u lepom vremenu.

Poslednje noći boravka u Španiji sam spavala na aerodromu jer sam imala rani let,  pa nisam htela da rizikujem i zakasnim. Legla sam na klupice i samo što sam zadremnala čula sam srpski i počela da pričam sa dva momka koji su bili na odmoru na Ibici i pričali samo o izlascima, trošenju para, provodu. Malo me je to nerviralo, ja sam ispričala svoju priču o boravku u Španiji, šta smo radili, pričala sam o volontiranju na Pirinejima, ali je nisu najbolje shvatili. Pitali su se zašto bi neko volontirao, ali uzajamno smo poštovali svačije opredeljenje. Kada se vratim u Beograd srećem ih, izlazimo na ista mesta i javljamo se jedni drugima. Prihvatam da smo različiti.

slika-dva

Pirineji, Kan Frank

Hodale smo po nebu

Sledećeg leta ponovo sam išla preko Mladih istraživača, ovoga puta sa drugaricom, opet u Španiju i opet u Pirineje. Mesto se zove Kan-frank, specifično i poznato mestašce kaoe deo Puta Svetog Jakova – Camino de Santiago.  Put Svetog Jakova je dug oko 800 kilometara, njime idu hodočasnici iz Francuske do Santiago de Compostela u kome su mošti Svetog Jakova. Godine 1987. ovaj put je dobio titulu “Glavne ulice Evrope”, put je na spisku Uneskove svetske baštine. Kan-frank je okrušen stenama, nekada je bilo puno drveća koje ga je štitilo od erozije. Na žalost, drveća više nema mnogo pa se gradi bedem koji bi zaštitito grad od padavina, propadanja. Naš kamp je bio ekološki, sadili smo novo drveće, pošumljavali, učestvovali u zaštiti ovog prelepog gradića.

Jednoga dana ekipa iz kampa je krenula na planinarenje i to na jedan od najviših vrhova Pirineja. Bilo je prilično napeto i naporno, čini mi se da nismo bili baš najbolje pripremljeni ali niko nije odustajao. Završilo se na jednom od vrhova, kada smo stigli moja drugarica i ja smo legle na zemlju, podigle noge u vis jer su nas jako boelele, bile smo tako blizu oblaka da je jedna rekla da se oseća kao da hoda po nebu. I danas se šalimo da smo uspele da doživimo trenutak kada smo hodale po nebu. Bio je to najlepši trenutak u mom životu. Saznanje da si uspeo, popeo se tako visoko, da nisi odustao a o pogledu sa vrha planine da ne govorim.

slika-cetiri

Holandija je san koji se ostvario

Tokom studiranja želela sam da odem na praksu negde u Evropu. Na praksi sam ipak bila ovde u Beogradu, u banci, tada sam shvatila da ne želim da se bavim ekonomijom, da je to svet koji mene ne interesuje. Rodila se ideja da radim u nevladinom sektoru i pronašla sam opet preko Mladih istraživača Evropski volonterski servis. To je projekat u kome učestvuju volonterske organizacije iz  Evrope. Mladi, od 17 do 30 godina kao voloneri rade na raznim projektima, obezbeđeni su  smeštaj, hrana, osiguranje, putni troškovi, kurs jezika i džeparac. Aplicirala sam za projekte u Holandiji, to mi je bio san.

slika-tri

Roterdam

Dobila sam projekat u Holandiji, u nevladinoj organizaciji iz Roterdama. U ovom multikulurnom gradu ima puno ljudi iz Maroka, Turske, Zelenortskih ostrva koji jesu deo Roterdama ali i nisu, jer žive u odvojenim delovima grada, retko se druže sa Holanđanima. To su različiti svetovi koji žive jedni kraj drugih. Ja sam radila sa decom koja su dolazila iz tih porodica, bile su to van školske aktivnosti, raznovrsne radionice, učenje holandskog. Ta deca bi bila na ulici da nije ovakvih organizacija jer im roditelji nisu kod kuće, puno rade.

Način života u Holandiji je sasvim drugačiji od onog na koji sam navikla u Srbiji. Banalna stvar kao što je kiša, koja kod nas sve poremeti, tamo je normalna pojava. Čini mi se da tamo kiša non stop pada ali to ne smeta ljudima da biciklom idu na posao, da se deca igraju u parkovima. Mi smo radili sa decom uglavnom napolju, tu su čizme, kabanice, kape.

Inače, mladi Holanđani mnogo rade. Nije važno iz kog društvenog sloja dolaze, ni da li su siromašni ili bogati svi počinju da rade još u srednjoj školi. Kada završe fakultet svi imaju ušteđevinu. Jedna prijateljica me je pitala, koliko sam ja uštedela dok sam studirala, nije mogla da veruje da nisam radila ni zarađivala. Takođe mladi kreću da žive sami vrlo rano, sa 18 godina, retko ko tokom studiranja živi sa roditeljima.

Holandija je poznata po alternativnom načinu života, hipici su i dan danas  u Holandiji, imala sam prilike da se sretnem sa njima i vidim kako žive. Četvrte nedelje boravka u Roterdamu moj drug Italijan Stefano i ja išli smo u Amsterdam da posetimo njegovu drugaricu Holanđanku koja živi u skvotu. Skvot je zgrada ili mesto koje je napušteno, ne koristi se, u Holandiji su to najčešće  javne zgrade. Prvo su hipici počeli da se useljavaju u te zgrade u Amsterdamu a danas ih ima puno u raznih gradovima. Priča o ovoj devojci je za naše uslove neverovatna, njeni roditelji su hipici, mama je celog života živela u skvotovima, a ta drugarica je rođena na napuštenom brodu. Dakle, nikada nije imala ni stan, ni kuću. U skvotovima nema struje, nema telefona što mi je bilo zanimljivo pogotovo u Holandiji, veoma bogatoj i savremenoj zemlji koja pravi prodore u izgradnji kuća, tehnički je jako napredna. Ali postoje ljudi koji ne žele da žive u tehničkom obilju i uobičajenim socijalnim i društvenim miljeima koje većina prihvata, ne žele da budu deo takve zapadne civilizacije. Posetili smo je i bilo je fenomenalno iskustvo, ona studira, radi. A deset dana pre kraja našeg projekta ponovo smo bili kod nje, ovoga puta je u stanu koji je iznajmila. Prvi put u životu rešila je da živi u svom stanu, da plaća komunalije.

U Holandiji sam upoznala i mlade ljude koji su radili na sličnim EVS projektima a jedan od momaka je po sopstvenoj želji bio smešten u napuštenoj bolnici. On je muzičar, radio je sa najpoznatijim muzičarima elektronske muzike u Holandiji. Posetili smo ga u bolnici gde je živeo i tu prespavali jednu noć. Izabrali smo najprazniju sobu, jer je u mnogima još bilo instrumenata, sve je ostavljeno kao kada je bolnica radila. Sastavni deo bolnice je bilo i divno dvorište i tu smo sedeli, pričali, diskutovali sa ljudima.

Dva puta Engleska

Čim sam se vratila iz Holandije tražila sam gde bih ponovo otišla. E, sada moram da kažem da sam u Španiji počela da  upražnjavam “penjanje” –  free climbing i jako mi se dopalo. Nastavila sam da treniram “penjanje” i kada sam se vratila u Beograd. Imala sam penjačko iskustvo koje mi je bilo neophodno da dobijem posao u Engleskoj, u malom seocetu Botley nedaleko od Southamptona. U Engleskoj sam radila kao kamp liderka što je značilo da sam vodila aktivnosti u prirodi, penjanje, kajak, streličarstvo, preživljavanje u prirodi.

Kamp u Engleskoj je prostran, tu dolaze deca preko školske godine sa školom i ostaju nedelju dana a tokom raspusta ih dovode roditelji dve ili tri nedelje ili svakodnevno ako nema ko da ih čuva. Sve se radi napolju, dan je vrlo aktivan, deca biraju šta će da rade, penjanje, kajak, veslanje, prave se razni predmeti od prirodnih materijala, uče se preživljavanju u prirodi paljenje vatre, kako zaštiti prirodu od požara, kako gasiti požar. Preko leta su u šatorima, spavaju u vrećama da vide kako to izgleda. Uveče su raznovrsne igre po šumi, gledanje zvezda, astronomija, govorimo im o plimi i oseki, biljnom i životinjskom svetu. Ovaj kamp je u šumi, deca mogu da vide srne, jelene, krtice, jazavičare, ptice.

U Engleskoj sam dobila najviše sertifikata i to mi je pomoglo da gradim karijeru kao outdoor instruktor.

A onda Amerika

Posle Engleske sam zaključila da imam dovoljno aplikacija i da mogu da apliciram za posao. Posle YMCA želja mi je bila da radim za Outward Bound neprofitnu organizaciju, koja postoji od 1939. i čiji ogranci su svuda po svetu. Bave se obrazovanjem dece u prirodi, poznati su po tome da deca uče kako da komuniciraju sa drugima, kako da budu zadovoljni sobom, da nije problem tražiti pomoć, izgrađivanju vere u samog sebe, uče decu zajednici sa prirodom i drugima. Svideli su mi se ciljevi ove organizacije, preko neta sam našla gde ih ima, gde im trebaju instruktori i posle nekoliko intervjua dobila sam posao na Thompson island preko puta Bostona. Bilo je fenomenalno, organizacija mi se veoma dopala, ostrvo na kome sam živela je malo u luci Boston, sa ostrva je divan pogled na grad, na ostrvu smo samo mi, nema bandera, popločanih puteva, automobila, gužve. Od zaposlenih su bili svi Amerikanci osim jednog kolege iz Hrvatske i mene iz Srbije.

Ljudi sa kojima sam radila su bili divni, znali su da sam prvi put u Americi i hteli su da mi pokažu što više mesta, da vidim raznolikosti Amerike. Svaki slobodan trenutak smo iskoristili da putujemo, išli smo automobilom, avionom, autobusom zavisi u koji grad Amerike smo se uputili.

slika-pet

„Penjanje“/ Free Climbing

Obišla sam celu novu Englesku, bila u Koloradu, Njujorku…Spavali smo kod roditelja ili prijatelja mojih kolega, ponekad koristili couchsurfing ili kampovali ako smo bili u prirodi. I svaki put kad bismo došli u nečiju kuću organizovali su porodično okupljanje, jer su svi želeli da me upoznaju zato što dolazim iz Srbije, to im je bilo nešto novo i nepoznato. Pozvali bi rodbinu, prijatelje, rođake, družili smo se i razmenjivali iskustva.

Jedan od najlepših doživljaja iz Amerike je kada sam sa drugovima išla u North Conway jedno od najpoznatijih mesta za penjanje na svetu, tamo je ovaj sport i  započeo. Planirali smo da kampujemo ali kada smo stigli pljuštala je kiša, najavljivali su oluju koja dolazi sa okeana tako da smo odustali od kampovanja pa smo našli couchsurfing kod Beki, bakice koja živi u North Conway. Rekla je da možemo u njenom dvorištu da stavimo šator a ako bude nevreme ući ćemo u kuću. Parkirali smo auto u dvorištu, pozvala nas je u kuću koja je bila neverovatna, nije bila velika ali prepuna raznih predmeta iz svih krajeva sveta, tu su bili i jedan par iz Bugarske, devojka iz Turske i jedan Amerikanac koji su tu došli pre nekoliko meseci i ostali da pomažu bakici u njenoj organskoj bašti. Beki je doktor prirodne medicine a njen sin je u toj isti kući osnovao couchsurfing koji je sada rasprostranjen svuda po svetu, mi smo se šalili da smo spavali na prvom kauču – couchsurfinga. Sin je otišao a Beki je nastavila da prima goste, tu dolaze ljudi sa raznih strana, ona ima ogromnu mapu i beleži odakle su joj sve bili ljudi a i gde je ona putovala. Divno smo se družili sa Beki, posle penjanja uveče smo razgovarali, pomagali joj. Oni koji tu borave ništa ne plaćaju ali joj pomažu. Ostali smo kod nje šest noći a planirali smo samo jednu, pomagali joj u bašti, momci su sekli drva a ja sam ih ređala. Dakle, u životu nije uvek poenta u parama već u komunukiaciji sa ljudima. Ona nas je vodila na plivanje na obližnju reku, jer je bilo toplo. Tog vikenda je išla do jezera u Kanadu na veslanje, stavila je kajak na vrh kola i otišla da se nađe sa drugaricama. Beki je sjajna, uvek kada je se setim inspiriše me na nova iskustva.

Američki način života

U Americi je sve drugačije od onog kako mi živimo u Srbiji ali i u Evropi. Pre svega, kada mladi krenu na fakultet, većina mroa da uzme kredit jer je studiranje jako skupo a kredit posle otplaćuju prilično godina. Dakle, mladi kada se zaposle od zarade prvo otplaćuju kredit za studiranje, onda za kola jer su ona zbog velikih razdaljina neophodna. To su već dva kredita, a treći je za skladište koje skoro svako ima, jer se ne studira u mestu gde si rođen a kada diplomiraš ideš dalje, u neki drugi grad i onda stvari koje imaš moraš da staviš u skladište. Veliki izdatak je i za mobilni, jako mnogo pričaju i kada se sve sabere na kraju meseca svi su ponovo zaduženi. Deca koja su nam dolazila na ostrvo bila su iz kvartova koji su ispod linije siromaštva, jedva preživljavaju. Iako su rođeni u Americi njihovi roditelji su iz Južne Amerike, Dominikanske republike, Portorika, Zelenorstskih ostrva. Oni žive u getima u koja belci ne ulaze, to je nešto za nas iz Srbije sasvim nepoznato. Dolazili su nam i studenti sa najprestižnijih univerziteta Harvarda, Mita, Berklija. Velika je razlika kada jedan dan imaš one ispod granice siromaštva i one sa najprestižnijih univerziteta. Ali na ovim prestižnim univerzitetima su mladi iz svih krajeva sveta, ima ih i iz Srbije, i to daje nadu da postoji mogućnsot i za siromašnu decu da će završti gde oni žele ako rade, imaju želju da napreduju, ako imaju dobre rezultate.

slika-sest

U Americi sam shvatila da ljudi tamo grabe posao, puno rade, nije im problem da napuste grad u kome su živeli da bi otišli u drugi ako nađu bolji posao. Kod nas nije tako, nismo toliko pokretni. Meni nije bilo teško da odem od kuće, čak u Ameriku jer kada se vratim znam zašto sam išla, zašto sam se vratila, znam da sam nešto uradila tamo a i znam da mi je kuća u Beogradu.

Promenila sam se za ovih pet godina. Shvatila sam da je komunikacija sa ljudima srž svega, kao i rad na samom sebi. Naučila sam da kakvu god ideju imaš, imaš li para ili ne, treba se truditi i naći načine da ideju ostvariš, svet je postao otvoren i na nama je da budemo otvoreni prema svetu. Uspeh zavisi od našeg truda, sposobnosti, komunikacije. Treba pokušati.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granicekakva-je-prica-tvojih-carapapoetski-teatar-imaginacija-energijafestival-ulicnih-sviraca-u-istorijskom-gradu

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *