Majda Sikošek je istoričarka umetnosti rođena u Beogradu. Zanesena je umetničkim pravcem secesijom čije primere sistematski otkriva u Beogradu. Piše promovišući lepotu života u raznim njegovim segmentima na istoimenom Portalu. Iza nje je knjiga putopisa “Kao vetar kroz Evropu”. Završila je i Ženske studije,bila je aktivna u nevladinom sektoru, bavi se I fotografijom, strastveno putuje i kuva. U njenom stvaralačkom životu najvažniju ulogu ima porodica.
Upoznala sam vas kada ste povodom Svetskog dana secesije održali predavanje o beogradskoj secesiji. Mnogi ne znaju da secesija uopšte postoji u Beogradu. Kako ste je otkrivali?
Lagano, postepeno. Dugo mi je trebalo da se oslobodim “predrasude” o Beogradu koji ima dva tri primerka secesije. Kada je pala poslednja prepreka u mom shvatanju i kada sam se konačno oslobodila osećaja da profesori na fakultetu sve znaju, počela sam drugačije da posmatram grad i gle čuda! Oslobađanje je vodilo u istraživački rad i eto već popriličan broj godina gledam, razmišljam, fotografišem, kopam, tražim, čitam, raspitujem se, razmenjujem mišljenja…
Gde je polazna tačka vašeg istraživanja kao istoričarke umetnosti kada govorimo o umetničkom pravcu secesiji – da li secesija generalno, ili secesija u Beogradu?
Poklonik sam razmišljanja od opšteg ka posebnom. Tako je bilo i sa secesijom. Opčinila me je odavno, ali zaista odavno, sasvim logično prevashodno kao opšte, kao primenjena umetnost, kao arhitektura, delimično kao slikarstvo. Što sam više saznavala, učila, otkrivala, to se više moj fokus sužavao. Ne može se potpuno zanemariti opšte, ali vremenom se moje istraživačko interesovanje sužavalo na bečku secesiju, na arhitekturu bečke secesije, na arhitekturu pod uticajem bečke secesije, da bi stigli do secesije u Beogradu i arhitekturu beogradske secesije. Što naravno ne znači da zanemarujem secesiju generalno. Suviše je ova pojava u umetnosti s kraja XIX i početka XX veka intrigantna da bih mogla da prenebregnem mnoge njene aspekte, ali volim i želim da domaću secesiju stavim u kontekst evropske.
Majda Sikošek napisala je knjigu „Kao vetar kroz Evropu“ koja bi se mogla svrstati u putopis. Ali ovo je roman o porodici, prijateljstvu i osećajima. Recimo, opis okeana i Bijarica. Nad prvim ste zaplakali, nad drugim zanemeli od lepote. Čini mi se da je ovo više od putopisa, roman o životu onih koji tiho poništavaju granice ?
Eto sad ste izazvali suzicu u mom oku, ponovo. Hvala vam puno na ovako divnom viđenju moje knjige. Nadam se da ne zvuči neskromno ako se složim sa vama da je „Kao vetar kroz Evropu“ zaista knjiga o životu, o sećanju, kontinuitetu. Možda i o poništavaju granica, granica između prošlosti i sadašnjosti, granica između žiovta uživo i života u efemernom… Želim da verujem da će lepota od koje zanemimo ili suzu pustimo spasiti svet, želim da verujem da je život jednostavan i očaravajuć, želim da verujem da ne prestaje kada odemo, što znači važno je da pamtimo.
Vaša interesovanja su široka. Završili ste i Ženske studije. Bavili ste se organizovanjem žena za rad od kuće (homebased work, prim. korzoportal), zatim ste radili na ozbiljnim projektima koji su fokusirani na probleme mobinga sa kojima se suočavaju žene. Koliko energije je potrebno za takvu vrstu ozbiljnog angažmana?
Uf, onoliko. Potrebna je fizička energija, ali je pre svega potrebna emotivna snaga kako bi se čovek uspešno nosio sa svime što ga sačeka iza neke krivine. Sa ove udaljenosti imam utisak da sam u sve to ušla pomalo nespremna, a onda sam hvatala korak, a ponekada i dah. Ponekad pomislim da je moja najveća nevolja što u sve ulazim svim srcem i celim bićem. Drugačije ne umem i mislim da je jedino tako ispravno, osim što zna da napravi pravi dar mar. Moj moto u životu je inače stara piroćanska izreka “od sikiracije si fajde nemaš”, tako da uglavnom zasučem rukave i gledam šta mogu da uradim kako bi se bar “malkoc” stvari u red dovele. Mikro, po mikro, pa će na kraju biti i makro.
Očito je da u sve što radite unosite veliku dozu energije. Pokrenuli ste Portal Lepota Života. Zbog čega?
Ha, ha, više ne znam da li je to dobro ili loše. Osećam se kao vulkan pred erupciju, pa mnogo svoje energije trošim kako bih stišala taj vulkan, te da bi erupcija koju svi vide i dožive bila manje silovita. Hvala tati na ovoj osobini! Moram priznati da sam Portal pokrenula na nagovor sinova. Od malena pišem priče, dnevničke zabeleške, beleške sa putovanja, kuvam i sakupljam recepte, bavim se posmatranjem i izučavanjem umetnosti. Na beogradskom Filozofskom fakulteta završila sam istoriju umetnosti. Znajući sve to njih trojca su složno zaključili kako bi bio greh, kada već postoji jednostavna mogućnost, da sve to ne podelim sa svetom. Tako je počelo, a onda je prešlo u pasiju i želju da se promoviše lepota života, da se skrene pažnja na biserje po našoj domovini, na izložbe i umetnike, na secesijuu opšte, ali i na secesiju u Beogradu. Opet ja sa tim da se nadam da ne zvuči neskromno ako kažem da danas posle tri godine posmatram svoj Portal kao mesto za odmor, saznanja, mesto uživanja i mesto pozitivnih misli, pa čak i mesto za emocionalni oporavak. Doduše poslednje dve godine sam krenula u ozbiljan pohod promovisanja secesije u beogradskoj arhitekturi. Pokreta koji je bio prva revolucija u umetnosti, rođen u doba neverovatnih otkrića i promena u društvenom, poslovnom, privatnom životu To je pokret, odnosno doba koje je donelo oslobađanje na razne načine.
Težite vrhunskom rezultatu, pa ste se pozabavili i fotografijom koja je prateći, bitan element vašeg Portala. Ništa ne prepuštate slučaju?
Trudim se koliko god mogu da pripremi tekstova priđem ozbiljno, najozbiljnije. Imala sam sreću da mi je prijateljica profesionalna fotografkinja i da je odlučila da drži časove fotografije i tako, evo već treću godinu učim i vredno radim. Nadam se da se taj napredak vidi. Vizuelno je inače, znamo to svi, najvažniji doživljaj, a ako pričamo o umetnosti, arhitekturi, izložbi, pa i hrani ,kako drugačije ilustrovati, no dobrom fotografijom.
U vašem radu, svakovrsnom, porodica ima važnu ulogu. U knjizi koju potpisujete na kraju, u odeljku „O autorki“ piše: „Supruga, majka tri sina, istoričarka umetnosti, vatrena obožavateljka Art Nuvo arhitekture i umetnosti, strastvena kuvarica, a pre svega putnica“. Kažite nam više o vašim uporištima, o porodici u kojoj ste odrasli, o onoj u kojoj živite danas.
Meni je porodica oduvek, uvek i zauvek na prvom mestu, a mislim da odatle i crpim svu energiju. Beskrajno sam zahvalna svom ocu koji me je toliko toga naučio, ali i pustio da budem slobodna i svoja skrećući mi pažnju na neke važne životne istine poput “znam ja da svako mora da razbije glavom svoj zid, ali pametni ljudi gledaju druge i iz njihovog iskustva nauče da pronađu mesto gde je zid najtanji. Majci sam zahvalna na tome što me je naučila skromnosti, što me je naučila da ukomponujem svoj život i da se iskreno radujem malim stvarima, kako bih mogla da pronađem radost i u velikim, ali da mi te velike nisu neophodne. Oboma sam zahvalna jer su me naučili da se smejem i životne tegobe nosim hrabro te ne dozvoljavam da mi pokvare taj smeh i životnu radost.
Tata je rođen i odrastao u Sloveniji, a onda su njega, mamu, brata i dve sestre. Otac mu je preminu tik pred događaj kada su ih Nemci 1942. deportovali u Srbiju, bez ičega, u nepoznato. Imao je svega 20 godina. U Čačku gde su se smestili bio je ilegalac, sa lokalnim fotografom je pravio lažna dokumenta za partizane, zbog togahapšen, mučen, čak vođen i na streljanje pa srećom spašen. Na kraju je 1944. otišao na Sremski front gde je bio ranjen.
U ovom trenutku počinje partizanski ljubavni film – „Slovenački pacijent“ (aluzija na film „Britanski pacijent“, prim.korzoportal). Moja mama, rođena Beograđanka, sa svega 19 godina bila je hirurška sestra na tom istom Sremskom frontu i … Znate već, ljubav i sve to… Mamu su čak hteli da izbace iz Partije jer je njen komesar bio zaljubljen u nju pa je bio ljubomoran. Ma film pravi.
Nakon rata, mama je završila Učiteljsku školu, a tata je završio Geološki fakultet. Tata je iznajmljivao jednu sobu na Slaviji u kojoj skoro pa da nije boravio, jer je bio ili na fakultetu ili na poslu u fabrici papira. Mami se smučilo što ta soba služi kao čekaonica na stanici te je preduzetno spakovala oca u jedan jedini njegov kofer (eno ga u mom podrumu) i dovela kod sebe kući na Pašino brdo. To je bilo to, a ostalo je istorija.
Tata i mama su obožavali da putuju, nemirnog duha oboje. Svako leto smo provodili sa šatorom lutajući ili po onome što se danas zove bivša Jugoslavija ili po Evropi. Tako sam zauvek ostala zaražena putovanjima, a jedini način je šator i kamp. Da ne zaboravim ništa manje važnu činjenicu da me je otac, čim sam izašla iz pelena, vodio sa sobom opet po toj ‘bivšoj Jugoslaviji’ na terene po gudurama, po mestima za buduće hidroelektrane, po planinskim vrhovima… Sigruna sam da je i to doprinelo formiranju mog duha, istraživačkog pre svega. Svakako je dovelo do toga da sam sa pet godina izjavila: „Ja već imam pet godina, a još nisam videla Rim“. I bi Rim prvi put u mom životu kada sam imala pet godina. Mama je bila između ostalog i strastvena kuvarica ito sam nasledila od nje, te me je vrlo rano uvela u kuhinjsko carstvo u kome smo provodile sate.
Možda zvuči idealistički ili izmišljeno, ali uprkos mukama koje svako u životu ima, meni su roditelji podarili sreću i dobru osnovu za sreću. Nadam se iskreno da sam bar deo toga uspela da prenesem svojoj deci. Da li je sreća ili moja posvećenost, ali ja smatram da živim srećan i ispunjen život. Danas sam za to zahvalna svojim muškarcima – mužu, trojici sinova i, verovali ili ne, muškom psu.
Dušana Buzadžić
PROČITAJTE I: svetski-dan-secesije-i-u-beogradu-strastveni-pristup-zivljenju, aleksandar-zograf-suboticka-secesija-u-stripu, putevi-kulture-secesija, viktorija-aladzic-najveci-suboticki-graditelj-titus-mackovic, milanocasa-galimberti-art-nouveau-u-italiji, summer-in-the-city-vodic-kroz-alternativni-beograd, festival-ulicnih-sviraca-intervencije-u-javnom-prostoru