Ljiljana Madžar Stojković (Novi Sad, 1953 – živi u Novom Sadu) pored pravničkog posla, bavi se pisanjem. Priča „Šešir za Đurđinku“ je sa Književnog konkursa „Andra Gavrilović“ koji je po 12. put objavila „Resavska biblioteka“ iz Svilajnca i biće objavljen u Zborniku izabranih radova“Crte i reze 12“ sa konkursa u PDF-u na sajtu Biblioteke. Objavila je zbirku pripovedaka “Prikrivena osećajnost i druge priče”, knjige “Marija Trandafil najveća dobrotvorka u Srba”, “Pop pravo – kratak vodič kroz filozofiju prava”, prema njenim pričama u produkciji Radio Televizije Vojvodine snimljeni su dokumentarni filmovi: “Matinei kod gospođe Ile”, “Moje selo lepše od Pariza” o naivnom slikaru Miletu Davidoviću. Foto: Biljana Simurdić
Nekada je bio običaj da fotograf sa obešenim aparatom kreće gradom tražeći sugrađane za slikanje. Ne čeka da ga oni traže, već sam sebi napravi posao dolazeći im “na noge”. Praznici i nedelje su za taj posao najpogodniji dani. Ljudi su tada kod kuće, na okupu, sa decom, prijateljima, rodbinom i lako ih je bilo ubediti da stanu ispred aparata i naprave uspomenu.
Đurđinka je izdaleka pratila fotografa koji je sa pomoćnikom išao Žitnim trgom i tražio “mušterije” za slikanje. Zaustavljao je prolaznike i ubeđivao ih, kucao na kapije a zatim ulazio u kuće i zadržavao se. To je moglo značiti samo jedno: slikanje, u grupnom portretu ili pojedinačno, “anfas” ili “s profila”, u raznim pozama, već prema prilici. Za njima su išla deca, hrabriji bi nešto dobacili a onda su se svi smejali.
U takvoj grupi koja je išla za fotografom bio je i Đurđinkin mlađi brat Stevica. Pozvala ga je nekoliko puta ali se pravio da je ne čuje, kao i uvek kada bi ga prekidala u igri. Okrenula se i potrčala kući da najavi jer bi možda fotograf pokucao i na njihova vrata.
Zatekla je majku u letnjoj kuhinji dok je završavala nedeljni ručak. Stajala kod šporeta sa poklopcem u ruci. Upravo je probala supu koja se od jutros krčkala u loncu. Kada je Đurđinka zadihano stala na vrata, okrenula se i pogledala je mirno. Lice joj se sijalo. Dan je bio topao, a šporet je ložila od jutros. Ručak nedeljni, uobičajeni, supa, sos i meso. U rerni se pekla štrudla sa orasima.
Đurđinka je uzbuđeno ispričala da je u ulici videla čoveka sa fotografskim aparatom, obučenog kao sa filmskog plakata, da je sa njim pomoćnik, koji mu nosi nogare i koferče, nose smešne šešire i da se svi, ali baš svi u kraju odreda slikaju. Dodala je još nekoliko izmišljenih detalja. Bila je zadivljena svim što je videla. Raspoloženje zadivljenosti i uzbuđenosti nije popuštalo. Trajalo je od kako su se pre pet godina iz sela preselili u grad. Sve je bilo veliko, novo, jednom reči: čarobno. Bilo bi divno slikati se svaki put kad se ukaže prilika.
-Pa dobro, slikaćemo se i mi ako se svi slikaju, zaključila je majka a Đurđinki je laknulo. Znala je da će majka pristati a kada ona pristine, sve je bilo rešeno.
-Ali nećemo bez oca i Stevice, dodala je.
Kada je aparat škljocnuo, majka je u sredini spokojno sedela sa spuštenim rukama u krilu. Obukla je haljinu koju je čuvala za svečanije prilike. Kosu je samo popravila. Već dugo je nosila punđu, napravljenu od pletenice uvijene u klupče na temenu. Zaboravila je da stavi na ruku prsten i burmu jer ih je uvek skidala kad mesi testo. Sa njene desne strane stoji Stevica, ošišan do glave da ne bi dobio vaške a i kose će mu kasnije biti jača. Kad bi bar imao kosu na oca, tešku i gustu kao griva?! Stevica gleda sa strane i samo što ne pukne od smeha. Sve mu je smešno, od kako otvori oči. Ni ovog puta nikakva naredba i ubeđivanje da se uozbilji nije pomogla. Na pamet mu nije padao nijedan događaj koji bi ga rastužio i uozbiljio. Ne haje što se nije “doterao” za slikanje. Pravo iz igre utrčao je na sliku. Dugme na otešnjalim kratkim pantalonama ovlaš je zakopčano, a po sandalama se vidi da mu je igra važnija od svega. Niko nije primetio da su mu noge i sandale prašnjave. Nasmejan je brzo stao pored mame.
-Smiri se već jednom, došapnula mu je sestra.
Sa leve majčine strane stoji Đurđinka, ozbiljna, malo ljuta jer se nije obukla po svojoj želji a toliko voli da se lepo oblači i izgleda starije.
-Još si dete, pa tako treba i da se izgledaš, biće vremena da se devojčiš, objasnila joj je majka pre slikanja.
Ne uspeva da se nasmeši, jer na slici neće izgledati onako kako je zamislila a ova uspomena će ostati za ceo život Svi će je videti ovakvu i za sto godina. Na njoj je ostala tanka haljina na sitne cvetiće-zvončiće, a preko haljine kecelja, ondašnja moda za devojčice. Da bi delovala elegantnije obula je bele pamučne soknice koje je čuvala za posebne prilike, kao što je ova sada. Kosa joj je uvek čista, sva se sija, kratka sa šiškama, frizura zvana “bubi”.
Iza stoji otac, visok, vitak, zamišljen, njihov stub i oslonac. Deluje pouzdano I zaštitnički. Ovo odelo sa prslukom oblači u svim prilikama kada želi da ostavi utisak ozbiljnog čoveka. Pre slikanja je bio na razgovoru zbog posla koji se širio. Od kako je odlučio da se sa porodicom preseli u grad, postao je još ozbiljniji, obaveze i planovi su se samo množili. Toliko je još toga trebalo uraditi za porodicu.
Radi dekoracije, po želji fotografa, pomoćnik je iz koferčeta izvadio veliku šarenu plahtu i razapeo je iza grupnog portreta. Doneo ju je, reče, sa nekog dalekog putovanja, odakle, bolje da ne kaže, jer mu ne bi poverovali.
Na poleđini fotografije je Đurđinkinim rukopisom zapisano: maj 1935.
Bio je to zaista divan dan, pun svetla i mirisa jorgovana. Bilo ga je puno dvorište. Sve je obećavalo neku finu, tihu sreću koja se slutila u svakom budućem danu. Toliko lepih stvari tek treba da im se dogodi. Svi su imali planove, lične I zajedničke: trebalo je završiti kuću, proširiti dvorište, kupiti novu trpezariju, dati decu na dobre zanate, slaviti slave, zvati goste, i činiti još mnogo krupnih i sitnih stvari od čega se grade dani. Pred njima se kao širok, ravan i sunčan put pružao budući život.
***
Pet godina kasnije, uoči rata, 1941. godine, Đurđinka je devojka, prava lepotica, ima 17 godina i uči zanat za modiskinju, praviće šešire, ulepšavati ženske glave, štititi ih od sunca i hladnoće, smišljati cveće za venčane velove, jednom reči, deliće sreću sa ženama, jer veruje da srećne žene nose šešire i venčanice. To je posao koji je oduvek želela i radiće ga sa zadovoljstvom sve dok je ruke ne izdaju. Već je mnogima u porodici poklonila sveje prve radove i svi su im se obradovali.
Stevica ima 15 godina, nije više dete a nije ni momak, na jesen će krenuti na trgovački zanat. Sve mu ide lako. Mio je, ljubazan sa ljudima, ostao je nesmejan. Ošišan je po poslednjoj modi, kosa mu je gusta i talasasta. “Zbog toga smo te šišali do glave kad si bio mali”, govori mu majka sa osmehom dok ga gleda. Stevica zna reči mnogih šlagera, igra fudbal, druželjubiv je i omiljen u društvu. Svi se slažu da je ored njim lepa budućnost.
Otac je i dalje ozbiljan i pouzdan, radi, zarađuje a sve što zaradi donosi u kuću. Uveče, na miru, on i žena zajeno planiraju i raspoređuju novac: ovo se mora, ovi bi trebalo, ono može da sačeka… A majka, k’o majka, trudi se da svima ugodi, izgladi sukobe, omekša reči da život mirno teče. Žive u novoj kući, istina na periferiji, ali kraj je miran a komšije dobre. Imaju nov nameštaj, kupili su čak i nekoliko slika od “pravih” slikara i okačili na zid. Najveća je ikona Svetog Marka, njihove krsne slave.
Sve bi bilo dobro da da nema straha. Negde u svetu se već ratuje, i u njihovom okruženju se češće pričao ratu. Za sada je sve to daleko, ali ko zna? Kome rat treba? I zašto?
U ponedeljak, četrnaestog aprila, pred pravoslavni Uskrs porodica je na okupu. Tu su i komšije. Nema šaljivih priča i niko se ne smeje. Beograd je pre nedelju dana bombardovan i počeo je rat. U kući se život odvija kao u nemom filmu, nema razgovora, nema muzike. Ljudi u strahu razgovaraju pogledima.
Đurđinka sedi u trpezariji sa porodicom i komšijama. Podele malo razgovora i strah, tako se osećaju sigurnije. Čudno, u dvorištu je sve rascvetalo, ali ne miriše. Ništa nije kao što je obećavalo. Gde li je sada ona nada? Đurđinka bi sa bratom da ode u posetu kod rođaka na Detelinaru. Lakše bi joj bilo u druženju sa sestrama vršnjakinjama.
-Ne i ne, govori joj majka, nije ovo vreme za šetnju i goste, kod kuće ste najsigurniji.
***
-Bežite, bežite, pokušavam da viknem, ali glas je zapeo u grlu i ne može da izađe. Vidim nesreću koja preti i znam šta će se dogoditi. Opet pokušavam da im dojavim: sklanjajte se istog trena, ali ne vredi, glasa nema. To više nije glas, to je debela, tamna nit koja se mota oko mog straha praveći brzo veliko klupko koje će me ugušiti. Vidim ubice dok se približavaju i moram im glasno, iz sve snage viknuti da krenu ovog trena, da ostave sve i beže što dalje mogu. Nema sam, imam samo teret, teški teret u grudima. Mučim se, mučim i na kraju glas se oslobađa, vičem, urlam, ali sve je kasno. Budim se teško kao iz pakla.
-Šta si sanjala kada si toliko vikala?.
-Nešto strašno.
Ne želim da objašnjavam. San se s’ vremena na vreme ponavlja, uvek ista muka i nemoć.
***
Četrnaestog aprila 1941. u Salajci i Almaškom kraju, mađarski fašisti su upadali u kuće, kupili ljude i bez ikakvog razloga ih vešali i streljali.
Među njima je bila i Đurđinkina porodica. Svi su pobijeni, brat, roditelji i komšije koje su se zatekle kod njih. Poslednja je ubijena Đurđinka koja je sve to gledala.
Ne znam da li je istina ili je izmišljeno, ali je dugo na Temerinskom mostu, na mestu na kome je streljanje izvršeno, uvek rosilo, čak i po najvećim vrućinama. Zemlja je mogla da puca od suše ali su se kapi vlage pojavljivale. Ljudi su govorili da su to Đurđinkine suze.
***
Dešava se da se zločini zaborave.
Ovaj veliki zločin nije zanimao istoričare. Nije zanimao ni medije. Zaboravili su ga sugrađani, na kraju i porodica. Život je nastavio dalje da teče.
***
Bolesna sam i usamljena. Jedva se krećem. Nemam uopšte snage, lekari ne znaju šta mi je. Menjaju lekove, ali pomaka nema. Ćutim, ležim, trpim i čekam da prođe. Nemam koncentraciju, ne mogu da čitam. TV me zamara. Ljudi me opterećuju. Ne znam da li je gori dan ili noć, ali, noć duže traje. Uspem da zaspim tek u zoru.
Jedne takve noći, u misli mi dolazi Đurđinka. Ulazi blago i neprimetno kao senke u sumrak. Znam je samo sa dve fotografije, jedne na kojoj se slikala maja 1935. sa porodicom, na drugoj je devojka, a na poleđini nije napisala datum. Ali, sada je vidim kao ženu u srednjim godinama, moju tetku koju nikada nisam upoznala. Lepa mi je, znala sam da će kad ostari biti baš takva. Ne čujem joj glas, ništa ne govori, samo me gleda. mnogo je divnih pogleda. Sve loše oko mene se polako gubi i nestaje, osećam samo njenu dobrotu i nežnost. Gubim godine, pred njom sam devojčica, kakva je ona bila na slici “maj 1935”.
Njeno prisustvo je kao lek. Noć gubi stari teret i dobijam želju da joj pričam o porodici i svemu čega se setim. Malo izmišljam, dodajem, ulepšavam. Toliko se izdešavalo za ovih sedam decenija. Grad se promenio, ulice se drugačije zovu, ljudi su svašta izmislili, rat u kome se ona izgubila se davno završio, posle je dugo trajao mir, zatim je opet zaratilo pa je ponovo došao mir.
Eh, kako bi bilo da nije bilo onog aprilskog dana… Odlazila bih kod nje u salon da joj pomažem dok pravi šešire, išla bih sa njom u šetnju i čvrsto je držala za ruku, posle bismo išle na sladoled… Stevica je toliko želeo da ode u Ameriku, verovatno bi tamo ostao da živi, pisao bi nam i dolazio svakih par godina u goste sa poklonima. Roditelji bi se kao i mnogi penzioneri vratili u svoje selo, kupili kuću pored Tise i živeli mirno. Otac bi počeo da peca a majka se bavila baštom. Svi bismo se skupljali za slavu i čitali Stevicina pisma.
Draga moja tetka Đurđinka, ne možeš ni da zamisliš koliko mi znači ovaj neobičan susret sa tobom, dala si mi snagu I volju i smisao mojim danima. Imam i ja iznenađenje za tebe. Videćeš.
San me polako hvata, osećam da sam zahvaljujući tebi posle dugo vremena mirno zaspala. Jutro je donelo olakšanje. Po kući tražim vunicu, filc, trake, stare šešire. Počinjem da štrikam, heklam i seckam , pravim obode budućih šešira. Neću ti ništa pokazati dok sve ne bude gotovo Posao je velik, ali mi nije teško, znam zašto to radim. Počinjem ujutro pa dok mi se telo ne ukoči. Pomislim da si u drugoj sobi, zvukovi koji dolaze su od tvog prisustva, ne sa ulice i dvorišta. Nisam više sama, kakav lep period! Vreme leti, kape i šeširi se gomilaju, ima ih mnogo, šarene sa svih polica i stolova. Sve je za tebe, želim da te obradujem, da budeš ponosna na mene. Da znaš da nisi zaboravljena.
Ne mogu da ih prebrojim, stotinu, stotinudvadeset, stotinudvadesetpet, kada da se zaustavim?
Bolest se polako izgubila, svaki dan mi je sve bolje, osećam se potpuno zdravo. Lekar potvrđuje:
-Adeno virus vam je napao srce, dobro ste prošli, sad ste zdravi.
On ne zna da si me ti izlečila, da si me u pravom trenutku povukla za ruku i prevela na srećniju stranu. Bolest je iza mene, dobro sam i puna planova. Posvećujem ti sve što sam uradila. Zovem ljude, pričam im o tebi, sve što znam i što naslućujem. Ovo je tvoje veče i sa tobom delimo radost. Sigurna sam da nas gledaš i da se zadovoljno osmehuješ. Prodajem kape i šešire a od zarađenog ti popravljam spomenik. I ova priča je deo spomenika, napisana da te sačuva od zaborava.
Draga moja tetka Đurđinka
PROČITAJTE I: casopis-gradja-za-proucavanje-spomenika-kulture-vojvodine-3/, dogadjaj-u-fokusu-sta-nasledje-znaci-za-nas/, poezija-stevan-bradic-iz-zbirke-jastog/, vikend-prica-stara-maticini-knjizara/