Foto esej „Nisu baš neki dani“. Uprkos februarskom prolećnom vremenu, teskoba. Umiru osobe koje niko ne može zameniti, na smrt je prebijen legendarni novosadski ulični gitarista Bleki, deca dođu u rodni grad da obiđu roditelje i vraćaju se u svet gde su pronašli bolje mesto. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Hektor i zelenilo spašavaju od teskobe. Nema on pojma da mu je kašika upala u med…
… i cvet koji niče iz kamena pruža nadu tzv. „novog dana“…
… krošnje ka nebu, glavu gore …
… čekajuće…
… ovde niko nikoga ne čeka. Bezdušno preoblikovan prostor ispred Železničke stanice Beograd kojoj je zatrt život – šine. Čoveka ni na vidiku…
… u jednoj od jutarnjih šetnji s Hektorom sa petrovaradinske strane ugledala sam okrečen soliter na novosadskoj obali Dunava. Neko je želeo da „ulepša“ beton! Alo, beton se ne kreči!!! Postoji zakon koji zabranjuje intervencije na autorskim, arhitektonskim delima dok stručnjaci ne odobre/zabrane. Zbog čega se ne primenjuje?…
… ovde je sve nedvosmisleno…
… zamoreni od veštačke svetlosti i klimatizovanog vazduha u tržnim centrima, u nadi da će dućan biti otvoren, da ćemo ćaskati sa prodavcem…
… računar je dragocen, ali ne odustajem od olovke i zarezača…
… opet glava gore. Zamišljam drugi svet u kamenoj kući, iza zazidanog prozora.