Španiju poznajem samo iz televizijskih reportaža, putopisa i priča prijatelja koji su je turistički obilazili ili tamo letovali. Da sam mogla da biram gde da odem, moj izbor bi bila Alhambra, pa Barselona, a zatim bilo gde. Španija je lepa zemlja, kao i sve imperije koje su se vekovima bogatile i gradile. Sticajem okolnosti Valensija je bila moje odredište. Za nju me je vezivao samo stari šlager koji je davno pevušila moja baba “Valensija, plave oči, crna kosa…” Piše/Foto: Ljiljana Madžar
Glavni trg sa gradskom kućom i fontanom, odakle, u obliku zvezde polaze glavne ulice i počinju važni dogadjaji. Valensija je glavni grad Autonomne provincije Valensije koja obuhvata i provincije Alikante i Kasteljon. Kad smo stigle taksista nam je na nemuštom engleskom dao nekoliko opštih podataka o gradu: ima oko milion stanovnika, treba videti stari grad, otići na plažu, katedralu obavezno posetite. Dodaje da teško živi, da su stanovi skupi, pa se zbog toga sa porodicom preselio iz grada u selo pored Valensije.
Malo dalje od glavnog trga, u starom delu grada je katedrala Santa Maria de Valensija, ulaznica je dvanaest evra. Unutrašnjost je impresivna kao i spoljašnjost. Katoličke crkve su uglavnom takve, ali ono po čemu se ova katedrala izdvaja je putir koji se čuva u posebnom delu. Iz njega je na poslednjoj, Tajnoj večeri Isus pio vino. Nije baš potvrđeno, ali se veruje. Imale smo sreće, naš smeštaj je u bio blizini glavnog trga, a odatle svi putevi (odličan javni prevoz) vode na mesta koja treba obići. Vreme – taman kako treba, sunčano, a nije vrućina, idealno za šetnje, plažu, uživanje u baštama kafea i restorana.
Valensija je na prvi pogled, divan grad, na drugi još lepši. Ljudi su prijatni, srdačni, opušteni. U centru je dosta stranaca, ali i Španaca. Nije kao u većini evropskih gradova gde od stranaca jedva naiđete na starosedeoce. Iako je u Španiji korida zakonom zabranjena, ona je takođe i zaštićena kao kulturna nematerijalna baština, a lokalna vlast odlučuje da li će se prikloniti zakonu o zabrani ubijanja životinja, ili zaštiti kulturne baštine. Valensija je odabrala drugu mogućnost.
Valensija ima jednu od najlepših zatvorenih pijaca u Evropi. Ogromna je, prepuna vitraža, raznih viđenih i neviđenih namirnica, naravno nizovima šunke koja se prodaje na sve moguće načine, ucelo, na kilograme, grame, listove. Gde god krenete ulice su sa raskošnim zgradama kitnjastih fasada i velikim kapijama. Pune su zelenila, čiste. Posle kratkog vremena više ne tražim korpu za otpatke, držim svoje smeće u džepovima i tašni. Žao mi je što kod nas nije tako. Ako nemamo sreće sa arhitekturom, bar da nam je čist grad (ali nije).
Orćetaria (Horchateria, šp) ili poslastičarnica u kojoj se služi slatko piće orćata sa ukusom tigrovog oraha, biljka koja raste u okolini Valensije. Pije se uz duguljasti kolač koji se umače u orćatu. Primećujem da stariji ljudi ravnopravno sa mladima sede u baštama kafića i restorana, lepo su obučeni, žene su nafruzirane i piju kafu ili koktel. One izgledom ne liče na starice, već su gospođe u godinama, često u pratnji sa kavaljerima koji su verovatno pre toga pažljivo birali šta će obući i kako će začešljati sedu kosu. Nisam zapazila Špance bez kose, bila da je tamna ili seda. U Valensiji se obavezno jede paelja, nacionalno jelo, na sto načina i u više boja, poslužene na velikim ili malim tanjirima, sa zečetinom, piletinom, plodovima mora. Jelo slično našem pilavu, ali malo pikantnije. Verovatno ga ima svaka kuhinja, ali kao pravi turisti, moramo se u to uveriti. Sledeći neizostavni specijalitet je tapas. Naručuje se u više malih porcija, a kada probate od svega po malo, najedeš se hrane koja ti je od ranije poznata: malo pečenog krompira, malo maslina, malo premaza, malo ribe, sve kao za decu. Ali, ono što nema svako, to je šunka Iberiko. Ukusna, tanko sečena, suva, slana taman koliko treba, ne znaš da li bolje ide uz vino, ili hladno pivo.
Pored grada je nekada tekla reka Turia, a kad je presahla, od njenog korita Valencijanci su napravili park koji se prostire dužinom celog grada iznad koga je sedamnaest mostova. Staza je samo za šetače i bicikliste. Iz ovog poduhvata nameće se jedini mogući zaključak – ovde žive ljudi koji vole svoj grad.
Park se završava ogromnim kompleksom na koji su građani Valensije izuzetno ponosni. Grad umetnosti i nauke. Volela ili nevolela modernu arhitekturu, pred ovom građevinom zastao mi je dah. Ogromna, bela, staklena, okružena vodom, palmama, raznim zelenilom. Kad sam je ugladala, prva asocijacija bila je – to je moderan Tadž Mahal.
Očiju punih lepote, vratila sam se u Novi Sad. Još sanjam kako ležim na plaži u toplom pesku, gledam nebo iznad Valensije i Sredozemnog mora. Pitam se da li sam na zemlji ili u raju?