Iz moje arhive, pre dve decenije. Žensko oko „Ego trip“. “… Najviše volim da ćutim i da ne moram nikome ništa da govorim. Lakše mi je da slušam ono što mi drugi objašnjavaju, jer ne mogu više da podnesem prazan pogled sagovornika kome se obraćam, a po kome zaključujem da uopšte nije zainteresovan za moje reči, već samo za svoje… “ Piše: Bojana Karavidić. Foto: Seljadin Džezairi, Prevala kod Brezovice
Najviše volim da ćutim i da ne moram nikome ništa da govorim. Lakše mi je da slušam ono što mi drugi objašnjavaju, jer ne mogu više da podnesem prazan pogled sagovornika kome se obraćam, a po kome zaključujem da uopšte nije zainteresovan za moje reči, već samo za svoje. Ali zašto onda uopšte gubi vreme sa mnom na sredini ulice, dok u ruci držim vidno tešku kesu napunjenu „nabavkom“ iz obližnje samousluge, pitam se, pitam? Zbog čega uopšte komuniciramo kada je svako u svom životnom filmu, neko u komediji (ređe), neko u tragediji (većina), kada svako izražava nepromenljive stavove, a sagovornikov ni ne sluša?
Pre neko veče gledam TV Voditeljku kako pita Gosta u studiju da li je istinita informacija da će vlasnik nedeljnika čiji je on urednik uskoro početi da izdaje dnevne novine. Gost kaže da nema pojma o tome i gleda kao da mu je najstrašnije dosadno i kao da se pita „šta Ja radim ovde?“, a Voditeljka istog stava (iako radi za platu) oćuti novo pitanje koje se samo nametnulo, jer je samo minut pre emisije, na istoj TV stanici bila emitovan spot o „Nekim novinama„, pisao je broj 24, a u uglu su se vrtele boje poznate banke. Kao da nema pojma ni zašto ga je to pitala, odnosno, pitala ga je da se pokaže da nešto zna, a zbog čega bi se trudila da to i potkuje novom zavrzlamom od pitanja, kad joj i tako dobro ide, ima lepo poprsje. Prethodno je pukao glas da se taj Gost sastao sa važnom predstavnicom „Te banke“ i da su pregovarali o novinama… Nepotvrđeno. Meni je zasmetalo što njih dvoje u toj TV emisiji razgovaraju kao da ih je neko naterao da se suoče, pa otaljavaju dijalog, on prepotentan, ona nonšalantna. Ustvari, niko nikoga ne sluša, jer svako ima u napred pripremljen monolog, a pitanje sa suprotne strane samo služi radi održavanja dramske radnje.I svako ima svoj utvrđeni prihod, konto na koji naleže lova. Kako je to dosadno! Ego trip je zamena za vatru. Grešim. Postoje i vatreni egotriperi. Ne želim da zagađujem vazduh pominjući njihova imena.
Disfunkcionalnost dijaloga očita je na svakom koraku. Žali mi se poznanica – „Znaš, javim se školskoj drugarici da joj kažem kako nemam para, muž ne plaća alimentaciju, a ona me prekine posle dve reči i počne svoj film o momku koga više ne voli, ne zna kako da mu to kaže i bla, bla, bla“. Ćutim. Stvarno me je razočarala. A ne znam ni zašto, kad je uvek tako. Javi se samo da bi egotripovala, mene ne pita ni kolokvijalno kako sam.
U sredu mi došla rođaka koja nikada ne prestaje da priča o sebi. Ili je mrzi šef, ili je advokat loše savetuje kako da deli imovinu sa mužem u razvodu, ili je muči tetka jer je stalno uči kako se kuva supa da bi bila bistra, ili je nerviraju posesivna deca, ili ju je zeznuo majstor, ide joj na živce komšija koji ne baca đubre pa smrdi ceo ulaz, brine zbog zanoktice, odnosno zbog čarape koju je zakačila istom zanokticom i tako redom, i tako godinama. Ona priča, ja slušam. Unosi mi se u lice, maše rukama ispred očiju. Zahteva stopostotnu pažnju. Lukavo smislim kako ću je slušati i ceo dan ako treba, a onda ću je zamoliti (ja tebi, ti meni) da mi prevede nekoliko rečenica na francuski. Malo sutra! Izmorena od milijarde reči koje je sasula iz sebe, posle jednosatnog monologa dramskim korakom je kročila ka izlaznim vratima, okrenuvši mi leđa. Jedva sam stigla da izustim „Zdravo“.
Ego trip može biti i kolektivna seansa. Primetila sam u grupnim TV debatama naše političke elite i analitičara da obožavaju da pričaju uglas. Jedan počne, drugi mu upadne u reč, prvi nastavlja da prede, drugi pojačava tonalitet i nastaje kakofonija kada svako normalno biće ukida dotok tih zvukova i pritisne dugme off prepuštajući se tišini.
U poređenju sa tom nakaznom komunikacijom, više iz stomaka, nego iz glave, svako ulično čavrljanje je milozvuk, pa se može opravdati njegovo postojanje i onda kada je obojeno ego tripom jednog od učesnika u dijalogu. Naročito kada taj koji guši pričom donosi hepiend.