Jedan od najviđenijih svetskih pisaca Džulijan Barns u novom romanu “Elizabet Finč” (Geopoetika, 2022) pokreće pitanja gde je istina, ima li konačnih odgovora. Preispituje jednoumlje i monoteizam, hrišćansku religiju kroz likove profesorke Elizabet Finč i Julijana Otpadnika koji je bio jedna od najintrigantnijih ličnosti vizantijske istorije i istorije hrišćanstva. Preveo sa engleskog: Vuk Šećerović. Ilustracije: Spomen-dom “Stefan Mitrov Ljubiša”, Izložba Mali format. korzoportal
“Elizabet Finč” Džulijana Barnsa, nije istorijski roman. Potrebna je znatna doza znanja da bi se proniklo u sadržaj ove nevelike knjige u broju stranica, obimne u pokrenutim pitanjima – pre svega, gde je istina, odnosno, šta je istina.
Stevan Bošković, „Riba“, drvo i staklo
Džulijan Barns u novom romanu preispituje jednoumlje i monoteizam hrišćanske religije kroz likove profesorke Elizabet Finč i Julijana Otpadnika koji je bio jedna od najintrigantnijih ličnosti vizantijske istorije i istorije hrišćanstva – rimski car, filozof, pisac. Poznat je pod nadimkom “Apostat”, kao kršten čovek koji je “otpao” od vere i vratio se paganskoj kao žestoki protivnik hrišanstva. Kroz njegov životopis, Elizabet Finč svoje studente (drži kurs “Kultura i civilizacija”) podučava nedogmatskom, slobodoumnom razmišljanju koje je u suprotnosti monoteizmu, odnosno veri u jednog boga, u širem smislu – jednoumlju. Jedno njeno predavanje odnosi se na Julijanovu smrt koju tumači “kao katastrofu za paganizam i helenstvo… Kako su dominacija i izopačenost hrišćanstva dovele do ‘zatvorenosti evropskog uma’… Kako je radost – da, upotrebila je upravu tu reč ‘radost’ – iščilela iz Evrope , ako se izuzmu oni dopušteni restlovi paganstva kao što su poklade. Tiranska priroda katolicizma i protestantizma. Sramni progoni Jevreja i muslimana…”
Džulijan Barns u svom, uvek višeslojnom rukopisu još jednom predstavlja viđenje sveta u kome nema mesta jednoumlju na bilo kom polju života. Kroz usta filozofa, mislilaca, pisaca, Barns čitaoca navodi da preispita svoja stanovišta i postulate koje (nekritički) sledi. Elizabet Finč ne odstupa od svojih načela nemareći za cenu, odnosno samoj sebi je određuje, uglavnom na sopstvenu štetu, te ostaje bez većih priznanja u akademskoj zajednici. Nisu li nam poznati takve osobe?
Adin Rastoder, „Miki“, plastika i drvo
Glavna junakinju Elizabet Finč, neupadljivog izgleda i oblačenja, “singl” žena srednjih godina sa tek naznačenom ljubavnom prošlošću, ne preza od svojih ekskatedra stavova koji nisu mejnstrim, stoga baš i nema široku podršku ni od većine studenata. U romanu je opisuje student, verovatno zaljubljen u profesorku – “…U mom umu – u mome sećanju, gde je jedino mogu videti – vidim je kako stoji tu pred nama, nestvarno mirna. Nije imala nijedan od brojnih tikova i trikova za kojima profesori neretko potežu kako bi svoje slušaoce šarmirali, zbunili ili pokazali karakter…” Profesorka mu testamentom ostavlja svoje rukopise i on pokušava da napiše njenu biografiju. U tom procesu upoznaje i njenog brata…
Novi roman Džulijana Barnsa “Elizabet Finč” jeste priča o čoveku kao “krivom drvetu” što kaže Elizabet u jednom dijalogu sa studentom. „To je aluzija na Imanuela Kanta koji je u svom traktatu “Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskog građanskog poretka” iz 1784. godine napisao “Iz tako krivog drveta od kakvog je čovek sazdan ne može se istesati ništa sasvim pravo” (prim.prev). Takođe se ostavlja pitanje gde je pravi put, gde je istina, da bi se između redova provlačio nagoveštaj da nema konačnih odgovora.
PROČITAJTE I: muskarac-i-crvene-carape/, malvazija-no-1-u-istri/, vikend-prca-realnost-zivota/, foto-esej-dalmatinsko-more/, zoran-paunovic-vreme-heroja/, dzulijan-barns-sum-vremena/