Jelena Jablanov Maksimović ima dva mesta na kojima boravi s porodicom – Horgoš i negde na Malti. Ovog septembra, godine 2022. nastali su ovaj tekst i fotografije.
Jesen u Horgoš dolazi postepeno i neprimetno. Već negde pred Preobraženje – dok smo još uvek opijeni avgustovskim toplim večerima i dok u sitne sate sedimo detinje bezbrižni na tremu, sa čašom slatkog vina sa peska kao kadgođ naši preci… zagledani pritom u zvezde, golih ramena i bosih nogu, slepi za rastanke – Jesen se spusti sa vrha komšijskog bagrema, poput lahora, dakako zdravo kamuflirana, i prošumi dvorištem, tik pored naših nogu. Ni ne okrzne nam pramen kose, niti zagolica mačkin brk, ali je mi uhvatimo u tom šuštanju po jarom sprženoj travi, i samo na trenutak, usled pomenute opijenosti i naivnosti, propustimo prisenak studeni u srce… Onda hitro odmahnemo glavom, ne bi li rasterali teški osećaj i nastavili utapanje u zanesenost letnje noći…
Kada želi da se pokaže u našem lepom selu, Jesen to uradi najpre ispred Muzičke škole. Još dok niko ne vidi, verovatno u praskozorje, prošara krošnje drevnih kestenova, koji još uvek dremaju letnjim snom, a onda nonšalantno poobara poneki listić, čisto da se tog jutra prvi prolaznici ili biciklisti prenu iz zamišljenosti kada pregaze rupičasto-šuštavo-zeleno-braon tepih.
U trenucima pune raskoši, Jesen se razbaškari u porti naše male, stoletne crkve, po pijaci – uglavno petkom, kada je najbogatija – po bujnim krošnjama drvoreda duž glavne, ali i nekoliko sporednih ulica, i prostre svoj plašt po sitnoj kaldrmi sve do železničke stanice. Može se sresti i na groblju u zoru, dok kratkim zracima miluje imena onih koje zna još od preklane sa njiva i vinograda, a koji su je, zbog njene nezgodne naravi, ponekad hvalili, a vrlo često proklinjali. Omiljeno joj je, pak, oslanjanje na duše starih, očuvanih i naseljenih kuća sa lepim zabatima i bajkovitim prozorima – na kojima se smeše prababine firange – kao i na ornamente i ukrase koji se neprimetno krune na napuštenim, neoplakanim i skoro potpuno zaboravljenim rukotvorinama, neimara iz davnih vremena… Samo u tim danima možemo osetiti milinu jesenjeg sunca u potiljku, i blagi miris Tise preko polja, kojim nas Jesen časti, jer je, izgleda, upravo sada, na vrhuncu moći…
A kako odlazi jesen iz Horgoša?
Ne znam, jer odemo uvek pre nje… obraza i vratova mokrih od suza koje izviru upravo iz one studeni, nedavno propuštene na trenutak u srce, tamo negde pred Preobraženje…
PROČITAJTE I: vikend-prica-zvezda-padalica-radica/,kultura-secanja-bio-jedan-jat/, s-putovanja-knjazevacki-meteori/,poklon-izlozba-bosko-petrovic-1922-1982-umetnicki-radovi/, setnja-kroz-gradski-muzej-vrbas/