Jelena Jablanov Maksimović (Bor, 1973) živi svoj san. Ona je mama, online profesorka nemačkog jezika, piše šta hoće i kad hoće. Veći deo godine živi na na Malti, a leta i zime provodi u Horgošu gde joj je sve potaman. Sanja o vinogradu na svom pesku, plovidbi Tisom i slobodi duha.Voli žutu boju, suncokrete i dunje. Svoja pisanija objavljuje na blogu i društvenoj mreži Fejsbuk. Vikend priča “ Zvezda padalica Radica“. Foto: Jelena J.M.
Prolog: Petogodišnje bliznakinje Titi i Kiki žive na prelepom ostrvu na Mediteranu, ali svako leto provode u jednom malom selu na severu Srbije, u zelenoj ravnici, u Bačkoj, nadomak rekeTise. U prelepom dvorištu, koje je pripadalo rođenom bratu njihove čukunbabe, pored starinske Kuće, u krošnji zova i duda, imaju svoju Kućicu na drvetu sa krovnim prozorom gde provode vreme. Tu I spavaju obasjane mesečinom I zvezdama, a preko dana se igraju sa insektima I raznim životinjama ili decom koje im ulepšavaju dan. Živeći tako sa prirodom uče kroz igru o životu, ljudima, životinjama, svetu uopšte.
Te večeri se u Kućici na drvetu desilo nešto veoma neobično. Veče je počelo, zapravo, veoma uobičajeno: Titi i Kiki su večerale sa tatom I mamom, obavile večernju toaletu I krenule u svoju Kućicu na drvetu gde su leti spavale. Julska noć je bila topla, mirna, mirisala je na leto, na štale I letnje cveće. Crvrčci su pevali uveliko, na nebu su se upalile zvezde, a Mesec je takođe već bio na svom mestu I sijao najsjajnije. Devojčice su legle u krevetiće, kao I svake večeri, zagledale se kroz prozor na krovu Kućice.
– Seko, spavaš li? – upita Kiki.
– Samo što nisam zaspala, zašto pitaš? – odgovori Titi.
– Hajde da se zahvalimo na ovom danu I svemu što smo doživele… započe Kiki uobičajenu večernju molitvu, a Titi nastavi u poluglasu:
– I svima sa kojima smo se družile danas, svima koje nosimo u srcu, na divnoj prirodi oko nas, na divnoj mami idivnom tati, na babama I dedama, na komšijama I rođacima, na lastama u dvorištu I ovom prelepom zvezdanom nebu, na vazduhu, hrani, na snu ove noći…
Posle poslednje reči Titi zevnu I zaćuta. Kiki je sklopila oči I samo što nije otplovila u carstvo snova kad se začu neki tresak na krovu: bam!
– Šta je to?! – povikaše devojčice uglas.
– Hajde da zovemo mamu – reče Titi.
– Da, da, ali zovi tatu – složi se Kiki.
No, pre nego što su zaustile da zovu roditelje, videše na krovnom prozoru nešto sjajno. Kiki se ohrabri i otvori prozor, a u Kućicu upade prelepa sjajna zvezda, velika koliko i devojčice.
– Ko si ti? – upitaše devojčice uglas.
– Oh, izvinite drage devojčice, dozvolite da se predstavim, ja sam zvezda padalica Radica – predstavi se zvezda ljubazno I trepnu ljupko, što je imalo I prateći zvuk: „Blink!“
– Pa šta radiš na našem krovu onda? – upita je Titi radoznalo I odmah se rasani – Zvezde ne padaju na krovove, nego negde daleeeko!
– Avaj! Nešto sam se zamislila I umesto da padnem u more, padoh na vašuKućicu. Oprostite, molim vas i zvezde umeju da se zamisle. Molim vas ne ljutite se…
– Ma ne ljutimo se, mi volimo zvezde, svako veče vas gledamo kroz ovaj prozor.
– Pa znamo mi to, i mi gledamo vas i radujemo se vašim pričama, a posebno molitvi, koju slušamo svako veče – reče zvezda i blago porumeni – Nadam se da se ne ljutite što vas prisluškujemo, to nije lepo, znamo, ali nismo htele da vas plašimo.
– Ne ljutimo se – rekoše devojčice – No, bilo bi lepo da znamo da nas slušate – dodade Kiki – Nas je mama učila da se to ne radi…
– Sad si nam to rekla i oprošteno je – reče Titi – Mama isto kaže da treba praštati i zaboraviti odmah, zar ne, seko?
– U redu… nego, znate, ja sad imam jedan veliki izazov, da ne kažem problem, kako vaša mama ume da kaže. (Zvezda opet porumene.) Treba da padnem u more, a ovde više nema mora.
– Kako to misliš nema više mora, pa mi smo ovde svakog leta već nekoliko godina I nikada ga nije ni bilo.
– O, da postojalo je, mnooogo godina ranije, vi se toga ne možete sećati.
– Titi, da pitamo baba Rajku – reče Kiki sestri.
– Ah, ni ona nije videla more, mada zna za njega. To znaju mnogi ljudi, ali ga nisu videli, a mi zvezde smo ga videle, jer smo mnooooogo starije od ljudi.
– Šta hoćeš da kažeš? Da si starija od naše baba Rajke?! – devojčice su bile začuđene.
– Da, tako nekako, no to sad nije važno. To more se zvalo Panonsko more I bilo je svuda ovde okolo, oko vaše Kuće I sela. Mi, zvezde padalice volimo da padamo u more u julu, jer je voda tada najtoplija, I kad padnemo na dno, pretvorimo se u sjajnu morsku zvezdu. Tako ulepšavamo dno mora, obradujemo ribice I ceo podvodni svet, ali sada – zvezda zaplače – sada to ne mogu da uradiiiiim, jer sam promašilaaaaa…. Zvezda je neutešno jecala, a devojčicama je bilo jako žao I umalo nisu i one zaplakale sa zvzedom, kad se Titi seti nečeg vrlo važnog:
– Čekaj, zvezdo Radice, čekaj, saslušaj me, imam ideju! Naša mama kaže da uvek postoji neko rešenje i da ne treba očajavati, jer kad očajavaš, tada ne veruješ, a kada veruješ, sve je moguće!
– Šta ne radim? – upita zvezda uplakanih očiju.
– To sad nije važno, objasnićemo ti drugi put – doda Kiki brzo – U svakoj situaciji možemo da nađemo rešenje, a ne da odmah kažemo kako nije dobro i da kukamo, je li tako seko?
– Da, tako je, mi znamo kako da ti pomognemo, ali nam treba tata za to.
– Ne, ne, on neće razumeti, roditelji ne razumeju ovako nešto – zaplaka zvezda Radica ponovo.
– Naši roditelji razumeju, jer oni žele sve da razumeju, a imaju i poverenja u nas, i znaju da je svako naše pitanje sa nekim velikim razlogom. To nam stalno govore. Nemoj da brineš za to, a naš tata ima mnogo iskustva sa rekama i morima, imaće sigurno neko rešenje za to Panonsko more ili šta već beše.
– Dobro, hajde, ali on mene ne može da vidi, to mogu samo deca.
– Ne treba da te vidi, mi ćemo ga pitati kako bi on rešio ovakvu situaciju i on će imati neko rešenje, sigurne smo. Hajde seko, nazoviih.
Titi uze slušalicu telefona koji su napravile sa roditeljima nedavno, a koji je povezivaoKućicu na drvetu sa Kućom, I pozva tatu da odmah dođe. Mama i tata su, naime, navikli na to da devojčice postavljaju mnogo pitanja, posebeno pre spavanja, I nikada im nije bilo teško da im odgovaraju na ista. Telefonom, naravno. Dobro suznali da je dobro kad deca pitaju, kad ih mnogo toga interesuje I radovali su se svakom pitanju. Uvek su imali vremena da saslušaju šta devojčic ezanima, da pronađu pravi odgovor, pa ako treba i da nađu neku priču na određen temu.
– Evo me devojke, o čemu se radi? – Reče tata uvlačeći se u Kućicu na drvetu smeštajući se na pod pored kreveta – Lepo sam rekao da ova Kućica treba da bude veća – dodade poluglasno, onako za sebe.
– Tata, da li ti znaš da je ovde nekada bilo more? – upita ga Kiki.
– Znam. To je bilo Panonsko more koje je presušilo i ostavilo oranice bogate mineralima, tako da su sve njive oko nas, uključujući i našu baštu i vinograd, nekada bile njegovo dno. Zašto vas to zanima?
– Posle ćemo o tome – reče Titi – a da li ima nekog drugog živog mora u blizini i kako bismo mogli do njega?
– Hm, pa nema baš u blizini more ali ima reka, reka Tisa, koja se uliva u reku Dunav a reka Dunav se uliva u Crno more. Mnogi ljudi plove brodovima ovom rutom. Mama i ja smo takođe…
– Hvala tata, divan si, baš si nam pomogao – rekoše devojčice u glas – možeš li sada da ideš, molimo te?
– Mogu – reče tata pomalo zbunjeno i ode dobacivši sa praga Kuće – Laku noć, lepo spavajte! Sutra možemo naTisu!
– Laku noć I tebi, hoćemo – uzvratiše devojčice I zakikotaše se.
– Jesi li čula zvezdo Radice? Eto ti rešenja! Prvo padni u Tisu, a onda je zamoli da te otplovi do Dunava a onda Dunav da te otplovi u Crno more i to je to!
– Misliš da me odnese?
– Kako god, ne zanovetaj, već kreni da obraduješ podvodni svet, sigurno te čekaju I raduju se!
Devojčice su bile jako srećne da su pomogle zvezdi koja je I sama još više blistala od sreće.
– Hvala vam, baš ste dobre drugarice – reče im zvezda – uvek ću vam pamtiti ovu pomoć. Imate li neku želju da vam je ispunim kao znak zahvalnosti?
– Molim?! Zvezde ne ispunjavaju želje! – uzviknu Titi.
– Naravno da ispunjavaju, ako verujete – slatko se nasmeja zvezda.
– Sad verujemo i u to. Želimo da upoznamo I tvoje drugarice, druge zvezde.
– I Meseca – dodade brzo Kiki – uživamo u njegovom sjaju, a imamo I mnogo pitanja da mu postavimo…. aaaaaaaa – reče I zevnu.
– U redu. Ispunjeno je. Sad spavajte i lepo sanjajte.
– Hoćemo li te ikada opet sresti? – upita je Titi tonući u san.
– Možda, ne znam, to zavisi od vas jer je sve moguće ako verujete, odoh sad u Tisu – dodade zvezda Radica, pokazujući da brzo uči i podižući se ka nebu dok su devojčice sa osmehom zaspivale.
Lepo je nekome pomoći, jer srce od toga raste a duša blista, deca to znaju. Lepo je i imati nekoga da ti pomogne, da možeš na njega da se osloniš. Najlepše od svega je biti nekome Zvezda iverovati da je sve moguće.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica