Ovonedeljna Vikend priča je odlomak iz romana „Moje“ (Arhipelag, 2019) Srđana V. Tešina (Mokrin, 1971). Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga, priredio sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Objavljivan u regionu, prevođen na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides? iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik nekoliko nagrada. Član je Srpskog PEN centra. Ilustracije: slike iz galerije Bel Art
Boško Petrović, Proleće na Fruškoj Gori, ulje na dasci, 50×70 cm
Baš kako je to na jednom mestu rekao moj književni učitelj i prijatelj D. A. – „strast ne pita, strast uzima“, u tom ključu se, doslovno, odigralo pisanje pesme „Oblik moga sna“. Mogao bih priču o tome da započnem izdaleka, ovako: postoji stvarni svet koji pokušavam da razumem, ali i svet u čiju stvarnost i postojanje nisam posve siguran, nimalo ga ne razumem, ali ga neporecivo osećam. Ti se svetovi, kako to poetično kažu antički filozofi, razlikuju kao san od jave. Pitanje je samo da li možemo uvek biti sigurni šta je šta? Može li se hodati ničijom zemljom tih suprotstavljenih svetova? Poput pseudo-Odiseja, koji nit je budan niti spava, doživeo sam takvo neobično iskustvo o kojem bih na ovom mestu rekao nekoliko, nadam se, dobro odmerenih reči.
Tih kasnojesenjih dana u Uralskoj 44, na Karaburmi, čitao sam – pored ispitne literature iz srednjovekovne i moderne filozofije – i doslovno, knjigu za knjigom: Uliksa, Tristrama Šendija, Čas anatomije, Crvenu konjicu, Gargantuu i Pantagruela, Školice, Mučninu, Ameriku, Kosmikomike, Zenovu savest, Izabrane pesme i kratke proze Horhea Luisa Borhesa… Ova poslednja je u najvećoj meri podstakla moje kratkotrajno ponovno oduševljenje poezijom. Posebno me je ohrabrilo saznanje da slavni Argentinac nije objavljivao poeziju punih trideset pet godina. Gotovo ceo jedan život je prošao između publikovanja dve njegove knjige pesama. To mi je ulilo nadu da bih i ja, nakon što sam godinama pisao isključivo kratku prozu, jednog dana mogao da se vratim pesništvu. Tako je, možda ne baš sasvim slučajno na Karaburmi, nastalo ovih deset pesama i to u jednom vrlo kondenzovanom vremenu, prepunom razjedajućih egzistencijalnih sumnji i izazova. (Pade mi na pamet da je i D. A. – koji je je u jednom intervjuu duhovito objasnio da je prestao da piše pesme, a pisao ih je na početku svoje književne karijere, onda kada je shvatio da će postati imitacija pesnika Raše Livade – takođe napisao, u širokom proznom stihu, samo deset narativnih pesama. Njegova jedina poetska knjiga nosi naslov Deset pesma i objavljena je nedavno. Pozajmiću sledeću rečenicu od njega: iako smo se obojica posvetili traganju za što svedenijim proznim jezikom, nema sumnje da se iza privida naših proza krije čista pesnička strast! A strast, kao što je on već ranije zaključio, ne pita, strast uzima.)
Goran Mitrović, Panonski sanjari, ulje na dasci, 50×70 cm
I tako sam se jedne kišne subote probudio sa užasnom glavoboljom. Obećao sam gazdarici da ću potkresati živu ogradu koja je oivičavala našu uličnu baštu, u kojoj nije uspevalo ništa osim korova i samoniklih izdanaka lipe, pa sam se nakon mršavog doručka bacio na taj posao kom nisam bio vičan, a koji nisam nameravao da odugovlačim ili izbegnem. Ipak sam nekako, velikim makazama, ošišao podivljalu žbunovitu ogradu, a potom sam se, bez ikakvog ručka, odvukao u svoju patuljastu, zagušljivu i mračnu sobu na spratu i obamrlo se stropoštao u krevet. Nedugo zatim, čuo sam K. Nije bila sama. Stan su ispunili razni zvonki, meni nepoznati, glasovi, po svemu sudeći, nekoliko mladića i devojaka. Prizemlje su, dakle, pustošili hajkači na lovinu. K. je, pretpostavljam, mislila da nisam u stanu. Nisam imao volje, a ni snage da je razuveravam u njenoj zabludi. Bio sam nameran da se pravim da me nema, da mirujem skriven u svom utočištu dok lovci ne posustanu i ne odu; ukratko: pokušavao sam da zaspim, ali to nije bilo moguće od nesvakidašnje halabuke koju su pravili nenajavljeni gosti, koji su raspušteno larmali po kući. Odlučno sam stiskao kapke. Pritiskao ih vlažnim dlanovima. Zabijao glavu u jastuk. Vrteo se po krevetu kao da igram pipirevku.
Da li podstaknut tom gungulom ili ko zna čime, pred očima su naprečac počele da mi iskrsavaju raznobojne, neopisive fotosenzacije. Ušao sam, ne svojom voljom, u svet halucinacija za koji u tom trenutku nisam mogao sa sigurnošću da tvrdim postoji li ili ne. Da li to ja budan sanjam? Kakav je to oblik sna? Ničeg u njemu nije bilo, potpuno je bio ispražnjen od sadržaja, oblika i predmeta, koji kao da su se istopili i sasvim nestali. Izvesnost tonjenja u prazninu, prosto rečeno, paralisala me je. Onda je počelo. Ugledao sam jake boje – crvenu, žutu i narandžastu – i ništa više. Plameno bleštavilo! Bilo me je strah, priznajem, jer nisam znao šta sve to treba da znači. Biće da je haotično stanje u koje sam upao podstaklo kod mene seksualnu želju i izazvalo određenu seksualnu reakciju. Nakon tog furioznog, neobičnog i, naposletku, kratkotrajnog iskustva, bio sam potpuno oslobođen bola. Ostao sam tako da ležim, bled i zelen poput ljušture isisane i pojedene ostrige. Napokon sam zaspao, čvrsto i bez snova.
U neko doba noći probudili su me tihi uzdasi i teško disanje koji su dolazili iz susedne sobe. Nema sumnje da neko, na samo koji metar od mene, vodi ljubav i polako dostiže orgazam. Upalio sam stonu lampu, uzeo Izabrane pesme i kratke proze Horhea Luisa Borhesa i počeo da čitam. Potom sam odložio knjigu, uzeo papir i olovku, koji su me uvek spremno čekali na stočiću kraj kreveta. Napisao sam pesmu, gotovo bez ispravki, u kojoj su se mešali uzdasi moje nedostižne Penelope sa simbolima i senkama mog nedosanjanog, mrtvog sna u kojem sam bio sve: i tigar i Horhe i Odisej, samo nisam bio ljubavnik vrele krvi.
Bogumil Karlavaris, Vojvođanski predeo, ulje na platnu, 50×65 cm
K. nikada nije saznala da sam pesmu „Oblik moga sna“ pisao istovremeno dok je ona sladostrasno uživala uz svog dragog. Vremenom sam se uverio u to da je njihova ljubav – i danas, toliko godina nakon tog događaja – jedna od najpostojanijih stvari u ovom delu poznate Vaseljene. Jedino što mene, čitalac bi cinično primetio – s pravom, nema više u životu te izuzetno pametne i lepe žene. Ostao je tek „Oblik moga sna“ kao svedok jednog minulog vremena koje prizivam, čežnjivo, kao vatru dok u ovo zimsko jutro posmatram hladnu peć.
Oblik moga sna (po H. L. B.)
Sad slušam kako
tigar iz njenih ustiju
ščepao je za gušu
tog ljubavnika
simbola i senki.
Bambusova šiljata koplja
odbačena u stranu.
Vatra ne šepuri
sjajno perje
iz hladnih peći.
Hajkači dremaju na
Penelopinim haljinama.
Lov je završen,
tako stoje stvari.
Pustolov u potrazi
za stihom što
baca na livadi
sporu senku, Horhe
bio je ili Odisej.
U Penelopi, kobni
tigar, vari
svoju lovinu.
Taj tigar vrele
krvi nije čarobni
oblik moga sna:
on je skoro stvaran
kao reč s kičmom
i divnim krznom.
Od koga budni
čuvaju, bdijući,
telo mrtvog sna?
Srđan V. Tešin: Moje (Arhipelag, 2019)
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE: vikend-prica