Milen Alempijević (1965, Čačak) je pripovedač, romansijer i esejista. Piše o filmu, džezu i animaciji. Autor je desetak knjiga različitih žanrova iz oblasti beletristike. Važniji naslovi: Sreća okupanog čoveka, priče („Filip Višnjić“, Beograd, 2005); Šlustrik, roman („Novi Albatros“, 2012); Umetnost preterivanja, eseji („Ludibundus“, Čačak, 2014) i Dan kad je nestao Majls Evans, studija (DKSG, Novi Beograd, 2016). Vikend priča „Pet dana na otvorenom moru“ je iz njegove nove zborke „Konjske širine“ (Književna radionica Rašić, 2019). Ilustracije: NEOS nakit by Dragana Kojić
Pokrivena čaršafom do grla, Glorija je, kao i prehodnih jutara, radila isto: najpre bi mrdnula prstima desne ruke, pomno motreći izbočine koje su se pojavljivale na belom platnu, a potom bi slično pokušala sa prstima leve ruke. Iako se na toj strani njenog tela ništa nije događalo, Glorija je, zureći u čaršaf pod kojim očito nije bilo ničega, s bolnom grimasom na licu i dalje pokušavala.
– Sestro… molim vas, možete li da otvorite prozor?
– Da, naravno, odmah ću to učiniti.
Sestra odloži tanjir i kašiku na mali sto ispred Glorije.
– Dobro će vam doći malo svežeg vazduha. – rekla je kada je ponovo zauzela mesto na stolici pored kreveta. Glorija udahnu punim plućima, i nije prošlo dugo, obuze je neočekivano blaženstvo. Setila se onih dana kada je u visokoj trudnoći odlazila na vežbe disanja. Udahnite duboko, rekli su joj, beba sada pliva u kiseoniku… Bila je okružena ženama na čijim su se ogromnim trbusima svakog časa pojavljivala meka ispupčenja, da bi odmah potom nestajala stapajući se sa površinom glatke, nategnute kože: mali su unutra neumorno plivali. Sve su se žene osmehivale, bilo je tako lepo, čudesno… Oči joj se napuniše suzama.
– To što vas trenutno muči je takozvani fantomski bol. Telo je traumatizovano, treba mu vremena da se navikne.
Sestra je govorila engleski gotovo bez akcenta, njen glas je zvučao umirujuće.
– Nadam se da se sada osećate bolje? – držala je kašiku ispred Glorijinog lica – Povreda je bila teška, ali smo je uspešno sanirali.
– Da, da… valjda. – reče Glorija i uze ponuđenu hranu.
– Prija? – osmehnu se setra.
– Da… hvala. Ali, možda bih mogla i sama da…
– O, ne sumnjam! Ali ovako je lakše, jer ne treba da se zamarate – rekla je blago, ovlaš dotakla papirnim ubrusom Glorijine usne, a onda im opet prinela punu kašiku.
– Uskoro će i doktor Jurković. O, da znate samo kako je uzbuđen od kako ste vi naš pacijent. Kad su vas dovezli, on je pročitao vaš prijemni list i samo je uskliknuo: ’Ne mogu da verujem! Ovo je proviđenje!’
– Ma nemojte? A zašto?
– O, to vam ne smem reći! On želi lično da vam kaže.
„O, kako god. O, nadam se da će to imati smisla. O, daj mi još malo te kaše, umirem od gladi.“ Glorija je mrmljala u sebi u bradu; laka egzaltiranost ove brižne, pažljive žene bila joj je simpatična. Dopadalo joj se to mršavo lice, bistar pogled njenih krupnih očiju.
Maltene istog trenutka kada se doručak okončao, neko je kratko pokucao. U okviru vrata stajao je doktor Jurković napućenih usana.
– Nemojmo preterivati… – reče – Ipak je veljača…
Pratio je pogledom sestru dok je zatvarala prozor.
– Hvala vam, Ines…
Sestra klimnu glavom i izađe iz sobe, a on se spusti na stolicu na kojoj je ona do malopre sedela. Gledao je Gloriju pravo u oči, od širokog osmeha crvena kresta oštre kose mu se na vrhu čela malčice pomerila unazad.
– Ja sam, znate, filmofil od rane mladosti… Imam bogatu kolekciju video-traka sa filmovima iz zlatnog doba Holivuda… – klimao je glavom značajno – „Bulevar sumraka“ mi je jedan od najdražih, gledao sam ga sigurno četrdeset puta, i mislim da je ravno čudu to što u mojoj bolnici, u krevetu preda mnom, leži žena koja se zove Glorija Svanson!
– „Ne mogu da nastavim ovu scenu, previše sam srećna…“ – reče Glorija tiho.
Prepoznavši repliku, mladi lekar je oduševljeno nastavio:
– I onda, čuveno finale: „Vidite, ovo je moj život. I to će uvek biti. Nema ničeg drugog, samo mi, i kamera, i svi ti divni ljudi tamo u mraku. Dobro, gospodine De Mil, spremna sam za krupni plan.“
Njegov trbuščić se drmusao ispod uskog belog mantila dok je teatralno mahao rukama, izgovarajući na engleskom sa jakim akcentom tekst nesrećne Norme Dezmond. Valjda zbog dečačke strasti koju je unosio u svoju igru, Gloriji je bio simpatičan. Čak ni njegov piskutavi glas je nije iritirao. Dok je pričao osećala je povremeno sitne kapljice njegove pljuvačke na svom obrazu.
– I onda kreće, i onda prilazi, i onda joj se lik zamagljuje, i onda… Oh, oh… Mislim da ću posle dežurstva pravo kući da ga gledam opet!
– Vidim da ste fascinirani mojom slavnom rođakom…
– Vi ste… rođake? – Mrdao je obrvama gore-dole. – Stvarno?!
– Pa, moglo bi se reći… Naša rođačka linija ide preko izvesnog gospodina iz San Franciska, neosporno vrlo zanimljivog karaktera, koji je poslužio kao model za lik ekscentričnog bogataša Ogija Svansona u epizodi „Taličnog Toma” u kojoj on svoj ogromni imetak testamentom zaveštava jednom psu.
Doktor se osmehivao i klimao glavom, ali videlo se da joj ne veruje. Kad se bol opet javio, Glorija zastenja.
– To je takozvani fantomski bol, ali navići ćete se… – rekao je, Gloriji se učinilo, prilično hladno, gotovo nezainteresovano.
– Da, upoznata sam s tim. Možda mi se i posreći jednog dana pa svoj hendikep uspem i da unovčim? Kao Majk iz Kolorada? On je sasvim pristojno živeo sa svojim nedostakom…
– Majk?
– Niste čuli za petla bez glave po imenu Majk? Doktore, i deca to znaju, čak su mu i pesmicu spevala: „Majk bez glave, vrat mu kriv, i bez glave on je živ!” Kakva je to priča, moj doktore! Zanima li vas?
Doktor Jurković snebivljivo slegnu ramenima.
– Farmer mu je sekirom gotovo u potpunosti odrubio glavu, ali je ptica čudom preživela. Neke vitalne funkcije ostale su očuvane i farmer ga je najpre iz sažaljenja održavao u životu, a kad se Majk kako-tako osovio na noge, i čak počeo da se goji, njegov vlasnik je pokazao smisao za biznis. Majk je ubrzo postao jedna od atrakcija u putujućem cirkusu u kome je bilo raznih nakaza; čak su i njegovu glavu izlagali zajedno sa njim, ali to je već bila prevara, radilo se o glavi drugog pileta, jer je Majkovu originalnu glavu već ranije pojela neka mačka.
Ozbiljnog lica, doktor Jurković je ruke držao duboko u džepovima mantila.
– I, da vam kažem doktore, na vrhuncu slave petlićeve fotografije su bile redovna pojava u magazinima poput „Lajfa” i „Tajma”, a zarađivao je četiri i po hiljadarke mesečno, što za Ameriku s kraja četrdesetih uopšte nije bilo loše, da, da… Nije ga mimoišla ni Ginisova knjiga rekorda, jer, poživeo je čitavih godinu i po dana! Znate, kad pomislim na Majka koji je bez glave imao prilično ispunjen život osamnaest meseci, možda se i meni kojoj nedostaje samo jedna ruka, osmehuje lepa budućnost?
Sporim, prenaglašenim pokretima, doktor Jurković nekoliko puta pljesnu dlanovima.
– Vi ste, Glorija, neobično duhovita osoba… Znate li da je, kada se vraćala sa jednog puta u Evropu, vaša slavna imenjakinja u pismu naložila svom agentu da joj „organizuje ovacije“? S obzirom na ovako skromne uslove, moj aplauz je jedino što možete da dobijete… Najtoplije vam preporučujem da se što više odmarate. Treba da nakupite snagu, za put kući.
Okrenuo se na peti, kao vojnik, i izašao iz sobe bez pozdrava. Više ga nije videla.
* * *
Putnički brod „Florida Star” krenuo je tačno u pet sati po podne na svoje trinaest dana dugo putovanje do Njujorka. Na palubama se tiskalo mnoštvo putnika, uzbuđeno otpozdravljajući rođacima, prijateljima, radoznalcima, svetini okupljenoj na prostranom doku. Jedino Glorija nikom nije mahala, jer je u jedinoj ruci držala crnu kožnu tašnu. Bio je predivan poznoprolećni dan, na nebu iznad luke u Harviču nije bilo ni oblačka, i odasvud dopirali su veseli žagor i smeh.
Novinar-ratni izveštač, Glorija Svanson, krenula je kući. Putovanje brodom bila je ideja šefa personalnog odeljenja televizijske mreže za koju je radila. Vlasnik te iste mreže je ideju, navodno, zdušno podržao, zaboga, Glorija je njihov heroj, i putovanje ovim lepim brodom natrag u domovinu biće joj počast, prva u nizu. Glorija, međutim, nije poverovala svemu što je čula u telefonskom razgovoru. Imala je predosećaj da će njena slava kratko trajati, i da će joj, kao invalidu, ubrzo uslediti otkaz. Uz brižljivo birane reči obrazloženja, razume se. Stvari su jednostavno takve kakve su, Glorija to dobro zna, i nada se da će proteza koju će firma platiti biti od nerđajućeg čelika kako bi kao sudopera nastavila da zarađuje novac za otplatu kredita za novu kuću i za školarinu deteta. Dosta toga je preturila preko glave, nije joj bilo teško da se navikne i na sopstveni cinizam.
‘Florida Star’ je već bio odmakao nekoliko nautičkih milja od engleske obale. Pogledala je oko sebe, i kada nikog nije bilo u blizini, Glorija je ispružila ruku sa crnom tašnom preko ograde. Sačekala je još samo trenutak, a onda rastvorila šaku. Moćna voda se sklopila nad skromnim plenom. Video i audio trake, tekstovi, fotografije. Deo života, vreme. Sve to, u lepoj kožnoj torbi, tonulo je ka morskom dnu, u nepovrat. “Dostojanstven pogreb… Ovako su nekada sahranjivali mornare; iznenadna smrt na otvorenom moru i, na kraju časne službe, pretvore ga u hranu za ribe… Moj kamerman će pre mene stići kući, on putuje avionom. Ali u metalnoj kutiji… Nije velika razlika između nas, u oba slučaja reč je o nekakvim ostacima.”
* * *
Sećanje na rastanak sa porodicom bilo je tako živo. Sedeli su oko okruglog stola u aerodromskoj kafeteriji, ona između svojih muškaraca, držeći ih obojicu za ruke. Šestogodišnji Bredli je dodirivao prste majčine ruke, jedan po jedan, kao da ih prebrojava. Provrteo je njenu burmu nekoliko puta i to Gloriji izmami osmeh. Pogledi su im se sreli na trenutak. Bio je tužan, baš kao što bi bilo i svako dete na njegovom mestu. Prepoznavala je u dečakovoj ćutnji pomešane očaj i bes, osećao se izneverenim. Kao i Bil, dečakov otac, Glorijin muž. Više nije bilo preostalo ni jedne korisne reči, pa je i on ćutao. Nekoliko sedmica pre toga, kada je saopštila svoju odluku, nazvao je njenu nameru čistom ludošću. Krenuti u tu minijaturnu zemlju, slepo crevo na južnim evropskim granicama, i u njen mali plemenski rat, to je nedolična avantura koju ne opravdava nikakva povišica plate, a kamoli neizvesna novinarska slava. Kada je glas oficijelnog spikera objavio poslednji poziv za noćni PanAm-ov let iz Njujorka za Amsterdam, Glorijina šaka stegla je sinovljevu, snažno.
Glorija opet pogleda snuždeno nizase i pomisli: “Bio je to njen poslednji, istinski veliki poduhvat.”
* * *
U pomanjkanju racionalnog razloga za postupak kojim je iznenadila muža i dete, roditelje, bliske prijatelje, pomalo i samu sebe, ostala je samo vera u to da se prividno besmisleni poriv ipak može objasniti činjenicom da je istoričarki sa diplomom Prinstona i ćerki oficira vojske SAD, rat, kao mesto na kome će stići do samospoznaje, u nekom smislu bio predodređen. Hari, njen otac, vratio se iz Vijetnama sa Medaljom časti. Ratni veteran je uživao bezrezervno divljenje svoje žene Melori i poštovanje rođaka i komšija u Hobokenu u Nju Džersiju. Ožiljci su svedočili o prostrelnoj rani leve nadlaktice. Je li to bila bitka kod Lok Nina? Ili kod Long Dina? Glorija je često slušala tu priču na porodičnim okupljanjima, ali je otac svaki sledeći put po nešto menjao, dodavao. Americi nikada nije bilo lako, a idu i gori dani, uzdisao je pešadijski kapetan Hari Svanson ispijajući čašicu starog irskog viskija.
Glorija svoju levu ruku nije vratila kući. Čak ni oštećenu, sa ožiljkom, makar nefunkcionalnu. Ona je u ratnim zbivanjima svoju levu ruku izgubila, pisalo je u novinama i medicinskim izveštajima.
“Izgubila… Kako izgubila?! Kako je moguće izgubiti nešto tako važno?! Nisam je izgubila, moj Bože! Niko nije toliko rasejan, pa ni ja! Glupe, glupe, odvratne reči! Otrgnuta mi je! Iščupana, kao muvlja noga, sa istom lakoćom!”
Samo je puklo, iznenada, i niko na toj prokletoj pijaci nije znao odakle je doletelo to što je puklo, ako je uopšte doletelo, ako već nije bilo tu, podmetnuto, u podmuklom čekanju, na Gloriju i njenog kamermana, i još neki neznani svet, čije je jauke i dozive u pomoć slušala dok je gubila svest. Slike pred njenim očima smenjivale su se paklenom brzinom, pretapajući se jedna u drugu: majčina sestra, tetka Filis, velikim nožem seče pitu sa borovnicama, oblizuje prst kojim je pridržavala parče spuštajući ga u tanjir male Glorije; tetka Minerva, očeva sestra, miluje Glorijine zlatne kike dok ova uživa u čokoladnoj torti za stolom u tetkinom skromnom stanu u ulici Vašington, na samo nekoliko minuta hoda od kuće njenih roditelja. Glorija u magnovenju shvata da uopšte ne može da se seti kada je poslednji put bila u poslastičarnici, ali to sada više nema nikakvog značaja, jer sigurno neće umreti od toga što joj se toliko jedu kolači nego od nečeg sasvim drugog, i to ubrzo, sudeći po lokvi krvi u kojoj leži, koja postaje sve veća i veća. Lica je ne ostavljaju na miru i, evo, odnekud se pojavljuje i izborano lice muškarca obraslo belim čekinjama, objašnjava joj, gutajući duvanski dim, kako se pre rata moglo fijakerom od Ilidže do vrela Bosne, kroz aleju kestenova, milina božija (Traka 4/11-93: Im’o sam prijatelja, Miralema, u Ali-Pašinom polju… Ne znam ništa o njemu. Volio bi da je živ, što ne bi. I on b’ isto rek’o za mene da ga pitaš… Šta je bilo s konjima? Ni to ne znam. Ko bi znao? Ako su ostali na nji’ovoj strani, do sad su ih sigurno pojeli…); iz istog vira koji je usisao njegovo lice izronilo je lice mladića u uniformi koji nije mogao da prežali gramofonske ploče u razrušenom stanu u ulici Branke Blažek (Traka 9/11-93: Šta ko je gađ’o?! Pa oni hajvani sa druge strane! Razval’lo mi stan, ba! Napiši u tom izveštaju da mi je stara jedva pretekla, eno je na Koševu u bonici… I ja sam pretek’o, al’ ne znam do kad ću, jeb’ga… Sutra idem na brdo Žuč.). Pitala je svog prevodioca da li reč žuč ima neko značenje, ima, rekao je. Pitala ga je i da li zna nešto o zastrašujućim egzekucijama u blizini zoo parka „Pionirska dolina”; neki su vojnici ubacivali kroz kupolu zarobljenike u havarisani tenk u čijoj ih je nutrini čekala raspomamljena zver; krici su bili zastrašujući, pričali su očevici, mada se većina od onih napolju smejala. Bila je to zabava koju su lako napustili čim je iz tenka počelo nepodnošljivo da zaudara, ubacili su ručnu granatu i otišli dalje. Čitala je o tome u „Njujork Tajmsu” pre nego što će doći ovamo, ali se ne seća imena autora teksta, ni ko je koga ubacivao. Da li on, njen prevodilac, zna ko je koga ubacivao? Ne, ni on nije znao ko je koga ubacivao. Legenda jednog grada u nestajanju, draga, draga Glorija, procedio je. Egzotično, divljački i bajkovito u isti mah, dodao je. Nasmejao se, preglasno, i pljunuo, sasvim blizu Glorijine noge, tako joj se makar učinilo. Šta je bilo u tenku? Tigar? Izgleda da je ona ručna granata zatajila i da se zver izvukla, pa sada utažuje glad napolju, jer, evo, svuda unaokolo su delovi ljudskih tela. Gloriji se maglio vid; prugastog krzna niotkud, a možda bi baš snažna čeljust donela olakšanje, jer je bol u levoj nadlaktici bio nepodnošljiv. U haotičnoj gužvi posle eksplozije na pijaci privideo joj se i suvonjavi mladić sitne građe koji vadi svoj brauning, prilazi automobilu u kome je čovek sa kitnjastom kapom na glavi, pored koga sedi i njegova supruga, i puca u njih dvoje. Glorija je već čula da u agoniji stradalnicima pred očima prolazi film sopstvenog života, a ona je pratila sekvence nečijeg tuđeg. I mislila je da to nije fer, pa makar taj neko bio i prestolonaslednik, pa makar ceo svet bio gurnut u rat zbog njegove pogibije. Da li ovako haluciniraju diplomci svetske istorije na Prinstonu? Rat u kome se Glorija obrela nije počeo zbog nje, ali je iz nekog razloga pomislila da bi zbog nje mogao da se okonča. Bilo je teško verovati u to, lakše je bilo onesvestiti se.
* * *
Probudila se u Kliničkoj bolnici u zagrebačkoj četvrti Dubrava, tako su joj rekli. Imali ste sreće, značajno je dodao piskutavim glasom riđokosi bucmasti lekar, ruku nismo mogli da vam spasemo, ali vas jesmo, draga, draga Glorija. Ratnoj izveštačici se učinilo da je ovo „draga, draga Glorija” prilično intimno za prvi susret.
* * *
Na kraju, da li je neko imao koristi od Glorijine žrtve? Možda neki pas lutalica koji je nanjušio njenu ruku ispod pijačne tezge? A možda i onaj koji se dokopao njenu burmu, mogao je tih par grama čistog zlata da zameni za par kilograma krompira. Neka više ne bude gladnih, do đavola sve! Ne, nije to bila žrtva, bio je to Glorijin poklon ovom, kako je govorio pešadijski kapetan Hari Svanson, svetu koji posrće.
“Nisam uopšte sigurna da je dobro to što mi je preostala ruka kojom pišem, ni da li sam srećna što ima trenutaka kada verujem da mi ona druga, u stvari, sporo i neprimetno, izrasta… Ne treba previše verovati u to, ali ostaju da se vide posledice pokušaja.”
* * *
Večernji polazak iz Avra. Tamo negde, u mraku, ostala je Francuska, tamo negde, u mraku, nalazi se Engleska. Doručak u Plimutu. Preksutra u Korku, u Irskoj.
Brod izgleda kao ogromni, ploveći grad.
“Šta li će od ovog grada ostati u dubokoj noći, nasred okeana? Isto ono što održava i bilo koji grad na kopnu – svetlost. Njegova svetlosna supstanca, kada ljudi nestanu u ništavilu sna, a ispražnjene ulice izgube smisao, jer samo po danu ljudi izgledaju kao da idu nekuda. Mrak poništava svačije postojanje. Grad se brani od nestanka neonskim reklamama, bleštavim izlozima, uličnim svetiljkama, automobilskim farovima, čitavim univerzumom obasjanih prozora… Mada ne izgleda tako, ali, grad spava danju. Ljudi ne, ali grad da. Noću, na smrt prestravljen od samog sebe, on je budan, svetlost ga održava na okupu, opravdava ga…”
‘Florida Star’ je zasecao svoju noćnu brazdu kanalom Lamanš, vedrim nebom vrtložili su rojevi zvezda, ali Gloriju nije napuštao osećaj nepomičnosti.
Nekoliko vekova pre njenog putovanja, španski jedrenjaci kretali su na daleki i neizvesni put, ka krajevima koji su se tada nazivali Zapadna Indija. Na geografskim širinama između tridesetog i tridesetpetog stepena dešavalo se da moćna jedra iznenada splasnu, smežuraju se u zastrašujućem mrtvilu, lađe bi stale, umočene u nepomični okean kao u rastaljeno ogledalo. Prolazili su dani, nedelje, vetra niotkuda. Zalihe hrane su se smanjivale, ali, još gore, nestajalo je i dragocene vode. Sve češće među mornarima istrošenih nerava romorile su teška psovka i hula. U utrobama brodova, iznureni žeđu, njištali su konji. Kao da su predosećali svoju zlu sudbinu. Ako ih ne pokosi žeđ, biće žrtvovani prvom, i najmanjem dašku vetra, jer, da bi olakšali brodove, kapetani su naređivali da konje pobacaju u more. U iracionalnom strahu pred smrću plemenitih životinja, mornari su izvršavali naređenje… Lađe koje su kasnije plovile tuda, nailazile su na zlokoban prizor: stotine nadutih trupla, svuda unaokolo… Okamenjenih lica mornari su zurili u plutajuća groblja i molili se u sebi da vetar potraje, da se dokopaju sigurne luke, u kojoj će vrčevima jakog pića zalivati legendu o „konjskim širinama”.
“Da li svaki diplomac svetske istorije na Prinstonu pamti mnoštvo nepotrebnih stvari? Gradovi, zemlje; doći do tamo, opet krenuti, natrag, ili dalje. Strah od stajanja u mestu, mit o kretanju. Moje levo rame, i to je mit o kretanju; pokrećem vazduh oko sebe, pokrećem i sebe? Farsa. U okrvavljenoj ljudskoj pulpi, na pločniku jednog grada čiji ljudi strasno uzdišu nad mirisom sivosmeđih valjčića pečenog mlevenog mesa, ostao je i moj komad, skromni prilog istoriji bezgranične vere u neprekidno kretanje…”
Na najvišoj palubi, naslonjena na zid brodske kapele, Glorija je uzaludno osluškivala. Upinjala se da prepozna ono tako osobeno damaranje, šum noćnog grada. Pod njom, taložilo se tuce paluba, preko dve hiljade duša obnevidelih od radosti zato što idu negde, zato što imaju novca da to plate, ušuškani u svojim kabinama; žene, muževi; skupoceni koferi i u njima večernje haljine, fenovi za kosu, klistiri i prezervativi, fotoaparati, šahovske garniture, končići za zube, dijamantska dugmad za košulje, panama šeširi, Biblije i bedekeri, dvogledi… Izaberite smeštaj; hiljadu i šesto dolara, sa pogledom na okean; ima jeftinije, ali ima i skuplje; gradske kaste su i brodske kaste. Glorija je pritisnula dugme sa brojem osam i vrata lifta su se nečujno zatvorila. Malo kasnije, ne paleći svetlo, uvukla se u postelju.
* * *
Na jednoj od paluba grupa nemačkih turista zauzimala je ležaljke za sunčanje i bučno se pozdravljala. Dobro jutro, dobro jutro i vama. Jeste li lepo spavali? O, da, tako sam odmorna. Da li vam je prijao doručak? Bilo je izvrsno, jedva su me odvojili od stola. Kako ste vi, Horst? Da, da, da. Sunce će vam prijati, sigurna sam. Da, da, da. Koliko imamo još do Amerike? Da, da, da, da, da. Toliko?
Moždana kap ili nešto drugo učinila je da Horst na sva pitanja odgovara isto: da, da, da. Njegovo d čudno zvuči, muklo, jer jezik ne dodiruje zube već neumorno lupka gornje nepce. Njegova gojazna supruga brižno ga je ušuškivala u ležaljci. Njegov smeh je podsećao na stenjanje.
Gde god bi kročila, Glorija je susretala ljude posednute nekom neobičnom, bezrazložnom, infantilnom srećom. U slavu izlaska na otvoreno more, makar danas, trebalo je zatamniti bioskopske i televizijske ekrane, muzičarima, šankerima i krupijeima dati slobodan dan, prekriti terene za golf i bazene, staviti ključ u bravu butika i diskoteka. Međutim, od koga se moglo tražiti tako nešto? Od ovih nasmejanih lica iza naočara za sunce koja od ranog jutra besomučno osmišljavaju ostatak dana prizivajući navike s kopna? Ne, od njih sigurno ne. Glorija je zurila u beskraj okeana. Sve više svesna svoje želje da se ovo putovanje oduži u nedogled. U prostoru u kome su se odrednice napred, nazad, gore, dole, neosetno stopile, to se činilo posve mogućim. Mogla bi da zaboravi, lako, odakle je krenula, i gde treba da stigne. Put odmiče, ali rastojanje se ne smanjuje. Divan paradoks kojim okean dokazuje svoju moć i nad onima koji ushićeno blebeću o „beskrajnom putovanju” držeći se za ruke u nekom brodskom kafeu, a i nad Glorijom, koja je pre samo nekoliko dana duboko verovala da će vreme koje će napokon imati samo za sebe doneti makar malo olakšanja. Napolju, među ljudima, osećala se skučeno i tu ni pučina nije bila od pomoći. Unutra, bilo je još gore, jer je ovaj ploveći grad bio ništa drugo nego groteskna kopija svojih kopnenih uzora. Pomišljala je na to da dane na otvorenom moru provede u kabini.
* * *
Glorijinu pažnju privukao je natpis na vratima na kraju hodnika: Biblioteka. Začudila se, kako nije ranije primetila. Bilo joj je jasno onog trenutka kad je shvatila da stoji ispred pogrešne sobe: promašila je sprat. I već gotovo da je ušla u lift, ali se predomislila. “Ima ih i u zatvorima, dođavola, zašto ih ne bi bilo i na brodovima?”
Dotakla je vrhovima prstiju vrata, ona se nečujno otškrinuše. Tračica bele svetlosti nenadano ju je povela u Hoboken, Nju Džersi, od pre mnogo godina; ugledala je oznojenu devojčicu u popodnevu u boji sepije; neprekidna jurnjava, veranje, žagor, cika. Mršava kolena sa tamnim krasticama, tragovima njenih padova. Ranice su svrabom najavljivale zarastanje, a mala je nestrpljivo kopkala smeđe pokorice i grickala ih. Nisu imale nikakav naročit ukus, ali ona nije odustajala.
“Možda je čitanje nalik jedenju sopstvene skorele krvi, dok pogled upija svetlost nežne kože koja se pojavljuje ispod neuglednih krasti?”
Čovek za pultom podiže pogled. Osmehnuo se, popravio naočari i pozdravio je na engleskom. Glorija zatvori vrata za sobom. Stajala je ne shvatajući da zuri. Bibliotekar je njeno ćutanje drugačije shvatio:
– Gutten tag? Buon giorno? Bon jour?
Glorija trepnu. Na pločici zakačenoj na pulover sa svetlim i tamnoplavim rombovima pisalo je: A. Smit
– Ne morate se truditi… gospodine Smit, u redu je, ja sam Amerikanka.
Sepija popodne napokon je zgaslo u njenom sećanju.
– Vrlo dobro, gospođo. Da li biste želeli sami da pogledate – pokazao je rukom na desetak dugih, dvostranih polica krcatih knjigama – ili ćete dopustiti da vam nešto preporučim?
U uglu bibliotekarevih tankih, beskrvnih usana lebdeo je jedva primetan osmeh. Glorija ga je tek sada prvi put malo bolje osmotrila. Bledosive zenice su se utapale u bledilu njegovog lica; žućkasti pramenovi proređene kose začešljane unazad otkrivale su visoko čelo bez bora. Izrazito svetao ten odavao je čoveka koga danju ne možete videti na nekoj od paluba ovog kruzera. Glorija nije mogla da pretpostavi koliko mu je godina. Samo je pomislila da se kroz prozračnost tog lica moglo propasti kao kroz oblak.
Poželela je da sama pronađe nešto za sebe. Blagim klimanjem glave bibliotekar je pozdravio njenu odluku i vratio se knjizi nad kojom ga je Glorija zatekla.
“Knjige svuda na svetu mirišu isto… Pomalo otužan vonj ostarele civilizacije… Ali, čovek se navikne, kao i na miris mleka, znoja u sopstvenim preponama, ili na izmet odojčeta…” Hodala je između polica, krivila glavu, čitala naslove na hrbatima knjiga, poneku bi izvukla, nasumice je otvarala, pokušavajući da ih lista prstima jedine ruke.
”I ovo je neka vrsta ‘konjskih širina’: da bi uhvatio nejak dah spasonosnog vetra koji će ga pomeriti, čovek se oslobađa nepotrebnog tereta. S tim što su mornari, za razliku od pisaca, umeli, makar kradom, da puste po koju škrtu suzu nad svojim vražjim poslom.”
Glorija oseti umor. Iznenada, ophrvao ju je, toliko da je poverovala da bi dane na okeanu mogla i da prespava. Kao da se brani od nadolazećeg sna, zatreptala je, a knjiga joj ispade iz ruke. Sagla se da je dohvati, ali blejzer skliznu sa njenih ramena. Shvatila je da će jednu od te dve stvari morati da ostavi na podu.
Upitala se da li je u džepu blejzera još uvek spisak koji je započela da pravi jutros. Imao je i naslov: Šta sve može da se radi bez jedne ruke. Da je uspela da iscedi zubnu pastu na četkicu bez većih problema, lista bi se možda zvala: Šta sve može da se radi jednom rukom. Istiskivanje zubne paste bilo je na mestu broj jedan. Na mestu broj dva: oblačenje. Broj tri: mazanje marmelade na dvopek. Najjednostavnije stvari pretvarale su se u iznurujuće procedure. Premda, ponešto od činjenja jednom rukom moglo bi da bude i lako, pa i zabavno. Recimo, pikado, u Veslijevom baru subotom uveče. Da, to je već O.K. Bil će joj dodavati strelice, a ona će ih nepogrešivo, kao nekad, slati u središte mete. Edvina i Džefri, njihovi prijatelji, tapšaće je po ramenu i uz osmeh plaćati male iznose izgubljenih opklada, a potom će uslediti još jedna disciplina u kojoj Glorija neće zaostajati: podizanje pivskih čaša uvis i nazdravljanje. “O, da, to će biti sasvim lako; čim ispiješ jednu čašu, Vesli sipa sledeću; verujem da Bil ne bi imao ništa protiv toga da izlazimo i češće; da… to ispijanje… ta lakoća… Možda bih se kod kuće snašla i sama; odšrafim zatvarač boce s burbonom, pažljivo naslonim grlić na ivicu čaše… Bil ne bi morao to da zna, ja bih to sama… Ali, vezivanje pertli?! To bi bilo nemoguće. Srećom, Bredli je već porastao i ume to sasvim lepo i sam. Međutim, šta ćemo sa vezivanjem čvora na Bilovoj kravati? Bil je u tome majstor, on ume da veže čvor i žmureći, mogao bi da veže čvor i da je na leđima konja u trku… Ipak, on voli da mu ja to ponekad uradim. On kaže da moji čvorovi uvek izgledaju urednije i lepše. Laskavac… Sada to neće ići lako. Mada, sa protezom je moguće, uz puno vežbe i truda…” Znala je Glorija da će čvorove na kravatama njen muž od sada pa nadalje vezivati sam. Orijaško plovilo na ruti ka Njujorku uvezivalo je svojim čvorovima beskrajne nautičke milje u pouzdan, očekivan vremenski niz i ona, ugledavši kroz prozor svu onu nepomičnu vodu u daljini, pomirljivo reče u sebi: Bolje išta nego ništa.
– Dopustite da vam pomognem. – Bibliotekar je prišao, podigao blejzer i ogrnuo je njime. Glorijine nozdrve zagolicala je ugodna mešavina njegove toaletne vode i mirisa duvana. – Nemojte se previše brinuti… Navići ćete se…
Digao je i knjigu s poda i vratio je na policu.
– Dođite, imam nešto za vas. – rekao je tiho.
Prišli su pultu i on prođe na svoju stranu. Iz fioke je izvadio plastičnu bočicu s duguljastim zatvaračem.
– Ovo bi vam moglo koristiti.
– Belilo?
– Da, draga gospođo. – Široko se osmehnuo – Obični kancelarijski korektor, ali samo za one koji ne znaju ono što ja znam.
Glorija je treptala i čekala.
– Vidite – nastavio je, značajno podižući prst – da bi ova stvarčica poslužila, moramo imati odgovarajuće objekte na kojima bi dokazala svoju moć. Još samo malo strpljenja, molim.
Nestao je između polica; moglo se čuti samo njegovo ‘ah, evo je!’ ili ‘da, i ova će odgovarati’. Vratio sa sa nekoliko knjiga i ubacio ih zajedno sa korektorom u plastičnu vrećicu sa natpisom ‘Florida Star – krstarenja iz snova’.
– Šta je… sve ovo? – upita Glorija.
– Vaša terapija.
– Moja… šta?
– Jednostavno se primenjuje, a može imati neverovatan učinak. Objasniću vam. Iako ste ubeđeni u to, nije novi početak ono što vas zaokuplja, nego drugačiji kraj. Da li je sve moralo da se završi onako kako se završilo? To nikada ne možemo znati sa sigurnošću, pogotovu ne sada kada ne postoje realne mogućnosti da se bilo šta promeni. Ali, ono što nas zanima i nisu realne mogućnosti.
– Nisam sigurna da vas razumem?
Pružio joj je kesu. Glorija je bila neodlučna.
– Uzmite, uzmite. Verujem da ste sve ovo već pročitali. Sada, preostaje vam samo da po vlastitom nahođenju izmenite kraj: da prepravite ono što vam se čini neodgovarajuće ili da ga u potpunosti promenite.
– Ah, zaboga… – snuždi se Glorija. – Da li ovako razgovarate sa svakim posetiocem ove biblioteke? Ili ste iz nekog posebnog razloga odabrali baš mene?
– Gospođo… – proškrguta bibliotekar i steže prazni rukav Glorijinog blejzera. Zaprepašćena iznenadnim bolom od njegovog snažnog stiska, širom otvorenih očiju i usta, mogla je da oseti pomeranje njegovih prstiju.
– O onom što ćete narednih dana raditi u svojoj kabini znaćemo samo vi i ja, jedino tako može da deluje. Nemojte misliti da je to, hm, besmislena igrarija… Tajna je u jednostavnosti, koja je u suštini istine. A za istinom tragamo. Svako na svoj način, zar ne?
– Ali, kako? – prošapta Glorija. Gledala je bibliotekara u oči, netremice; mislila je, ako samo trepne, on će osetiti njeno drhtanje.
– Sve što vam je potrebno nalazi se u torbi.
– Šta… šta treba da radim?
– Belim prebojte nepoželjne reči, redove ili pasuse, i, kad se malo osuše, napišite preko toga šta misilte da je bolje. Jednostavno, zar ne?
* * *
Prvi dan na otvorenom moru, prva knjiga. Suočavanje sa krajem.
Kad se premaz osušio, bledosiva slova još su se nazirala. Glorija je nervozno vrtela penkalo u ruci. Znala je da se, ma šta o tome mislio jedan bibliotekar, belilo neće prometnuti u čudotvorni amalgam u kome će se slova postojećeg teksta istopiti i nestati bez traga u belini papira. Niti će se, sam od sebe, njen krivudavi rukopis složiti u pravilne linije serifnih slova nepoznatog teksta koji će prekriti trag nečijeg postojanja pre nje. Ništa se neće promeniti. Posledice koje je ona ugradila u tekst neće moći da izmene uzroke koji su već postojali. Kasno je da se bilo šta preduzme. Sive linijice ispod bele skrame bile su neumoljive:
“Avanture krvi i duha koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu preživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti.”
Glorija se smeje, a nije joj do toga. Đavolska rabota, taj smeh.
“Nailazili su trenuci kad si zamišljao da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja svud unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav”?
Glorija pogleda kroz prozor. Zakrivljena crta horizonta obeshrabrivala je njeno sećanje. Asfalt umašćen krvlju, lica iskrivljena bolom, pseće cvilenje, miris joda… Bili su to fragmenti pokidane slike, ali dalje, iza, nije se moglo. Kako dospeti u vreme koje je prethodilo onom koga se jedino sećala, kako prepoznati neke stare, dobre, jednostavne reči. Glorija se sve glasnije smeje nošena kovitlacom u vlastitoj glavi, bezmalo udavljena u vrtlozima krvi u slepoočnicama; reč „breg”, i reč „čarobni”, na ovom prokletom moru u jednom trenu zvuče mistično, a već u sledećem kao jasan, ovozemaljski vapaj. Spustila je naliv-pero, sačekala još malo, da sunce zađe, i onda, iscrpljena, zaspala.
* * *
”Dan je odmakao. Šta to znači? Liči na besmislicu. Ne mogu poništiti kretanje time što sam odlučila da stojim. To, najposle, i nije moja odluka. Ja sam zaglavljena u vremenu, ni napred, ni nazad. Ni makac. Ali, ipak: ‘dan je odmakao’?! Užasno glupo zvuči. Kao uostalom i većina navika…”
Glorija se pridiže u postelji. Malo svežeg vazduha ne bi joj škodilo, ali osećala je nelagodu pri pomisli da treba da priđe prozoru; sva ta svetlost napolju, činilo joj se da odasvud dopire zvuk rasprskivanja stakla u paramparčad. Malo se nagla preko ivice kreveta i s noćnog stočića dohvatila knjigu. Odavno pročitanu, još za vreme studija, mnogo pre prvog putovanja preko okeana, u himerični svet koji je uporno opstajao blagodareći sopstvenom zlatnom sećanju na svoju nikad dokazanu bezazlenost.
“Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne? Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je, doduše, nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi.”
Glorija se promeškoljila. Odlagala je odlazak u kupatilo.
“Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste.”
Glorija podiže levu ruku. Opet je bila tu, njena lepa, duga, osunčana ruka, s jedva vidljivim zlatastim maljicama na podlaktici. Čak je i burma svetlucala. Službenik praškog osiguravajućeg zavoda još jednom je uspeo da nadoknadi nenadoknadivu štetu. Njena ruka pružala se poput vitkog mosta, i Glorija istog časa odluči da je više nikada ne spusti.
“Ali na K.-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi mu zari nož duboko u srce i dvaput ga okrete. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. ‘Kao pseto!’ reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.”
Stid nadživeti… stid nadživeti… odjekivalo je u Glorijinoj glavi dok je mokrila. Da li bi trebalo uzeti bočicu sa belilom i u nekoliko poteza ukloniti nastrano zadovoljstvo gospode egzekutora? Makar im razdvojiti obraze? Možda bi vredelo pokušati, razmišljala je dok se brisala mekim papirom između nogu. Možda bi vredelo, a možda i ne. Oprala je ruku i umila lice, a onda se ponovo uvukla pod pokrivač.
* * *
I trećeg dana ogromne elise brazdale su otvoreno more ostavljajući za sobom beli ožiljak od pene. Glorija nije morala da to ponovo gleda da bi znala da će on vrlo brzo bez traga nestati sa lica velike vode. Tako su i površinu knjige tek malo uznemirile elise njenih prstiju, a dubina je ostala neoskvrnjena.
”Trebalo bi potonuti na dno knjige da bi se primila milost nekog od njenih stanovnika koji bi se naselio u olupinu tvog tela. Neki opaki grabljivac, koji bi neopreznom roniocu-lovcu na blago u tren oka mogao da pregrize, recimo, recimo… ruku?”
Zenonov paradoks opsedao je Gloriju od početka putovanja. Ali ju je savest Elejčevog imenjaka iz knjige nenadano zaokupila.
“Kada otrovni gasovi ne budu više bili dovoljni, jedan čovek, sličan ostalim smrtnicima, sam u tajnosti neke sobe na ovome svetu, izmisliće dosad nečuven eksploziv, prema kome će dosad pronađeni eksplozivi izgledati kao bezazlene igračke. A jedan drugi čovek, i on sličan ostalim smrtnicima, ali samo bolesniji od njih, ukrašće taj eksploziv i dopreće do središta zemlje da bi ga postavio na mesto gde će dejstvo eksploziva biti najjače. Biće to ogromna eksplozija koju niko neće čuti, a Zemlja će, vraćena u svoj oblik magline, lutati nebesima lišena parazita i bolesti.”
Bila je sigurna da bi glavni junak rado nagovorio prvog, i još radije pomogao drugom. Samo jedan mali korak istinskog anti-kreatora koji za razliku od umetnika, „njemu sličnih smrtnika”, ne pati od samoljubivosti, širom će otvoriti vrata duboke tišine, jedine preostale religije koja će još počekati na svoje vernike.
Krivudavu Glorijinu misao prekinulo je kucanje na vratima.
– Oprostite mi na slobodi – poče u jednom trenutku konobar, spustivši sjajni poslužavnik sa Glorijinom ručkom na sto – ali, video sam vaše ime na listi putnika; vi se zovete isto kao… kao…
Glorija uzdahnu i zagleda se u hrbate leđa kitova koja su se pojavljivala na površini kao fantomska ostrva.
* * *
“Nemojte nikada nikome ništa pričati”.
Pročitavši pretposlednju rečenicu Glorija je osetila, da je i ovog, četvrtog dana na otvorenom moru, pred još jednim nerazrušivim svršetkom. Možda datost, neizmenjivost nosi u svojoj biti jednostavnost sa kojom je posve lako izmiriti se? Otvarala je knjigu zbrda-zdola, koža lica joj je pucketala od sapetog smeha.
“Ako to učinite, odmah ćete osetiti kako vam nedostaju svi oni.”
Koliko li je samo puta protrčavala poljem raži prteći stazu kroz zlatne smetove i gledala drugu decu kako to isto čine, svako zaokupljeno sobom u ćutnji spram koje je šuštanje žita zvučalo kao grmljavina pred letnji pljusak?
“Nekada sam imala četvore oči, da ne završim u mreži. Vremenom, sve je lakše, pa i biti plen. Više nije potrebno o tome govoriti. Možda više i nema nikog ko bi to umeo da čuje.”
* * *
Pogledala je kroz prozor: na tirkiznom nebu buktalo je sunce.
“Riuđi je, opijen, sanjao o smrti koju je neopozivo propustio, o uzvišenoj junačkoj smrti pred očima svih ljudi”.
Mogla je da čuje dahtanje zveri, izgladnelog grada. Kasabe. Još jedna naučena reč. Mogla je da čuje zveckanje kostiju u loncu svog tela. Kada su joj rekli da će preživeti, svi ljudi u njenim mislima počeli su da plaču.
“Ako je svetu bila dosuđena tako slavna smrt, zašto da onda i svet ne propadne u trenutku njegove smrti?“
Gloriji se maglilo pred očima. Putovanje je predugo trajalo, a kraj je bio dalji nego ikad.
– More me je izneverilo… – prošaputala je.
“Još uvek utonuo u snove, ispio je čašu naiskap. Mlaki čaj bio je veoma gorak. Kao što je svakom poznato, slava ima ukus gorčine.“
– Sic transit gloria… moja draga, neprežaljena Glorija… – grcala je Glorija gutajući svoje slane suze, nedvosmisleni dokaz sestrinstva sa onim čudovištem napolju u čiju se tamnu kožu usecala ljuska broda.
* * *
Jedna putnica nije stupila na severnoameričko tle duže od dve godine. Posmatrala je sa najviše palube ljudski vrvež bez namere da postane deo njega. Reke putnika slivale su se na kopno Nove Škotske. Ceo dan bio je pred njima; „Florida Star” krenuće iz Halifaksa poslovično tačno u osamnaest sati. Sutra Portland, preksutra Boston, sledećeg dana – kod kuće. Za Glorijinu ličnu istoriju značajan podatak, za ostalih nekoliko miliona koji Njujork nazivaju svojim domom, čak i statistički beznačajan.
Dok se spuštala liftom slušajući beskrvni gitarski instrumental iz nevidljivih zvučnika, pade joj na pamet: da li bi njena životna priča mogla da zainteresuje nekog pisca toliko da je izabere u mnoštvu sudbina i pretoči u nezaboravan roman? I da li bi on, baš na ovom mestu, uspeo da izbegne zamku poređenja prekookeanskog broda sa tenkom, bibliotekara sa tigrom, Glorije sa osuđenicom na jezivo pogubljenje? Teško bi bilo odoleti nazivanju sutrašnjeg iskrcavanja čudesnim spasenjem, morao bi da bude majstor svog zanata, taj pisac, pomislila je, osećajući kapljice ledenog znoja na svom čelu.
Torbica s natpisom „Florida Star – krstarenje iz snova” ljuljala se u njenoj ruci.
“Šta kad sada siđem na palubu VII, pravo hodnikom do kraja F krila, a tamo ne bude vrata sa natpisom ‘Biblioteka’. Piše, recimo: ‘Hemijsko čišćenje’. Ili: ‘Snack bar’. Šta ako sam sve sanjala? Ako ne postoje ni biblioteka, ni onaj bibliotekar? A i čemu biblioteke? Ovakvi brodovi namenjeni su uživanju; bazeni, saune, barovi, diskoteke, bioskopi… I dok ja budem tako stajala ispred vrata ne znajući šta da radim, neko će mi prići s leđa i kucnuće me po ramenu, ja ću se, jasno, iznenaditi, ta će se gospođa izvinjavati – poneku reč i razumem, liči na jezik koji sam ‘tamo’ slušala – i pokazivaće prstom torbicu: ‘Moja, moja!’ Ja ću joj onda dati torbicu, a ona će, s neizmernim olakšanjem, jer je mislila da ju je izgubila, klimati glavom: ‘Spasiba! Spasiba!’ I počeće preda mnom da vadi iz torbice knjige na čijim će se koricama laktati ona njihova čudna slova, i neće tu biti ni jednog meni poznatog naslova, i ja ću napokon biti slobodna, slobodna…”
Glorija zastade. Na vratima na kraju hodnika pisalo je „Snack bar”. Ugrizla se za usnu. Istog trena čula je iza sebe glas sa tvrdim akcentom:
– Gospođa traži biblioteku?
Glorija se okrete i ugleda pred sobom podbulo lice žene u napadno šarenoj haljini.
– Otkud znate?
– Pretpostavila sam… Nosite torbu sa knjigama… Međutim, pogrešili ste, biblioteka je sprat više, na sedmoj palubi.
Nesigurno koračajući hodnikom na sedmom spratu, bezuspešno je pokušavala da se seti koje je dugme pritisla u liftu spuštajući se sa vidikovca. Na kraju hodnika, biblioteka je bila tu. Ušla je, i ugledala bibliotekara, iza pulta, zadubljenog u neku knjigu.
”Sada ću mu tresnuti ove knjižurine na sto i kazaću mu: ‘Ne znam šta si hteo da postigneš ovim, ali bilo je grozno!’ On će me gledati u čudu: ‘Ne znam o čemu govorite, gospođo?’ A ja ću mu odbrusiti: ‘Ne pravi se lud! A evo ti i ovo natrag…’ Tada ću se lupiti po džepu: ‘Mora biti da sam korektor zaboravila u kabini’, a on će reći: ‘Gospođo, moja bočica je ovde, kao što vidite!’”
Čim je Glorija ušla, bibliotekar se osmehnuo:
– Kako je bilo? Jeste li uspeli?
Spustila je knjige na pult. Izvadila je bočicu iz džepa i nju spustila na pult.
– Nisam.
Dok je izlazila, čula je njegov glas:
– Ne klonite duhom, nešto ipak mora da vam je pošlo za rukom…
Za kojom rukom, upitala se u sebi, i zatvorila vrata.
* * *
U jutro trinaestog dana, ‘Florida Star’ je uplovio u njujoršku luku. Dok su prolazili pored Kipa slobode, Glorija je, netremice stežući svoj prazni rukav, posmatrala čas visoko podignutu ruku s bakljom, čas onu drugu, s knjigom.
Silazeći niz brodske stepenice, pomislila je da bi volela da se povest koju bi neko napisao o njoj završi rečenicom: Otada joj se gubi svaki trag. Ali, čim je ugledala muža i sina, znala je da neće biti tako. Ruka joj je bila slobodna i – mahnula je.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica