Još jedan urbicid u Beogradu! Nova luksuzni objekat mastodont ugledaće svetlost dana na prostoru pored Trga Slavije i zauvek u prah pretvoriti postojeće kuće i zgrade, od kojih neke imaju istorijsku vrednost, kako zbog potpisa arhitekata, tako i zbog istorijskih događaja u njima. Jedna od takvih je kuća u kojoj se nekada nalazila kafana “Kod belog orla” u kojoj je 1921. godine osnovan “Srpski aero klub”. “Beogradske vedete i vedute”. Preneto sa portala Lepota života. Piše/Foto: Majda Sikošek
Kuća u Kralja Milana u kojoj je bila kafana “Kod belog orla”
Umesto uvoda: Dižu se oblaci prašine od Slavije do Manježa… Kao i ljudi i gradovi se menjaju i osavremenjavaju. No, u nekim gradovima se to radi smišljeno, a u nekima opet… Na fotografijama iz 2017. godine je kuća na uglu Kralja Milana i Kralja Milutina u kojoj se nekada nalazila kafana „Kod belog orla“ u kojoj je 22. oktobra 1921. godine osnovan „Srpski aero klub“. Osnivači su bili ratni veterani sa Solunskog fronta. Vremenom je klub rastao, menjao imena da bi 1935. dobio svoj konačni naziv Kraljevski jugoslovenski Aero klub „Naša krila“. Te, 2017. godine napisala sam jedan od tekstova iz rubrike Beogradske vedete i vedute – o aero klubu, o našim prvim ženama pilotima.
Beogradske vedete i vedute ovoga puta vinuše se visoko, visoko nebu pod oblake. Na tom nebu, pod tim oblacima dočekaše ih dve priče i snovima, željama, uspesima i zaboravu. Danica Bačić Tomić i Kristina Gorišek Novaković, dve žene koje su prve u istoriji vazduhoplovstva tadašnje Jugoslavije, današnjih više zemalja naslednica, položile letačke ispite za turističke pilote. Jedna Srpkinja udata za pilota-heroja koji ju je podstakao i inspirisao i druga Slovenka, nemirnog duha i sklona izazovima upornošću ispunjava svoju želju da sama upravlja avionom u kome leti. Prvoj se gubi trag u potpunosti, a drugu ljubav i odanost mužu (koji ne odobrava njeno letenje) odvaja zauvek od avionskog upravljača.
Beograd koga više neće biti, okolina Slavije, ovde će niknuti mastodont Foto: korzoporal
Pođimo redom. U oktobru, tačnije 22. 1921. godine u kafani ‘ Kod belog orla’ (koja se tada nalazila na adresi Kralja Milana 114) srpski avijatičari, ratni veterani sa Solunskog fronta, osnovali su ‘Srpski aero klub’. Nekoliko puta klub je menjao ime do 1935. kada dobija svoj konačni naziv Kraljevski jugoslovenski Aero klub „Naša krila“.
Naše današnje heroine nisu bile članice ovog kluba, ali je ovaj klub zaslužan za priliku da postanu prve žene piloti na ovim prostorima. Na svom osnivanju i na prvim redovnim skupštinama postavljeni su ozbiljni i zahtevni ciljevi podizanje vazduhoplovne kulture, razvijanje vazdušnih saobraćajnih linija, razvoj vazduhoplovnog sporta, otvaranje novih aerodroma i naravno obrazovanje potrebnih kadrova. Tako su veterani, ali i ljubitelji avijacije dogovorili da se započne sa školovanjem ženskih pilota, zahvaljujući takvoj odluci Danica i Kristina imale su prilku i mogućnost da ostvare svoje želje.
Dom Aero kluba
Zgrada na kojoj piše Dom Aero kluba na uglu Uzun Mirkove i Kralja Petra sazidana je između 1932. i 1934. godine po nacrtima pilota i arhitekte Vojina Simeonovića i jedna je od najreprezentativnijih Ar Deko zgrada u Beogradu, stila koji je dominirao u arhitekturi Evrope i Amerike između dva svetska rata.
Osim same zgrade koja je monumentalna, a opet razigrana i savremena zanimljiv je i način na koji su skupljena sredstva za njenu izgradnju. „Novac za kupovinu zemljišta i gradnju Doma prikupljan je organizovanjem tombole. Značajna sredstva dali su i sami piloti, kao i vojska, bankari i Karađorđevići. Postoji anegdota da je svaki avijatičar bio obavezan da donese makar jednu ciglu, kako bi zdanje bilo završeno. Pre nego što bi se cigla uzidala, na njoj bi se upisivalo ime donatora. Za izgradnju, prikupljeno je tadašnjih 2.007.984 dinara. Stručna komisija, prilikom izrade projekta, zahtevala je da se pažnja posveti udobnosti, lepoj obradi i reprezentativnom karakteru zgrade.“ (Novosti on line, Zdanje srpskih avijatičara, 5. oktobar, 2014)
Detalj – glava lava koja se nalazi iznad ukrasne grede iznad prozora na poslednjem spratu. Glave se nalaze iznad greda ove fasade
Prva žena pilot u Srbiji Danica Tomić, već 1928. godine položila je pilotski ispit ali i zadivila posmatrače i novinare na svečanosti održanoj povodom 15 godina od postojanja aerodroma Beograd. S obzirom da je bila supruga čuvenog majora Miodraga Tomića, odlikovanog vazduhoplovca i veterana sa Soluna, Danica je imala prilike da se zarazi virusom letenja, a divni major nije je u tome sputavao, naprotiv čak ju je i podsticao. Čim se pojavio oglas Društva rezervnih letača koji je tražio devojke za pilotsku školu 1930. Danica se prijavila i 1933. dobila dozvolu.
I dan danas se vode rasprave o tome da li je Danica naša prva avijatičarka ili to mesto pripada Kristini Gorišek Novaković, no činjenice govore da je Danica dozvolu dobila 1933, a Kristina 1934. Uostalom, da li je to toliko i važno?
Na našu žalost nakon dobijanja ove dozvole malo se zna o životu i radu Danice Tomić. Znamo da je major Tomić tokom Drugog svetskog rata pao u zarobljeništvo, znamo da je 1962. preminuo u Čikagu. Pretpostavlja se da su oboje nakon rata otišli u SAD-e, ali ne možemo biti sigurni. Ne znamo da li je Danica možda tamo koristila svoje stečeno znanje da leti i zadivljuje one koji je posmatraju. Ne znamo kako su živeli, šta su radili, ne znamo ni da li su zapravo bili zajedno, a ne znamo ni kada je ni gde tačno preminula. Znamo samo da je letela na provalijom od 2500 metara, da je pravila lupinge i time, na proslavi godišnjice beogradskog aerodroma 1928. godine zadivila novinare, a 1933. ostavila ozbiljan utisak na komisiju pred kojom je polagala ispit i da je taj ispit položila kao najbolja u klasi.
Kristina Gorišek Novaković Wikipedia
O Kristini Gorišek Novaković znamo mnogo više. Rođena je u Sloveniji, gde je u Ljubljani završila Trgovačku školu i neko vreme radila u porodičnoj trgovini. No, osobu njenog avanturističkog duha, posao u prodavnici nije mogao da zadrži, tako ova preduzetna osoba 1929. godine dolazi u Beograd gde se zapošljava u pošti. Odlazi u večernju školu, bavi se plesom, slikanjem, svime što može da podstakne, izazove i zadovolji njen nemirni duh. I ona, kao i Danica u Politici oktobra 1930. nailazi na oglas Društva rezervnih letača, biva primljena i započinje obuku. Odlučna da uspe, inficirana mirisom goriva i zvukom aviona, na svoj zahteb biva prebačena na rad u poštu ‘Avionska’ na samom aerodromu. Za Kristinu znamo i ko joj je bio učitelj letenja – Bogumil Jaklič, znamo i da je letela na avionima ‘Fizir’ i ‘SIM-VII’ u vlasništvu kluba ‘Naša krila’.
Sama je opisala svoje iznenađenje i uzbuđenje kada je ostvarila svoj prvi samostalni let: „Ni najmanje nisam očekivala nešto slično. Učitelj je iznenada iskočio iz letelice i rekao da i dalje tako letim i da pokažem šta znam. I zastavica me je upozoravala da treba da poletim. Iza sebe sam, do tada, imala svega 80 ili 100 duplih časova, jer su se vazda javljali neki problemi i prepreke te sam prekidala školovanje. Dodala sam gasi i po prvi put sam se sama našla u prostoru između neba i zemlje. Bila sam presrećna i pri srcu mi je bilo neopisivo lepo.“ (Alenka Puhar, Pozaljena polovica: portreti žensk 19. in 20. stoletja na Slovenskem, Ljubljana 2012).
Na žalost ni ova junakinja današnje priče nije imala priliku da se pilotiranjem bavi kao profesijom. Tako nešto je bilo nezamislivo, a da bi avanturističke poduhvate pravila, poput žena iz belog sveta, nije imala dovoljno finansijskih sredstava. Tako Kristina 1936, zaisćena Beogradom, traži premeštaj u aerodromsku poštu u Zagrebu. Tamo, u Zagrebu upoznaje ljubav svog života Dragutina Novakovića. Budući suprug smrtno se plaši aviona i ne podržava svoju suprugu u nameri da leti. Kako život pravi neobične obrte gospodin Novaković je trgovac (kao i njeni roditelji) i iz pošte Kristina se seli u trgovinu odakle je i počeo njen samostalni život.
Ako je i postojala mogućnost da nastavi sa letenjem Drugi svetski rat prekinuo je svaku. Sa mužem nakon rata odlazi u Englesku gde se smeštaju u mali gradić Skantorp gde do kraja života vode B&B (pansion za prenoćište i doručak). Kristina je do smrti 1996. nekoliko puta avionom dolazila u rodnu Sloveniju i uvek rado pričala o svojim pilotskim danima. Dan danas avionima svih vrsta češće upravljaju muškarci, ali sve je više žena, zato pamtimo pionirke ove zahtevne i očaravajuće profesije.
Zahvalnost – mom prijatelju Borisu Belingaru i njegovom društvu sa Foruma Politikinog zabavnika – Beograd koga više nema što su mi pomogli da pronađem adresu i zgradu u kojoj je bila kafana ‘Kod belog orla’, hvala im i na fotografiji koju su mi ustupili.
Oprema teksta korzoportal