Subota pre podne, Novi Sad. “…U svakom zlu, ima nečega dobroga, tako mislim ove subote posle odlaska na pijacu i kratke šetnje sa Ninom. Zaželećemo se jedni drugih, nećemo biti nadmeni, valjda ćemo spoznati da smo samo čestice u vasioni. Korono, i tebi ćemo videti leđa! Foto esej. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Dok obuvam cipele, zvoni mobilni. Nina – “Šta radiš?”. Ja – “Idem na pijacu.” Nina – „Hoćeš da idemo zajedno?”. “Ja – “Ajde.” Na putu ka Ribljoj pijaci prolazimo kroz Dunavski park. To je, inače, bio naš put četiri godine, ka gimnaziji čiji prozori gledaju na pijacu. Razgovaramo o dve knjige koje čitamo (“Čovek u crvenom kaputu” Džulijana Barnsa i “Zamalek” Dejana Tijaga Stankovića). U parku je živahnije nego obično, jer su kafići i većina prodavnica zatvoreni. Parking bejbi kolica, mladi roditelji razgovaraju na bezbednoj udaljenosti…
… znak predstojećih praznika, saletla je diskretno osvetljena, baš kako treba…
… Nina i ja razgovaramo o tome kako provodimo dane. Ona novinarski radno, ja penzionerski radno, između časova pisanja i uređivanja korzoportala perem prozore zamišljajući da sam na Nijagarinim vodopadima, sortiram letnju i zimsku obuću zamišljajući da sam na januarskim rasprodajama u Milanu, posadila sam dan i noć zamišljajući Seminaridine viseće vrtove…
… kod Sofije u frizeraju ne moram da zamišljam ništa, jer telom krhka, umom raskošna preduzetnica-frizerka moje bezbojne vlasi pretvara u malo vangogovsko, osunčano polje, te izlazim na ulicu visoko uzdignute glave preteći koroni svakim pramenom. Kao da sam bila u Njujorku, na Petoj aveniji …
… ipak, nekako sporo prolaze dani, nedelje bez druženja, bez otvaranja izložbi koje završavamo vinom, bez premijera koje takođe završavamo vinom, bez koncerata kada dlanovi bride od tapšanja na primer pijanisti Borisu Berezovskom na Novosadskim muzičkim svečanostima. Spasava TV Mezzo, danima iz prvog reda (trosed, prim. B.K) slušam Betovenovu muziku, povodom 250 godina od njegove smrti…
… brišem sudove što nikada nisam radila, ostavljala bih da se osuše sami od sebe. Pandemija je donela novi način trošenja vremena koje je postalo kao bezbojna kategorija. Sami smo sa sobom. Nedovoljno …
… Vesna iz Beograda, sa Zvezdare javlja – „Čistim dvorište, iako sam lišće već odavno pokupila. Čistim očišćeno da mi prođe vreme.“ Porodica joj je rasuta po svetu. Odavno smo spremale ispite u toj kući njenih roditelja, drhtale, radovale se, smejale se glasno, o ljubavnim suzama da ne govorim…
… onda mi Oza kaže da je njen brat koji sa porodicom živi u Londonu, u njihovoj maloj ulici, predložio komšijama da u doba korone rođendane slave ispred svojih kuća i da nazdravljaju slavljeniku dovikujući se. Prihvaćeno. Tako je naš Beograđanin Ozren doneo Mediteran u London. Korona donosi i nešto plemenito u odnosima među ljudima, navela nas da zamišljamo zagrljaje, poljupce i reči iskrene ljubaznosti. Zaželećemo se jedni drugih. Na mom spisku je desetak osoba…
… u svakom zlu, ima nečega dobroga, tako mislim ove subote posle pijace i kratke šetnje sa Ninom. Zaželećemo se jedni drugih, nećemo biti nadmeni, valjda ćemo spoznati da smo samo čestice u vasioni. Korono, i tebi ćemo videti leđa!
PROČITAJTE I: foto-esej-spokojan-dan/, genius-loci-almaski-kraj-u-novom-sadu/, gde-je-spaljen-sveti-sava/, skadarlija-i-propustene-sanse/, letnja-razglednica-hvarska-bastina/, naucni-pogled-ulica/, tibor-jona-jedemo-li-g/, https://korzoportal.com/vikend-prica-lazar-dzamic-o-pijenju/