Iz arhive od pre desetak godina. Žensko oko – Tražim glumicu. „…Zbog toga tražim od srca nasmejanu glumicu dremljivog, baršun glasa kao što je, recimo, Tanja Bošković koja bi potencijalnim projekat – donatorima predstavljala moje projekte u kojima tragam za „plavim krugom u kome je zvezda“. Očekujući odgovor na ponudu, drotanom četkom ribaću pločice u kupatilu zamišljajući da su lica profitera tranzicije.“ Piše: Bojana Karavidić. Foto: Vladimir Holodkov
Žurila sam se da završim hiljadu stvari u kući pre nego što odem da potencijalnom donatoru predstavim moj projekat o pretvaranju Gradića u otvorenu pozornicu za kulturne događaje. Imam žestoku tremu. Taj razgovor mogao bi da doprinese ne samo povećanje bankarskog konta za honorare saradnika u projektu, već bi dobrodošao mom profesionalnom profilu koji gradim tek godinu na polju tzv nevladinog sektora. Ribam lavabo, kadu i WC šolju kada sam najnervoznija, a to je sada. Mlazevi vode iz tuša i česme i pritiskanje oštre strane sunđera na tragove higijenskih navika ukućana dobar su lek za ubijanje treme. Grebem sasušene mrlje zelene paste za zube (od sutra kupujem samo belu), tačkice od pene za brijanje po pločicama oko lavaboa lakše se uklanjaju, mlazom vode, uterujem dlake i dlačice u slivnik, rupu vecea napadam bez predumišljaja oštrom okruglom četkom i zamišljam da to činim muškoj spodobi koja me mesecima telefonski otkačinje uz reči izvinjenja da ima sastanak, putuje baš danas, pod temperaturom je… usput mi upućujući reči hvali za aktivizam i tra- la- la- la.
Iako se vreme današnjeg zakazanog sastanka neumoljivo primiče, ne mogu da ne zasjajim kupatilsko ogledalo iako mi više odgovara njegova zamagljenost, naročito u jutarnjem suočavanju sa sopstvenim, zgužvanim likom, otromboljenih kapaka (nasledila od tate). Uživam da glancam staklene površine. Špricam mirisavu plavičastu tečnost po glatkoj površini – to ugovaram susret sa nekim za koga sam sigurna da će finansijski podržati moj projekat, zatim dugim, blagim pokretima povlačim krpu od nazovi „đavolje kože“ (veštačke, nisam spremačica u dvorcu Karoline od Monaka) po velikom ogledalu – to je već smirena komunikacija „tet a tet“ sa Onim koji razume. Pod dobro isceđenom krpom brzo nestaju vlažni tragovi, ali ipak, muzge ostanu tu i tamo, pa tada još jednom, sa dooobro isceđenom istom tkaninom pređem preko njih, tek toliko, kao dahom u maslačak – to je nazdravljanje s kristalnim čašama u kojima je šampanjac, u čast potpisanog projekta.
Velikmo spremanje kupatila donekle je donelo predah mojoj novoj preduzetničko-kulturnoj duši. Relaksirana, uz dividi sa kojeg me je hrabrila Blondi skockana u crvenu pasent haljinu , crne helanke i cipele zebra dezena na štiklu, uskladila sam svoj stajling pred sastanak i počela da maštam o poslu života… pa kad čuju oni moji iz bivše firme shvatiće koga su izgubili… i sve u tom smislu.
Ali đavo ne spava ni kada izgleda usnulo!
Čim sam sela u fotelju da odmorim prste na svim ekstremitetima, pod prekrivačem višnjeve boje (kao šal u najlepšoj ruskoj romansi) kako bi bile sakrivene fleke od nečega davno prolivenog, da bih obula cipele (slapovi kiše omeli su moj plan da na sastanak obujem salonke iste boje kao pomenuti prekrivač), ugledala sam rupu na tepihu. Rupa na tepihu!!!? Nije to bila rupa kao roša za klikere. Veličine bebećeg dlana, izgledala je kao delić teniskog reketa i tepih se na tom delu pretvorio u paučinastu mrežicu. Bila je to kap koja me je vratila u stanje duha nesigurnosti i skepse kao pre pranja sanitarija u porodičnom kupatilu. Ja namirisana i napudrana, na podu tepih s rupetinom! Izigravam uspešnu poslovnu ženu, u Kući rupa (krov, čarapa na palcu, pacovska u baštici, pa taj tepih).
Šta sam zatim uradila? Stilizovana u naj garderobi sa novosadskog Najlona petkom, natapirana, narumenjena, aksesoirana (nova srpska reč, možda?), a neobuvena radi lakšeg manevrisanja donjim ekstremitetima, odlučno sam ustala i: pomerila sam sto težak kao kaca sa kiselim kupusom, žustrim potezom noge odgurnula sam na parket umrljanu fotelju, mađioničarski pomerila stočić nepostojećeg stila i istu kategoriju stolice, pa sam okrenula tepih za 360 stepeni da bi rupavi deo dospeo ispod pisaćeg stola i bio van vidokruga. Onda sam sve predmete vratila u prethodni položaj, sela, nazula cipeletine za kišu i – počela da plačem. Tiho, iako nikoga nije bilo da bi me čuo i da sam zapomagala. Vukući noge kao unazad otišla sam na sastanak. Bila sam „nizašta“.
Mrmljam u suzama – „Koga uopšte briga za moje umuzgano kupatilo, olinjali tepih, mačke koje ruše saksije na mojoj terasi, za slapove kiše zbog kojih ne mogu da obujem nove cipele? Svi beže od tužnih lica.“
Zbog toga tražim od srca nasmejanu glumicu dremljivog, baršunastog glasa kao što je, recimo, Tanja Bošković koja bi potencijalnim projekat – donatorima predstavljala moje projekte u kojima tragam za „plavim krugom u kome je zvezda“. Očekujući odgovor na ponudu, drotanom četkom ribaću pločice u kupatilu zamišljajući da su lica profitera tranzicije.
PROČITAJTE I: usput-ona-bez-njega/, foto-esej-kalemegdanski-prizori-jutro/, foto-esej-kada-je-bila-nevina-i-tanaka/, foto-esej-srecna-nova-prestupna-godina-novosadski-nacin/, vikend-prica-srecan-covek/