Kako je gips postao On. Usput – Ona bez Njega. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Vladimir Holodkov.
Noć. Spavala je na trosedu priljubivši se na naslon, mekana tri jastuka koji su se oblikovali prema njenom pospanom telu, spremnom da se preda carstvu u koje imaju pristup samo nepozvani snovi. Sve češće je izbegavala raskošni, veliki ležaj u spavaćoj sobi koji ju je odbijao prazninom – “Došla sam na svet sama iz gnezda tople materice”, mrmljala je pravdajući se neznano kome.
Sada je iritira Njegov grub dodir na članku desne noge, milimetarski ga pomera, krijući netrpeljivost – levu nogu nije dotakao – možda je neki fetišista, uf, baš pritiska i grebe, a opet, milina je kad je draška na potkolenici skoro do orgazma. Koža se, ipak, bori protiv Njegovog dodira, ali On ne odustaje. Obujmio ju je nedvosmisleno pokazujući nadmoć nad njenim krhkim, roza, pegavim telom, onemogućavajući je da stane na noge. Zna da je nemoćna od Njegove sveobuhvatne težine, ali ne može da se suprostavi.
Razmišlja kako je sve ovo počelo. Bila je nedelja uveče, vraćala se iz pozorišta, sa koktela koji je upriličen posle dugoodlagane premijere opere “Rigoleto”. Leto je bilo dugo, vruće, znojavo. Provela ga je na dunavskim adama u kupaćem kostimu, preko koga je prebacivala neopeglane pamučne tunike, obuvena u apostolke. Uveče je, izmorena od sunca i rečnih talasa, telo centrirala pod jak mlaz koji je sukljao iz tuša, pa kad ga je prekrila slojem kozmetičkog mleka, uzimala bi knjigu i sa njom tonula u laki, usamljenički san. Tako je prošlo skoro tri meseca. Zaželela se zlatastih sandala, svilene crne haljine po kojoj su razbacani izveženi zlatno-crveni cvetići. Bio je to poklon od kume koja je godinu dana boravila u Hanoju podučavajući male Vijetnamce engleskom.
Probudila se u spavaćoj sobi. Otvorila je oči ugledavši poznatu grafiku Pavela Popa. Potvrđuje prethodnu misao da je kod kuće. Oseća da nije sama. Seća se crne svilene haljine, štiklica, pozorišta, prijatnog ukusa “mohita” (mmm, bilo ih je nekoliko) pre nego što je On nalegao na nju i ostao do sada, po svemu sudeći bez namere da je napusti. Bila mu je zahvalna – bezglasnom, čednom u belini. Prepustila mu se iako nije osetila drhtaj srca i želju da se ljube, i ljube, i ljube dok usne ne oteknu. Ova veza trajala je pet nedelja. Postala je zavisna od Njega, te ga je povremeno milovala, pažljivo su se vodali do vecea kada bi piškila, izvinjavala se zbog smrada kada kaki. On je ćutao i čuvao je u okamenjenom pokretu koji je njoj donosio dragocenu sigurnost.
Kao svakoj ljubavi, i ovoj je došao kraj. Čas rastanka dogodio se u čekaonici Ortopedske klinike naočigled desetak osoba izlomljenih raznih delova tela. Ležala je na nosilima s Njim čekajući da ih razdvoje. “Kako ću bez Njega?” – pitala se u sebi, ovlaš milujući Njegovu belinu, odlazeću. Sve se dogodilo u trenu. Prišao je čovek prozirnih očiju sa škripavim makazama i počeo da ih razdvaja. Uskopistilo se njeno srce, krckalo je Njegovo telo odvojeno od njene desne slomljene noge. On je pao na pod. Čovek u belom ga je grubo šutnuo u ugao čekaonice. “Kako ću sada, bez Njega?”, zavapila je u sebi. On-Gips je čekao čistačicu da ga baci u kontejner.
PROČITAJTE I: beograd-urbana-energija-devedesetih/, poezija-danilo-kis/, bastina-vojvodine-razvojni-lokaliteti-sirmium/, https://korzoportal.com/film-belvil-randevu/, intervju-brankica-draskovic-film-maske/, https://korzoportal.com/veliki-albumi-majls-dejvis-tutu/, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine