Pavle Orbović Vagandalov istoričar, kustos u Gradskom muzeju Vrbas neumorni je istraživač svih slojeva prošlosti grada u kome se rodio, ali i života doseljenika u Vojvodini. Pored tekstova koji se objavljuju u stručnim časopisima, kustoskih autorskih izložbi, pojavljuje se u javnosti i kao autor priča, piše i poeziju. Priča „Portret sa biciklom“ odslikava njegov romantičarski duh i pogled na svet. Foto: Rita Kinka
Taj Ivanjdan mi je izmamio osmeh. Trajao je dugo. Pravi letnji dan. Gore nebesa, a odgoreva zemlja. Sparno i teško vreme je svima iskrivilo lica. Liturgija je trajala kratko, a otac Milivoj je, mimo običaja zbrzio besedu. Posle liturgije me pozdravlja i pokušava da se seti mog imena…
Retko navraćam u parohiju iz koje sam ponikao. Navikao sam se na dalek svet gde odavno živim. Neke starije gospođe krišom se raspituju ko sam, pa komentarišu koliko dugo me nisu videle. Čudan osećaj pripadnosti. Među svojima kao stranac. Svaki povratak u moje rodno mesto podseti me na prošlost i otvori neku novu stranicu za pamćenje.
Trebalo je po starom običaju otići u polje i ubrati ivanjskoga cveća, isplesti venčić i zameniti ga sa prošlogodišnjim na zidu iznad ulaznih vrata kuće. Noge su mi otežale. Koračam tromo. Kako li ću se pokrenuti u pravcu širokih polja van naselja? Sinula mi je ideja. Moj stari bicikl –stariji je od većine stanovnika u mestu gde sam živeo, ulio mi je tračak nade da ću stići do cilja. Izvukao sam ga iz šupe i obrisao višegodišnju prašinu sa njega. Crn i glomazan, izrađen je u Minhenu tridesetih godina prošlog veka. Na suncu se presijavao i upijao dodatno toplotu. Ako bih ga uhvatio za štanglu mogao bih se opeći. Adolf. To je njegovo vlastito ime. Tako smo ga imenovali jer je proizveden u Hitlerovoj Nemačkoj, a ko zna kako je stigao do ove naše male vojvođanske varoši. Podmazao sam mu lanac i dopunio gume. Bio je spreman da zajezdim u potragu za poljima ivanjskoga cveća. Čekao sam smiraj, zvuk zrikavaca i početak sutona, pogled na usijanu zemlju, žednu i sprženu travu, koji skupa sa vrelim vetrom pronosi jedinstven miris tek skuvanog čaja od poljskog cveća.
Sve je bilo spremno. Pomisao na vožnju biciklom vratila mi je snagu. Mom pohodu na Adolfu pridružila se Kosara. Poznajmo se godinama. Naši preci su se bolje poznavali u dalekim pasivnim krajevima odakle su pre skoro sedam decenija došli u ravnicu. Predaka nema, a prijateljstvo ostaje i oni razgovaraju kroz nas. Nit koja nas vezuje jeste pogled. Bitan nam je svaki kadar. Ona je lepa i pametna devojka oštrog oka. Kao ni mom, ni njenom oku ne promiče nijedna slika iz života koju ne bi bar poželela ili je već nije zabeležila. Pri svakom našem susretu razgovor dopune stari porodiči albumi. Razgledamo požutele fotografije naših predaka i maštamo kako bi smo mi izgledali na njima. Tolike godine se nismo videli. Moj poziv je veoma obradovao. Poželela je da napravimo nešto posebno. Uz fotoaparat ponela i korpu sa presvlakom. To će biti mala predstava. Priča u slikama.
Kosarin bicikl je nov i pristaje uz Adolfa. Usput smo mu nadenuli ime Adolfina. Pravljen je negde na severu Evrope po izgledu na stare ženske modele. Boje na njemu su sveže, crna, bela i crvena, kožno braon sedište, velika i široka prednja lampa. Ima i poduporanj da može da stoji u mestu i pozira.
Zaverglali smo pedalama i u tren oka se našli na periferiji naše varoši. Adolf je prosto od sreće poskakivao po letnjem drumu. Ispucao put prošaran je po kojom travkom, utisnutim stopama i štraftama od bicikla.
Vozili smo uz obalu rečice koja krivuda kroz naše mesto, tajnovito stopljena sa ševarom, trskom i šarenom ravnicom odlazi u druge varoši. Rečica putuje, a Kosara i ja na Adolfima grabimo ne bi li što pre stigli. Pogledom naokolo tragam za ivanjskim cvećem, ona za ambijentom u kome ćemo se fotografisati. Nigde žive duše.Tišina, ravnica i mi. Pogledom pratimo sunce koje se lagano spušta ka zapadu i crveni horizont. Čekao se pravi momenat da ga uslikamo kako nestaje u zemlji odakle će se u zoru ponovo pojaviti.
Zbog brze vožnje za nama jezdi veliki oblak prašine. Lagano se vraćam u detinjstvo. Prisećam se kada sam kao dečak to isto činio bosonog trčeći jednom ulicom koja još nije bila asfaltirana kod dede i babe na selu. Zamišljam, kako ću svakog trena kada nas sustigne prašina banuti u detinjstvo i moći moju dragu prijateljicu da upoznam sa jednim svetom koji mi toliko nedostaje. Suze se kotrljaju same, a blagi povetarac spušta ih niz lice. Kao kada trun šeta beonjačma. Sve brže okrećem pedale i izmičem da se ne primeti. Kako bi bilo divno kada bi mogla da sačuva delić mog detinjstva. Bio bih Kosarin dužnik do smrti.
Duga vožnja dovela nas je do jednog starog bedema. U trenutku je izgledalo kao da smo prekoračili granicu. Na povetarcu zanjihalo se ivanjsko cveće, kao kad udahneš i izdahneš duboko. Ushićena pažljivo je ostavila Adolfinu i jurnula u obilazak. Iz torbe je izvukla fotoaparat nakon čega se samo čulo škljocanje. Prislonio sam Adolfa uz Adolfinu i posmatrao Kosaru.
Slušali smo tišinu. Na čas bi nas prekinuli zrikavci ili žabe koje bi se oglasile nedaleko od rečice. Pogledi su nam otputovali daleko, kao i misli. Dan je bio dug i razvlačio se u nedogled.
U zanosu kao da je osetila zagrljaj, pružila mi je aparat očekujući da ću uhvatiti slikom osećanje. Koračala je kroz polje, zastala se i usmerila pogled pravo u moje zenice. Nisam se osvrtao. Gledao sam u rodu koja je iza njenih leđa lagano kretala kao da je oponaša. Opčinjen prizorom nisam trepnuo ni obratio pažnju da se Kosara preobukla.
Ništa nisam razumeo, a sve se izmenilo. Šuštanje bele uštirkane haljine, spremljene samo za slikanje, uznemirilo je tišinu, a roda je uzletela ka zalazećem suncu. Kao vila, princeza ili kraljica, Kosara je zasijala. Bajka je počela. Svaki njen pokret bio je dragocen i neponovljiv. Sa Adolfinom u kadru stvarnost je poljuljana. Bog je na sve gledao blagonaklono. Kao da je još malo zadržao sunce i produžio dan ne bi li i on još malo uživao.
Uplašio sam se mraka. Dečiji strah mi je zaljuljao srce. Ne volim da vozim po mraku. Sunce je otputovalo nekim drugim ljudima. Velikom brzinom brao sam ivanjsko cveće. Slagao ga u snop od koga ću kasnije splesti venčić. Dok smo jurili nazad ka varoši sa već upaljenim fenjerima na biciklima pomislio sam kako je svet sa bicikla drugačije izgleda. Sminljene fotografije pamtiće Ivanjdan koji mi je izmamio osmeh i osvežio težak i vreo dan.
PROČITAJTE I: setnja-kroz-gradski-muzej-vrbas/, tekst-u-fokusu-viktorija-aladzic-gde-su-granice-rusenja-bastine/, korzoportal.com/zensko-oko-orijent-u-backoj/, grad/