Podgrađe Petrovaradinske tvrđave dočekalo je buđenje/obnovu. Esej „Petrovaradin“Lasla Vegela prenosimo iz knjige „Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave“ (Suburbium/Muzej Grada Novog Sada/Futura publikacije, 2005). Foto: korzoportal
Podgrađe je minule vekove prebrodilo tako da ga nismo ni primetili. Nije bilo samo pastorče Novog Sada, nego i Petrovaradinske tvrđave. Mada je početak svega baš tamo, u Podgrađu. Onaj ko se na početku početaka tamo naselio, mogao je računati na to da će moći opstati zahvaljujući isključivo tome šta će stvoriti sa svojih deset prstiju, i da će uvek živeti za druge, da će se diviti samo drugima – nikad sebi.
Podgrađe je siroče i nesebično je.
Svim svojim nervnim vlaknima vezano je za grad, ali se u njemu ipak osećamo kao da smo stigli u neki drugi grad.
Podgrađe je ono što smo i mi sami, ali ujedno i nešto drugo, nešto što ne poznajemo ni u njemu, ali ni u nama samima.
Podgrađe je podsvest grada.
Istorija Podgrađa često odražava baš ono o čemu grad sanja.
A lik Petrovaradinskog Podgrađa pokazuje da Novi Sad ima rđave snove.
Sa zidova opada žbuka, zgrade su zapuštene. Svetlost jedva prodire u uske ulice. U njima prebiva nekakva prigušena tišina, tišina prognane istorije.
Svega nekoliko spomen-ploča svedoči o tome da je ovde nekad živela jedna istorija – delovi te istorije su stešnjeni u porodična predanja, ili su ih sa sobom poneli, poput porodične relikvije, ljudi koji su se odavde odselili. Preostale spomen-ploče su iskrzane, pohabane, sive, kao da se ne ponosimo njima. Skoro ništa ne negoveštava, ne naznačava da se na ovoj tački susreću Balkan i Srednja Evropa, malo nedostaje pa da i imena ulica postanu simboli naše netrpeljivosti prema istoriji.
Mada bi baš na ovoj neobičnoj evropskoj raskrsnici mogla da se razvije takva vrsta raznolikosti s kojom bi se svaka sredina ponosila. Pomiriti se sa samim sobom i s budućnošću znači zapravo pomirenje i sa raznolikom istorijom.
Podgrađe pohode rđavi snovi.
Možemo li da ga probudimo, kao Trnovu Ružicu?