Petnaest zajedničkih godina sa Hektorom nastavljaju se bezvremeno. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Ne sećam se kako smo odlučili da naš stabilni bračni dvojac proširimo novim članom. Njegovo ime na latinskom je Canis lupus familiaris, samo po sebi govori gde mu je mesto – u porodici. Tako se i dogodilo. U kući našeg poznanika, od šest lepezasto poređanih štenaca koji su visili na majčinoj sisi, odabrali smo najmanjeg, belca sa crnim repom. Vrlo brzo, na beloj dlaka-podlozi iskrsnule su nepravilne tufne boje kapučina, a na guzici i klempavim ušima prevladala je u celosti. Na repu je ostao samo prsten crne. Čudili smo se.
Usvojili smo štene, malo biće, plod višegodišnje ljubavi kućnog posavskog goniča i bele dugodlake uličarke.
I tako, pre petnaest godina, ušao je u naš dom koji je obasjao novom nežnošću, a, bogami, u prvoj godini i sa podosta nepredviđenih aktivnosti koje baš nisu bile prihvatljive, ali… Hektoru, kako smo ga nazvali, bilo je sve unapred oprošteno.
Grickao je sve što dohvati – noge od stolica, moje nove papuče (doduše, samo jednu, ali šta će mi jedna, bacila sam je i kupila nove), gumu na PVC vratima, ćebe, korpu koja je bila njegov krevet izgrizao je ubrzo kao i prekrivač koju su mu poklonile naše unuke iz svog bebećeg doba, žicu produžnog kabela, soknice koje zaboravim na fotelji (od tada, pa i danas, od 24. avgusta 2026. kada je Hektor otputovao u nebesko-leteći vatromet boja Marka Šagala, kačim ih na žičani, mrežasti čiviluk i uvek ću tako), dok smo bili na poslu razrovario je celu fotelju – u sobu kao da je napadao sneg. Jebeš fotelju, ionako smo nameravili da je eliminišemo.
Prve godine Hektorovog odrastanja oslabila sam. Moji prijatelji su se zabrinuli. Noću sam se budila da oslušnem da li diše. Nije spavao u našoj sobi, ostajao je u dnevnoj. Piškao je gde stigne. Trčali smo za njim i briskali. Zaboravila sam kako smo regulisali probavu. Do vakcinisanja nije smeo u šetnju.
Ujutru, pre nego što odem na posao ljubila sam ga, zabijala nos u njegov dlakavi vrat, milovala ga, tepajući mu. U maženju i grljenju, ćapio mi je minđušu, progutao! Srećom, bila je okruglasta. Prestala sam da nosim minđuše! Bez parfema nisam izlazila iz kuće. Primetila sam da Hektor kija kada mu se ujutru namirisana približim. Od tada, parfem je izbrisan sa moje liste must use.
Gledao nas je zahtevno, netremice zamagljenim sivo-plavim štenećim očima.
Sve mu je bilo dozvoljeno, osim da se penja na trosed. Kad smo bili u dnevnoj sobi nije mu se ni približavao. Imao je dvosed! Uveče smo se rastajali, svako u svoje odaje. Bili smo ponosni kako Hektor razume da ne sme da se penje na trosed. Prolazili su meseci. Ujutru je Hektor kunjao u dvosedu na prekrivaču specijalno skrojenim kako bismo sačuvali mebl. Jedanpu se dogodilo da sam rano ujutru ušla u dnevnu sobu i – Hektor se sa sve četiri baškari na trosedu! Kasno Marko na Kosovo stiže, trosed je uveliko urnisan. Nema veze, kupujemo tanko ćebence i prekrivamo štetu.
Hektor komanduje. Tako dolikuje ljubimcu Canis lupus familiaris.
Naša kuća ima polusprat na kome su spavaća soba i kupatilo. U nekoj godinici Hektor je počeo da osvaja i taj prostor. Trčao je presrećan uz nekoliko stepenica hrleći u naš krevet. Njegove bele dlake osvojile su celu kuću i dvorište. O našoj odeći da ne govorim. Baš nas je bilo briga. Naš Hektor.
Kada sam slomila nogu nisam se mrdala iz kreveta, na štakama sam išla do vecea. Mesto mog muža u krevetu zauzeo je Hektor.
U naponu snage, Hektor je osvajao i podrumski prostor naše kuće u kome moj brat ima kafić Dublin. Preko puta, ka ulici je i moj novinarsko/spisateljski prostor koji sam prozvala ofis. Sjurivao se niz stepenice, prvo pronjuška Dublin caffe, onda se šćućuri kod mene u najprljaviji ćošak, u gnezdo silnih žica.
Nizale su se godine zajedničkog života i radosti. Poslednjih meseci Hektor je primetno onemoćao. Teško je hodao, spuštenog repa. Nije piškio podigavši jednu nogu, već bi bio u polu čučnju, na obe noge. Više se nije penjao u spavaću sobu, nije silazio u podrum. Šetnje smo skratili, znatno. Piški, kaki, pa kući. Jede, pije vodu. To je važno, to je život, bodrila sam samu sebe. Bio je nadomak petnaeste godine. Napunio ju je 9. avgusta. Potom je sve išlo nizbrdo… Zaspao je.
Ostatak granula poklonila sam Goginom Leniju. Oni su bili veliki drugari.
Otišla sam kod fotografa. Bili smo sami u radnji. Suze su curile same od sebe dok sam pružala USB i objašnjavala o čemu se radi, da želim Hektorove fotografije koje bih uramila. Fotograf je preleteo niz od dvadesetak sličica. Kod jedne je zastao – “Na ovoj bih zumirao Hektora.”