Ne znam mnogo o lekovima, jer ih ne pijem. Kad me obuzme klasični grip tu je aspirin, kad me boli glava tu je kafetin. Ali, kad idem pod hirurški nož od bola me spasava anestezija. Ne zanima me od kojih supstanci je napravljena. Kada nam je za vrat naseo virus kovid-19, nisam mogla da dočekam vakcinu, bilo kog proizvođača. Verujem u nauku i divim se naučnicima koji čovečanstvo spasavaju od zaraznih bolesti, bola, od smrti! Lični stav: Bojana Karavidić. Foto: Manja Holodkov
Vakcinisanje “da” ili “ne”? Ovo nije pitanje časti, niti prestiža, niti legitimisanje, već je u pitanju odnos prema civilizacijskom koraku naučnika koji su “skuvali” lek protiv zaraznih bolesti poput tuberkuloze, velikih boginja i drugih. Na pamet mi pada Robert Koh jedan od osnivača mikrobiologije koji je otkrio bakteriju tuberkuloze i tada dobio Nobelovu nagradu. Želeo je da bude putnik, istraživač prirode, ali je postao lekar! I kako sada, u 21. veku da budem protiv njega, da sumnjam da postoje mikroorganizmi koji izazivaju bolesti od kojih su spas – lekovi, vakcine?! Postoje oni koji koji se protive vakcinisanju. U pamćenje mi nije utisnuto mračno sećanje na vakcinisanje u detinjstvu. Nadlaktica pamti blage ožiljke. Ne sećam se dilema mojih roditelja “da li vakcinisati dete, ili ne”. Tada, šezdesetih godina prošlog veka nije bilo dilema o tom pitanju. Kada su dve deceniju kasnije na prag zakucale velike boginje (variola vera) država je propisala obavezno vakcinisanje i niko nije kreštao da su mu ugrožena ljudska prava. U pitanju je bila borba za opstanak ljudskog roda.
Nisam pouzdana u navođenju egzatnih podataka o civilizacijskom napretku kada su pronađene vakcine protiv mnogih bolesti, brojeve spašenih možete izguglati. Moj svet je jednostavan – kada me boli glava popijem lek i bol nestane, kada me spopadne klasični grip (temperatura, kašalj) pijem aspirin, preznojim se sklupčana pod dva ćebeta i prođu tegobe za tri, četiri dana, kada me spopadne rak kože-melanom trčim s petama u guzici kod lekara da otkloni zlo u telu – operacija, pristajem, anestezija, pred operaciju lekić da mirno spavam, premazuju ranu hemikalijama kako se ne bi gnojila, rana zarasta i zver melanoma se povlači. Verujem lekarima, pa i kada pogreše. Nisu roboti! Divim se onima koji se odluče da budu lekari, da preuzmu odgovornost za ljudski život. Poštujem naučnike koji koji nama nedokučivim formulama stvaraju lekove koji nam spašavaju živote, jedan od lekova je – vakcina.
Da, želim vakcinu, želim lek koji će me spasiti od pošasti pandemijskog virusa kovid-19. Želim da trajem dok me fiksaju hemioterapijom koja mi produžava život, jer mi je svaki dan novi susret sa dragim ljudima. Ne želim da umrem, ne želim nikoga da zarazim! Volim porodicu, prijatelje, volim da isprobam novi parfem i da prošetam u novim prolećnim baletankama. Probudite se gnevni antivakcinaši Ne upirite prst u naučnike, manite se farmakomafije, mafija postoji u svakom delu naših prolaznih života! Nije vreme za to! Lekari pogreše, i planeta pogreši? Ko je kriv? Niko nije kriv. Život je čudo. Sneg pada u aprilu, a ko će za to preuzeti odgovornost dok plaču rascvetala drveta kajsija?
PROČITAJTE I: foto-esej-pocinje-prvi-vikend-u-policijskom-casu-pogled-iz-gradica/, dodirni-oseti-taktilna-galerija/, savez-udruzenja-likovnih-umetnika-vojvodine-11-nagovestaji/, ulicom-judite-salgo/, izlozba-janos-tarko-trip-pop/, vikend-prica-na-izlozbi-kiki-smith/