Novosadska Najlon pijaca višedecenijski je fenomen. Nekada su vikend dani bili udarni, već nekoliko godina to je petak. Tekst je objavljen u novosadskom listu „Dnevnik“ 2006. godine, sada je neznatno izmenjen za korzoportal. Žensko oko „Više od igre“ Piše/Foto: Bojana Karavidić
Četvrtkom uveče kroz telefonske žice Novim Sadom struje konspirativni dogovori i šapati u telefonsku slušalicu. Zvoni telefonska elektronika u mirnim porodičnim domovina gde se ne gledaju velikobratovskopinkovske bljuvotine globalnog makluanovskog sela, pršte esemesovi, riplaj – „jes“ – „Idem sa tobom“, ili „Ne čekaj me, biciklom ću“, ili „ Stiže i Obradovićka iz Beograda, donosi ono što je zaboravila prošle subote“, ili „Ponesi ranac da strpamo stvari“, ili „Obuci se toplo, ujutru je ciča, nećemo izdržati do podneva“, ili „Nemoj da dovedeš onu tvoju, ne shvata uopšte o čemu se radi “, ili „Ne dolazim, kuvam pekmez od kajsija“, ili „Dođi da ti pokažem novo mesto“, ili „Šta radimo posle?“. Nije ovo priprema za teroristički napad, iligalni upad u naftnuindustrijusrbije, niti za osnivanje političke partije.
Moje drage građanke sveta za koje ni jedna evropska prestonica nije tajna (i kada nisu kročile ni u jednu), moje svudaprispele Novosađanke mazeći se vojvođanskim otezanjem prikrivajući dirigentski štapić kojim uspostavljaju harmoniju u domu i porodici, taktički se pripremaju za odlazak na pretpremijeru koja se održava na Najlon pijaci. Moje drugarice i poznanice iz škole i kraja, pametne, elegantne na način Francuskinja, po gabaritu često podsećaju na Italijanke, vickaste s dozom cinizma, nisu opuštene i trpeljive kao Beograđanke koje tegle cegere i decu po prepunim gradskim autobusima. Više podsećaju na Zagrepčanke i Ljubljančanke, tihe su, u frci smotanije, u javnosti blaže, ne mogu da izdrže u cipelama deset sati neprekidno jer ih „bolu“ noge (znaju da se kaže „bole„, ali forsiraju lokalizme), ali zato petkom na novosadskom Najlonu prevazilaze sve pomenute i nepomenute. I kada riju po hrpama zgužvane polovne garderobe pobacane po raširenim kartonima ili novinama, njihov vrat je zategnut, čelo blista mudrošću, a kada vidite njihove spretne prste pomislite da su sve bile na konzervatorijumu u Moskvi (da se ne uvrede naše pijanistkinje).
Novi Sad je grad – selo, koprca se i ne može da se iskoprca od društvenih događaja bez šmeka, stila i nonšalancije – gospođa odevena za pijacu kao da će u bečku poslastičarnicu gnjavi pijačarku nepotrebnim pitanjima kupujući kelj, muške spodobe sa nezategnutim čvorom na kravati prvi pružaju ruku ženama, govori se „Nije kulturno da zovete telefonom od dva do pet“ deklamuju Novosađani dok Evropa, Amerika, Afrika, Azija danonoćno ključaju od onih koji grebu da rade i telefoni im zvone non stop, u proleće je neižbežno „Da li ste ste uspeli da rezervišete kabinu na Štrandu?“ i „Kupujem sir isključivo u…“.
Petak pre podne na Najlon pijaci rezervisan je za novosadske građanke svih kategorija, ne za one kvazi koji se gade da dodirnu „te flekave krpe, kako ih operete, da li su dezinfikovane, možemo li da se zarazimo, kad dodirnem prljavo odmah mi iskoči ekcem?“. Doduše, tu su i muškarci koji petak prepodne provode na novosadskom buvljaku saginjući se, premećući krpice, obuću, rasparene porcelanske servise, kristalne i mesingane predmete pobacane po zemlji. Poslednjih meseci čujem da im je frka, jer su uočili da žene, lanene i svilene Novosađanke (sa pomenutim nevidljivim dirigentskim štapićem u rukama) preuzmaju Najlon. Prošlog petka viđen je jedan senior iz dobre novosadske kuće kako pokunjeno, sneno tamnih očiju, sa crvenim rancem na leđima, tumara među hrpama predmeta i grupama četvrtkom uveče organizovanih Novosađanki koje nadmoćno koračaju stazama tzv. Viner placa – novosadskog buvljaka koji nas je, bez sumnje, već uveo u Evropsku uniju, jer roba stiže baš odatle.