Kada bi ulice umele da govore!
Ulica imenovana po Novosađanki, ženi stvarateljki koja je obeležila vreme nastanka neoavangarde u gradu 60-tih godina 20.veka, nalazi se – u Veterniku!
Judita Šalgo
“Ono što smo zaboravili od modernog doba u kojem neprestano gomilamo, dodajemo, nadmećemo se, jeste da oduzimanje daje snagu, da se moć rađa iz odsustva.” (Bodrijar).
O postojanju ulice koja nosi ime Judite Šalgo čula sam zapravo od Siniše Tucića koji je, kako je zapisao, slučajno nabasao na nju šetajući veterničkim poljima. Siniša je i sam pesnik, ali i sin Vujice Rešina Tucića, pesnika, pisca, koji je pišući Kros! Kros! Životu uz nos! živeo i pisao, prema rečima Boška Ivkova, PROTIV života i pisanja uopšte, a sa kojim je Judita podelila iste neoavangardne poetičke korene i po čijem je naslovu „Da li postoji život“ napisala jednu od svojih priča po tuđim naslovima. Siniša je, dakle, sasvim tačno znao, verujem za razliku od mnogih koji bi se tu mogli zateći, ko je bila Judita Šalgo. Štaviše, vrlo je precizno iz geografskog pozicioniranja ulice, iz oskudnosti teritorije obeležene njenim imenom iščitao ambivaletnost i nevoljkost ovog dodeljivanja: neuvažavanje uvažavanjem kao simptom strategija kojima je aktuelno polje kuture definisano i raspodeljeno.
U blizini je uz asfalt stajao putokaz na kojoj je crvena linija precrtavala Veternik, a odmah do nje stajala tabla na kojoj je pisalo Novi Sad. Judita Šalgo je ostala u Veterniku. Nažalost, Novom Sadu je i ovaj put zafalilo deset metara da prizna i prihvati jednu od svojih najvećih savremenih književnica. (http://www.proletter.org /siniša tucić dixit)
Judita Šalgo (1941-1996), pesnikinja, spisateljica, performerka, prevodilac, rođena je i umrla u Novom Sadu. Živela je i radila tu pored nas. U jednom sinopsisu za TV emisiju navela je kratku istoriju svoje traume gubljenja posla, bilo kao viška radne snage, moralno-političke (ne)podobnosti ili (navodnog) isticanja mandata: od prvog boravka na crnoj listi CK omladine u Beogradu, Forumu, Tribini mladih (pritisak partije, omladine, pretnje), televizije gde joj je zabranjeno da radi u redakciji za kulturu, bekstvu u knjižaru kao skloništu za nepodobne stvaraoce i bivše kulturne radnike, Društvu književnika Vojvodine (gde je izabrana uprkos protivljenju partijskih struktura) i konačno tužnom kraju ove istorije u Matici srpskoj. Poslove je menjala kako je morala, nespremna na političke i umetničke kompromise, posedujući ono što se danas naziva integritet.
Iako nevelik, njen književni opus jedinstven je i teško uporediv s bilo kojim drugim (Obalom, 67 minuta naglas, Život na stolu, Trag kočenja, Put u Birobidžan, Da li postoji život, Jednokratni eseji). Književni rukopis nastao kroz srastanje neoavangardnih eksperimentalnih praksi i postmodernih narativnih strategija s esejističkom sklonošću da se svaka građa, pa bila ona događaj, pojava,osećanje, ideja… pomalo odvoji od sebe, izmesti u neutralnost mišljenog i tu svestrano promotri, opipa i ispita stavljanjem naporedo i naizgled samo kontingentnim povezivanjem s nečim sasvim drugim, mogao bi da obezbedi posebno mesto Judite Šalgo u budućim istorizacijama srpske književnosti. Takođe, ne manje bitno zaokupljenost pitanjima sopstvenog identiteta, njegove fragmentarnosti ili fluidnosti, te propitivanje, smeštanje i razmeštanje vlastitete spisateljske pozicije unutar institucije književnosti učinila su njena dela nezaobilaznim za književne teoretičarke i kritičarke koje se bave teoretizacijom književnosti koju pišu žene.
Ipak, ulica Judite Šalgo nalazi se na obodu grada, zapravo nije u njemu. Na upit ulica Judite Šalgo, pretraživač odgovara: ulica Judite Šalgo, Veterenik. Tabla je postavljena nisko na neuglednoj prizemnoj kući. S desne strane ređaju se zadnja dvorišta, ograde prostranih kuća čije je pravo lice gleda u susednu ulicu. I dve dvospratne zgradice sa visoko postavljenim prozorina neizvesne namene. S leve, jedna bordo, pa dve velike kuće koje svedoče o blagostanju svojih vlasnika; sledi još jedna u izgradnji, potom dva drveta u cvetu. Nema ljudi, samo jedna dokona mačka. Ne tako daleko vide se prve zgrade Novog Sada. Ulica je nevelika, slepa, pokrivena je makadamom i nikuda ne vodi. Završava u livadama. Ovo je još divlja zona. U blagom aprilskom popodnevu, sa tek probuđenom travom i cvećem deluje privlačno, nekako lako upravo u toj neobaveznosti, u tom poludovršenom međustanju.
Ovaj sasvim periferni položaj imena spisateljice Judite Šalgo u ukupnoj slici grada, nikako nije slučajan, ni iznenađujući. Zapravo, on je na najnedvosmisleniji način ilustrativan za položaj koji ona zauzima, odnosno ne zauzima u kanonu srpske književnosti. Književni kanon, ma koliko da na prvi pogled može da deluje pripadan i bitan samo za prozračnost akademskih sfera, dejstven je i nezaobilazan u mnogim oblastima stvarnog života, od obrazovanja, javnosti, prestiža, akademija, žirija, nagrada itd, koje itekako uređuje, pa tako, nimalo neočekivano, njegova nevidljiva duga ruka ispisuje i tlocrte gradova i imena njihovih ulica.
Kanon nikada nije neutralan i spontano iznikao kao verifikacija književnih vrednosti. Upravo obrnuto, on je taj koji pripisuje vrednost, koji definiše autoritete. Kanon je taj koji formuliše istoriju književnosti i određuje ko se u nju upisuje, a ko ostaje nevidljiv. Stoga i sama istorija književnosti funkcioniše kao autorizujući diskurs koji pripisuje ili opovrgava vrednost jednog umetničkog dela. Kanon uvek reflektuje i sam sobom reprodukuje i održava aktuelne odnose moći u društvu.Upravo je feministička književna kritika dovela u pitanje samorazumljivost kanona i pokazala njegov društveno konstruisani i uvek politički karakter. Jer kanon nije neka bezimena samonastala instanca. Kanon stvaraju ljudi a ti ljudi su u najvećem broju muškarci. Kao refleks vladajućih, dominantno patrijarhalnih odnosa moći koji uređuju društvo, pa stoga i polje kulture, umetnosti i književnosti, uvek je bio i strategija isključivanja ili marginalizovanja žena u vrednovanju prošle i aktuelne književnosti.
No, ako je kanon poput svetionika čijim se kruženjem određuje granica između svetla i tame, vidljivosti i nevidljivosti, sećanja i zaborava ili možda još pre jedna hijerarhija koja ustanovljuje ko je prvi a ko može da postane drugi, treći…, a ko poslednji, jer i to je nešto spram ništa, vidimo da ni književnost žena nije uvek isto pozicionirana u ovom ozračju moći. Usvajanje dominantne književne matrice i konzervativnog poetičkog stava pribavilo je nekim spisateljicama kanonski pasoš. Upravo po tom modelu, koji je dekonstruisala Svetlana Slapšak na primeru romana Svetlane Velmar Janković nazivajući ih saputničkom prozom koja reprodukuje klasne, nacionalne i rodne stereotipe moguće je osvojiti ulaznicu u kanon. Dakako, nikada i za najbolja mesta jer spisateljice uvek ostaju na marginama kanona. Dubravka Ugrešić opisujući nacionalni književni kanon koristi jednu sportsku analogiju: Nacionalni kanoni organizirani su kao nogometne momčadi. Igrači su muškarci, a i suci su uglavnom muškarci. Književne nagrade postoje, i ima ih sve više: dobitnici su najčešće muškarci. I članovi književnih žirija i dalje su većinom muškarci. I glavni urednici u izdavačkim kućama najčešće su muškarci. Evropski književni kanon je u dobroj formi. I predstavnici evropskoga književnog kanona većinom su – muškarci. Ako bi analogiju produbili još korak dalje prisustvo autorki unutar kanona moglo bi se opisati rečima jednog hrvatskog sportskog komentatora kao ženska momčad, koja doduše jeste ženska ali je po svojim ideološkim i vrednosnim premisama ipak momčad. Izraz jeste oksimoron ali mu se ne može osporiti empirijski realitet. Radi se o nekakvoj B reprezentaciji koja doduše igra, ali joj je to dopušteno samo povremeno i u manje bitnim prilikama.
Za radikalne, eksperimentalne umetničke prakse koje su upisane u spisateljske strategije Judite Šalgo kao i za njen višestruko hibridni identitet (jevrejski, mađarski, srpski, ženski, socijalistički i postsocijalistički) koji bezdomnost i neukorenjenost čini svojom merom i nikada ne progovara jednoznačno ova je ulaznica uskraćena. Zato je i ulica tamo gde jeste, a Juditino ime ostaje nepriznato ovim priznanjem. Doduše, u najmanju ruku ona je ovde u dobrom društvu. U jednom dahu, kao preslikane iz knjige Znamenite žene Novog Sada koje je za Ženske studije i istraživanja priredila Gordana Stojaković, ređaju se ulice Sofije Pasković, Marte Jorgović, Paule Šosberger, Jaroslave Jaroši, Adel Nemešenji.
Kuća u Kosovskoj ulici u N.Sadu u kojoj je neko vreme živela J.Š.
Jedna osoba, subjekt prepoznatljiv je u vremenu samo posredstvom svoga imena. Ime prevodi iz biološkog u simboličko, smešta u simbolički poredak i okuplja i stabilizuje višestruke i prolazne identitete koje čine život jednog čoveka. Upravo imenom Judita Šalgo započinje svoju konkretističku pesmu Rečnik iz zbirke 67 minuta naglas i njenu prvu rečničku odrednicu ja idem kući:
“Ja (lična zamenica prvog lica jednine, nominativ): Judita, rođena Manhajm, adoptirana Šalgo, udata Mirković…”
Lična zamenica Ja određena je najpre imenom a potom u daljem tekstu pesme i nizom identifikacija proisteklih iz pola, porodičnog statusa, obrazovanja, radne biografije i društvenih uloga. Glagol idem određen je mogućim pravcima, sredstvima, načinima, razlozima, povodima i ciljevima kretanja. A imenica kući, pored niza mesta koji mogu da budu kuća i njen mogući položaj u svetu jer je identitet možda najviše određen onim što je podložno promeni (Šalgo), sadrži i sve konkretne adrese na kojima se, tokom života, nalazio dom Judite Šalgo kao i imena osoba s kojima je delila taj dom u određenim periodima. Svojim nedvosmislenim oblikom, na primer Novi Sad, Levente utca ili Radnička 4 ili Kosovska 20, ili neka treća, adresa je mesto prizemljenja, mera realiteta koja ima vitalnu ulogu u formiranju identiteta. Nakon svih navedenih sada se, naknadno, post mortem, upisuje još jedna: Ulica Judite Šalgo, Veternik, ne kao pukotina u narativu koji opisuje životno i književno pozicioniranje autorke nego kao njegov logički ili još pre simbolički sled koji sa svoje strane iznova, iz periferije kao političke pozicije, otvara potrebu razmišljenja i pisanja o njoj.
Ono što smo zaboravili od modernog doba u kojem neprestano gomilamo, dodajemo, nadmećemo se, jeste da oduzimanje daje snagu, da se moć rađa iz odsustva.
Dakako moć merena nekim drugim srazmerama od ovih koje su danas na delu. Ili se to samo tako čini pod zaštitom jednog pomalo romantičnog utešiteljskog otklona.
Silvia Dražić
Ključne reči: Judita Šalgo, neoavangrada, ženska književnost, književni kanon, feminizam