Dragana Kojić zapamtiće 2020. ne kao godinu pandemije nego kao godinu prve samostalne izložbe u Kulturnom centru Novi Sad (Mali likovni salon) i prve nagrade za skulpturu 15. Međunarodnog bijenala umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu. Izložba nagrađenih radova u Modernoj galeriji Kulturnog centra traje do avgusta. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Lična arhiva D. Kojić
Posle prve samostalne izložbe skulpture u Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novi Sad u martu ove godine, sledila je prva nagrada koju ste dobili za skulpturu na Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu. O kakvim skulpturama je reč?
Dragana Kojić: Skulpture izložene na samostalnoj izložbi u Malom likovnom salonu, i one na Bijenalu umetnosti minijature su potpuno različite, tematski, u izvedbi, u polaznim postavkama. Dok sam radila seriju skulptura kojom sam želela da konkurišem za samostalnu izložbu, paralelno sam pravila male skice u glini, za neki kasniji period, bile su to neke ideje koje nisam tada posebno razrađivala. Skulpture izložene na samostalnoj izložbi sam počela da radim dve, tri godine ranije i one na neki način predstavljaju moju fascinaciju sakralnom arhitekturom – katedralama, bazilikama, ali i monumentalnom memorijalnom skulpturom socijalističke Jugoslavije. Elemente te arhitekture, u vidu lukova na primer, ili kroz način obrade materijala koji, mada keramika, izgleda kao kamen, želela sam da uvedem u skulpturu koju sam radila. Minijature koje su u Gornjem Milanovcu osvojile nagradu za skulpturu, su rezultat onih prvih skica, prve su u seriji kojom se sada bavim, gde me najviše interesuje koje su mogućnosti da napravim formu iz ravne ploče, na različite načine isecajući, izvijajući i podižući njene delove.
Korzoportal: Vaše skulpture su od keramike, ali izgledaju kao da su od mermera. Kojim tehnološkim procesom to postižete?
Dragana Kojić: Skulpture gradim od traka gline koje slažem jednu na drugu i međusobno povezujem – u pitanju je, malo modifikovana, jedna od osnovnih tehnika ručne izrade keramike. To je dosta spor način građenja forme, ali meni odgovara. Zatim, površinu ravnam do izvesne mere dok je još u vlažnom stanju, posle sušenja sledi šmirglanje, a zatim, posle prvog, takozvanog biskvitnog pečenja, brusim površinu i skidam neravnine. Koristim glinu sa šamotom, koji je i sam mlevena pečena vatrostalna keramika. Posle tog brušenja, on izbija na površinu, da bi posle drugog pečenja na 1200 stepeni dao izgled kamena.
Korzoportal: Bavili ste se umetničkom fotografijom, “malom” keramikom, sada ste zagazili, čini mi se, definitivno u polje skulpture.
Dragana Kojić: Fotografija je na neki način, porodična priča. Nekoliko generacija unazad postoji nit koja me povezuje sa filmom i fotografijom. Moj pradeda je pre Drugog svetskog rata imao bioskop, u kome je moja baba radila kao kino-operater. I sada u porodici imamo neke stare, prve fotoaparate, i pošto je uvek neko njima nešto fotografisao, stotine fotografija. Stric mi je fotograf i od detinjstva sam bila fascinirana crvenim svetlom mračne komore u koju mi je dozvoljavao da uđem. Dosta godina sam se bavila fotografijom, imala sam nekoliko samostalnih izložbi, izlagala sam na dosta kolektivnih. Na Danima fotografije u Srbiji 2004. godine sam dobila prvu nagradu za kolekciju fotografija. Kad posmatram sada, iz ove perspektive, svesna sam da nisam nikad imala taj nivo posvećenosti i strpljenja koji imam od kada radim sa glinom. Dosta godina sam radila posudnu keramiku, gotovo uvek ručno i to na takav način da mi je skulpturalni kvalitet posude značio više nego njena upotrebna vrednost. Taj pristup je vremenom, doveo do toga da posuda postane skulptura.
Korzoportal: Osobenost vašeg stvaralaštva je minimalistički pristupu obliku, perfekcionistički u izrazu. Veliki je to posao, misaoni pre svega, pretpostavljam?
Dragana Kojić: Misaoni i manuelni proces za mene su jedno. Pristalica sam shvatanja, tačnije tradicije koja dolazi s Istoka, i tiče se pristupa bilo kojoj umetnosti ili veštini, a koju karakteriše težnja da postaneš toliko povezan sa procesom koji praktikuješ, da on postaje deo tebe, što ti omogućava da ga zaboraviš i radiš spontano, iz podsvesti. Minimalistički pristup za mene znači pročišćavanje forme do momenta kada ne postoji ništa što bi joj se moglo dodati ili oduzeti. U tome uspevam manje – više. Naravno, kada radite sa glinom, uvek postoji onaj faktor nepredvidivosti, a to je – šta će na kraju izaći iz keramičke peći.
Korzoportal: I, nastavak sledi?
Dragana Kojić: Okolnosti u kojima smo, otežavaju, ali, nadam se, ne ukidaju planove. Početkom godine sam dobila poziv da učestvujem na Cluster Crafts u Londonu, sajmu umetnosti koji se ove godine prvi put dešava u okviru i za vreme trajanja London Crafts Week. Planiran za maj, odložen je prvo za septembar, a zatim za početak novembra. Do tada, organizatori su aktivnosti premestili u online sferu, predstavljajući autore na svom Instagram profilu i web sajtu u vidu online shopa i kroz tekstove njihovih kuratora i saradnika. Nezavisno od svega toga, gotovo svaki dan radim u svom ateljeu.
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusupetrovaradinska-tvrdava-od-uzurpacija-do-javnog-dobra/, tekst-u-fokusu-obelezja-novosadskih-javnih-memorija/, muzej-terra-kikinda-jedinstven-u-svetu/, tekst-u-fokusu-japan-povratak-iz-buducnosti