U Novom Sadu je preminula Ana Lazukić (1937-2020) prva žena fotoreporter u Jugoslaviji. Tim povodom ponavljamo intervju koji je dala za korzoportal 2015. godine. „… Nekada je bilo drugačije – u skupštinskoj sali nije mogla da fotografiše jer su pogledi iz prvih redova bili usmereni ka njoj – jedinoj ženi fotoreporteru. Kada je snimila fotografiju na kojoj je deci objektivom foto aparata “odsekla“ glave rekli su joj da je loša. Danas je – vrhunska! Upravo je objavljena monografija naše svojevrsne Eni Lebovic, povodom njenih 55 rada (Foto Lazukićana, Forum 2014). Koliko Ana Lazukić uopšte ima godina?! Piše: Dušana Buzadžić. Foto: privatna arhiva A. Lazukić
Pred nama je friško štampana knjiga koja je obeležila vaš rad. Crno bela naslovna strana i naslov Foto Lazukićana. Kada se otvore korice piše – 55. To je vaš dosadašnji radni vek. Kako ste birali fotografije?
To je bilo najteže. I sada kada listam knjigu mislim zašto sam izabrala ovu fotografiju, a ne drugu. Imam ih mnogo na 3000 filmova, pomnožite to sa 36 koliko je imao jedan film, neke događaje sam snimala i na drugom filmu, pa sam ugurala u istu kovertu, tako da ih imam oko 150.000. U knjizi je oko 180 fotografija, ne znam tačno.
U knjizi su samo crno bele fotografije?
Kada sam radila kao fotoreporterka u Mađar Sou (prim.autora: dnevne novine na mađarskom jeziku koji izlazi u Vojvodini), samo je tako bilo.
Likovni kritičar Sava Stepanov napisao je u ovoj monografiji tekst o vama „Kao večita strast za istinom“, Geza Lenart, čuveni majstor fotografije, poznat u regionu „Fotograf života“. Bilo vas je svuda, od sela do grada.
To je i dobro, i nije. Kada su me pitali koja je tvoja tema to mi je zvučalo glupo. Onome ko ga postavlja naravno nije. Obično su i fotografi, fotoreporteri ređe, imali tematiku koju obrađuju celog života. Kao što jedan slikar celog života može da slika samo jedno drvo (smeje se). Ne mogu da kažem da sam se opredelila za jednu temu. Kažu, pa imaš ciklus Dete, jeste, imaš Balet, jeste, ali moj posao me je opredeliio da ne mogu da radim samo jednu temu. Nije mi bilo teško, jer sam u svakoj nalazila nešto interesantno. Ne mogu da kažem, e, od sada ću da fotografišem samo gradove, ulice. Onda bih jednog dana shvatila da sam slikala razglednice. A gradove što sam slikala, pa, ni jedan nije razglednica. Na mojoj fotografiji Venecije niko neće prepoznati Veneciju, jer ja vidim neko drugo njeno lice.
Više vas je zanimao život?
Da, uvek sam se trudila da slikam život kakav drugi ne vide, da im to prenesem, jer sam ja imala priliku da to vidim. Možda to i nije moja dobra osobina da uvek želim da ono što ja smatram da je lepo prenesem drugima. Nisam sigurna da druge uvek to moje interesuje. To je čudna stvar da i dan danas želim da podelim vizuelni osećaj… Ne volim da idem sama na nepoznata mesta, sem kad sam radila za novine. Uvek želim da podelim, da kažem vidi što je lepo, vidi što je interesantno… a kome to da kažem kad sam sama! Sada kad razmišljam,možda je zato meni fotografija toliko važna.
Kad nije bilo nikoga pored vas, taj drug bio vam je foto aparat?
Da. Možda nije uvek uspešan taj prenos od mene ka drugome koji vidi fotografiju, jer mene vezuje emocija, pa drugi ne oseti moje osećanje. Ne reaguje svaki čovek isto. Sva sreća!
Kako ste uronili u svet fotografije? To je 60ih godina 20. veka bio muški posao, bili ste kao fotoreporterka bela vrana – žena među muškarcima?
Ja bih se vratila još dalje, na prapočetak. Zavolela sam fotografiju kao srednjoškolska, u ono vreme su bile foto sekcije u školama i imala sam dobre nastavnike. Jako davno (smeje se) 1954. godine jedan nastavnik je video da bih ja više želela da naučim i preporučio mi je da odem u Foto klub Branko Bajić. Otišla sam tamo, tu sam upoznala i fotografiju, i muža (prim.autora: Stevan Lazukić, čuveni vojvođanski fotoreporter). U to vreme je bio pravac u fotografiji da se ugleda na slikarstvo i trebalo je praviti LEPE FOTOGRAFIJE. Nekada je to bilo i na granici kiča, jer čim je nešto lepo, to je opasno! Kad su mi pregledali fotografije stariji rekli su ovo nije dobro, ovo je lepo, ali ovo bi trebalo ovako, onako… Kada sada pogledam u ovim mojim godinama, možda sam želela i drugačije da radim, ali moja okolina to nije prihvatala. Ne želim da kažem da sam bila peteča neke drugačije fotografije ili predvodnica, to bi bilo hvalisanje. Nekako sam se oslobodila da pravim LEPE fotografije, i rekla sam želim da budu DOBRE. U stvari, neka budu i lepe ako neko tako smatra. Onda sam dvostruko pogodila!
U ono vreme dosta sam tako i radila. Čak me je i suprug kritikovao, rekao mi je da su mi fotografije sirove i surove.
Bili ste nestašni?!
(smeje se). Sada kada sam pripremala fotografije za ovu knjigu, imala sam gomilu pred sobom. U kutijama sam naišla na jednu malu, požutelu, slikana 1954. E, ta slika je za ovovremeno shvatanja moderna, kao da je slikana danas. Ona mi je bila otkrovenje! Sećam se da sam je tada pokazala u foto klubu ozbiljnim ljudima, sa renomeom, imaju nagrade, a oni su rekli – Ana ovo je jako loša slika. Prvo, Odsekla si deci glavu, drugo, neoštro je, sve je nešto u pokretu, vlada opšti haos… Srećom ja sliku nisam bacila. I bila je skrivena 60 godina u kutiji, danas mi kažu da je to odlična fotografija. Eto to hoću da kažem, ako uspeš dugo da živiš onda prođeš kroz nekoliko stilova, i pokaže se šta je dobra fotografija.
Kako je izgledao vaš rad žene fotoreporterke na terenu?
U početku bilo je svašta, to je bila era hipi pokreta i ja sam izgledom malo odudarala – već je to čudno da je žena fotoreporter na političkim i sportskim događajima. Bilo je žena fotoreportera, ali uglavnom u modnim časopisima. Za mene su govorili – Ana nije žena, ona je fotoreporter. Nije bilo lako. Nekada sam morala da se dokazujem ne dva puta nego trostruko. Tada nije bilo škole za fotoreportera, ali ja sam imala podlogu iz Foto kluba Branko Bajić i bila sam u prednosti. Imala sam dugačku crnu kosu (prim.autora: na korcama je fotografija Ane Lazikić), nikada nisam bila debela, ležerno sam se oblačila i tako sam ulazila na sednice Skupštine Vojvodine. Prvi put uđem u salu, bilo je i drugih fotoreportera, i govori neko za govornicom, a ceo prvi red političara bulji u mene, niko ne sluša govornika. I ja ne mogu da radim, da fotografišem! Onda sam stala i nisam fotografisala, pa su valjda pomisli ova i ne zna da slika i prestali su da gledaju u mene. Posle su se navikli na mene.
A na utakmicama!? Gde ste još videli ženu da slika?! U Novom Sadu na stadionu FK Vojvodine još je bilo bez mnogo dobacivanja. Najvažnije je bilo da se slika gol i onda smo tamo stali, pogotovo kada se puca korner, i kada ne bude gol svi će skočiti, biće i makazice, svi će se sudariti i biće to odličan snimak… naučila sam te cake od muških kolega. Ali, kad smo išli na selo, za deset minuta trebalo je da napravim sliku za novine i kada se ništa ne događa na utakmici. Jednom sam stala iza gola gde se očekivao udarac, tada mi je cela tribina vikala – Glupačo, gusko, skloni se, idi iza druge kapije… Slikala sam i boks – dešavalo se da stojim ispod ringa i kada jedan bokser pljesne drugog jače, na mene špricne krv.
U ovom razgovoru provejava vaša energija, jedan neumor, želja da ste prisutni, da učestvujete. Koliko je to deo vašeg karaktera?
Mislim da ste u pravu da je to deo moje ličnosti. Sada imam 77 godina, a još uvek želim da radim i zato ne mogu ništa drugo da kažem osim da to jeste strast. Ne mogu da prestanem. Ako prestanem, umrla sam. Dok sam sposobna, dišem, hodam, tu sam. Ne bavim se intezivno fotografijom, ali sada imam vremena da pretražujem svoju dokumentaciju od 150.000 snimaka da vidim šta tematski mogu da izvučem i prikažem javnosti.
Mislim da vaš rad nije dovoljno vrednovan u ovoj našoj siromašnoj državi?
Ne radi se o bogatijoj državi. Zašto sam ja tolike godine morala da dočekam da bih nešto pokazala, da bih došla do ove knjige? Kod nas još važi da ako si žena teško napreduješ. Pogotovo što se nisam gurala… Stalno moraš da se dokazuješ, a ja ne mogu samoj sebi biti menadžer.