Lazar Kuzmanov (Titel, 1968 – Novi Sad) arhitekta, dobitnik prestižne Nagrade za arhitekturu “Đorđe Tabaković” za 2019, iako nije ni blizu godina kada zaokružuje arhitektonsko umeće. Njegova izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine biće zabeležana kao, verovatno, najposećenija – bilo je oko četiristotine posetilaca. Beogradski student Ranka Radovića na Arhitektonskom fakultetu, potom posao – Departman za arhitekturu i urbanizam Novosadskog univerziteta, potom osnivanje sopstvenog arhitektonskog biroa, ne učestvuje na tenderima, sledi kurs koji su mu preneli beogradski profesori, mašta o projektu javnog objekta u Novom Sadu ili nekom drugom gradu, a maksimalno je posvećen svakom projektu koji radi, a radi ga jer to želi. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković (iz lične arhive L.K).
Korzoportal: Vi i ja kao iz stiha Arsena Dedića “… dugo je pripremano naše poznanstvo…”, ali u našem slučaju radi se o dugo dogovaranom intervjuu, odnosno od kada vam je uručena Nagrada za arhitekturu “Đorđe Tabaković” za 2019. godinu. Bilo je to u novembru te godine. Tada ste mi rekli – “hajde da prođu januarski praznici”. Došao je korona mart i sada ne možemo da razgovaramo “oči u oči”, na žalost. Ovu nagradu dobijali su i stariji od vas. Da li vas je u nekom smislu zatekla, iznenadila?
Lazar Kuzmanov: Kada su mi članovi Odbora javili da sam dobio nagradu, bio sam iznenađen, jer sam uvek ovu nagradu shvatao da je za životno delo. Još sebe smatram za mladog arhitektu (gromoglasan smeh, prim. Lazar Kuzmanov) tako da me je nagrada zatekla u godinama koje realno mogu nazvati zrelim, pre svega misleći na moju arhitektonsku karijeru. Ali moj pristup arhitekturi, stvaranju arhitektonskih dela, radoznalost i sreća koje dolaze sa svakim novim poslom i projektom drži me još u mislima da sam itekako mlad, još uvek onaj klinac koji je izašao sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, vratio se u Novi Sad i počeo da sanja o sebi kao uspešnom arhitekti. Možda se snovi i ostvaruju?! A što bi Arsen rekao “ Ne daj se mladosti moja….” tako da se još trudim da ne ugasim to mladalačko u sebi i u svojoj arhitekturi. Nije lako…..
Korzoportal: Povodom uručenja Nagrade “Đorđe Tabaković” organizovana je izložba vaših radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Bila je to jedna od najposećinijih izložbi u istoriji ovog muzeja. Kako ste je doživeli? Prateći program bio je muzički, muzika jeste značajan deo vašeg života?
Lazar Kuzmanov: Bio sam dirnut kad sam shvatio da je došlo više od četiristotine posetilaca na moju izložbu. Bili su tu moji kolege arhitekti, studenti arhitekture, drugari sa faksa, profesori, mnogi dragi prijatelji, rođjaci, moji Titeljani i drugi poštovaoci moje arhitekture. Trudio sam se da se sa svakim pozdravim, popričam makar par rečenica i zahvalim na neki način što su mi učinili čast i došli na izložbu. A ja sam se potrudio da napravim arhitektonsku vremensku liniju karijere i da prikažem ono čime se ponosim u svom stvaralaštvu, svojim izgrađenim objektima. Sastavni deo, linija mog vremenskog arhitektonskog rada bila je takođe muzika i rok standardi koje volim i oni su odzvanjali holom i atrijumom Muzeja savremene umetnosti. Upravo je ta muzika deo moje ličnosti bez koje ne bih ni mogao da budem dobar arhitekta. Ono što ne bih razdvajao od arhitekture i muzike je bilo i dobro vino koje se točilo te večeri i doprinelo da se zaokruži jedan umetnički perfomans.
Korzoportal: Sledile su izložbe u Zrenjaninu i rodnom Titelu. U najava je bio Niš… Postoji li razlika u prijemu vašeg stvaralaštva od mesta do mesta? Kako tumačite vaše stvaralaštvo, rad?
Lazar Kuzmanov: Svakako da postoji razlika. Zrenjanici su me odlično primili i video sam da im je značilo što sam odabrao baš njihov grad da bude prvi u kome ću predstaviti svoje objekte. Moj izbor je bio Zrenjanin, jer je to grad sa velikom arhitektonskom tradicijom koju sam uvek cenio, a i Zrenjanici znaju da prepoznaju i cene dobru arhitekturu. Što se tiče Titela, bilo je puno emocija na otvaranju izložbe i mnogo mojih dragih sugrađana koji su došli da vide šta sam to radio u karijeri. Rođen sam i odrastao u Titelu i za sugrađane me vezuje prijateljstvo. Mnogi me znaju iz različitih perioda života, a sad su imali priliku da se upoznaju sa mojom arhitekturom i prepoznavali su objekte koje sam projektovao, a da nisu znali da sam autor. Drago mi je da sam i u rodnom mestu napravio događaj koji će se pamtiti. Izložba je trebalo da putuje u Niš, Beograd, ali zbog pandemije, proglašenog vanrednog stanja u Srbiji, sve je odloženo. Svakako mi je ovaj vid prezentacije mog rada ulio neverovatnu energiju da nastavim, a i sama spoznaja da ljudi cene moje delo pruža mi zadovoljstvo. Nekako mislim, nije bio uzaludan dugogodišnji trud i rad.
Korzoportal: Graditelji su vekovima uvažavani, ali moglo se dogoditi da ih vladar pogubi ako ne odgovore njegovim zahtevima. Šta se krije iza “fasade”, koje brige, koja oduševljenja? Kako sarađujete sa investitorima?
Lazar Kuzmanov: Kod nas se to ne može desiti, jer je praksa da se odgovara zahtevima naših vladara. Šalim se svakako! (da pričamo uživo, znam da bi posle ove rečenice sledio široki osmeh mog sagovornika, prim korzoportal). Bez investitora ne bi ni bilo izgradnji, arhitekture i zadovoljstva stvaranja, građenja sredine. Ali svakako ima različitih investitora, onih koji manje ili više poštuju nas arhitekte i veliki je problem sa onima koji ne poštuju našu struku. Na žalost, tako su postavljena pravila u esnafu da u tim utakmicama mi arhitekti gubimo, a i sama arhitektura. E sad, ima arhitekata koji učestviju u tim utakmicama, a ima i onih koji ne pristaju na tu vrstu neravnopravne igre. Kad prođete gradom tačno prepoznate po zgradama kako koji arhitekta ima predstavu o svom angažmanu. Uvek sam se trudio da budem svoj, što mi se puno puta obilo o glavu. Ali to je princip od koga ne odustajem i koji mnogi uvažavaju.
Korzoportal: Upoznala sam vas kada ste bili u Vladi Vojvodine sekretar za urbanizam. To je bilo između 2000 – 2004 godine? Brzo ste se povukli iz tog miljea. Zbog čega?
Lazar Kuzmanov: Pa, baš zbog principa o kojima sam malo pre govorio. Ne kažem da sam lak za saradnju, principijelan sam, držim se dogovora i želim da vidim rezultate rada. U tom miljeu, kako ste ga nazvali, moja inženjerska logika nije mogla da dođe do izražaja. To je bio dovoljan signal da cela priča nije za mene. U početku sam stvarno mislio da se kao mladi arhitekta upuštam u nešto što će biti na dobrobit svih ljudi, želeo sam tada da svoju energiju, da tako kažem, utrošim za opšte dobro zajednice. Bio sam ubeđen da smo na dobrom putu. Međutim, na mnogim raskrnicama birali su se pogrešni pravci. I tako sam na jednoj od raskrsnica video saobraćajni znak „Arhitektura“ i pošao sam u tom pravcu. Odabrao sam pravac kako bih se bavio nečim što želim, o čemu sam sanjao. To je bio pravi smer! Sve zatim je rezultat moje dobre procene i prave odluke.
Korzoportal: Šta je zatim bilo? Jedno vreme bili ste na Departmanu za arhitekturu i urbanizam na Novosadskom univerzitetu, a onda ste osnovali biro “Kuzmanov and Partners”. Koliko su teške bile takve odluke?
Lazar Kuzmanov: Nema ni lakih, ni teških odluka, postoje samo one prave. Kada sam nešto odlučio više nisam razmišljao da sam mogao i drugačije da uradim. Jednostavno, donešena odluka u pojedinim trenucima je bila prava. A oduvek sam želeo da radim sa studentima, budućim kolegama i tu mi je želju ispunio profesor Ranko Radović. Proveo sam na njegovoj, što smo voleli da kažemo Školi arhitekture na Novosadskom univerzitetu skoro petnaest godina. On je osnovao taj departman. Kad njega više nije bilo, osetio sam se nepoželjnim i onda sam ostvario želju koju sam oduvek imao – da osnujem projektantski biro i tu želju sam ispunio. Od tada uživam u sopstvenoj arhitektonskoj praksi. Ima li nešto lepše za jednog arhitektu!
Uručenje nagrade “ Đorđe Tabaković“, L. Kuzmanov, Milenija Marušić, Slobodan Jović
Korzoportal: Danas ste priznati, rado viđen arhitekta, čini se da vas investitori vole. Koliko je teško da se izborite za projekat koji potpisujete? Uostalom, sukob arhitekte i investitora nije od juče i ne postoji samo na ovim prostorima. Dakle, kako savladavate prepreke koje diktira investitor?
Lazar Kuzmanov: Na žalost ili sreću, nisam baš siguran, nemam veliku produkciju. Radim manje objekte i ne veliki broj tokom godine. To mi omogućava da se posvetim maksimalno svakoj svojoj kući., projektu. Taj moj odnos mislim da cene i investitori. Nekad mi je žao što ne dobijam priliku da radim javne objekte kada bih sada kao već iskusan arhitekta mogao da prikažem i zrelost u arhitekturi. A razlog za to je vrlo jednostavan, ne učestvujem na tenderima na kojima se ne bira najbolje arhitektonsko rešenje, nego najpovoljnija ponuda! To nema logike, pa sam tako odustao od tih nadmetanja u kojima nemam šanse, pogotovo što sam politički potpuno rasterećen i privilegovan da ne pripadam nikome. U takvim sitacijama kada se seče torta meni ne pripadne ni jedno parče. Ali, ne marim. Svakako sam slatko izbacio iz svog jelovnika. Moja praksa je da potpisujem samo projekte iza kojih stojim, kojih ne stidim i ne radim drugačije. To moji investitori znaju poštujući ono što radim što mi pomaže da projektujem dobru kuću. Naravno, reakcije mojih kolega i sugrađana prijaju mi, pa i kada su negativne. Meni je bitno da izazivam reakciju i da se priča o arhitekuri. To je jedini način da ona, arhitektura ,bude bolja.
Korzoportal: Vaši objekti, zgrade, prepoznatljivi su svakome ko je urbano obrazovan u estetskom smislu, elegantni su, bez kitnjastih artefakata. Kič nije ono što vas obuzima.
Lazar Kuzmanov: Veoma znači obrazovanje i na koji ste način školovani kao arhitekta. Meni je pet godina provedenih na Arhitektonskom fakuletu u Beogradu puno značilo i u smislu sazrevanja kao čoveka, a i u smislu saradnje sa predivnim profesorima koje sam imao sreću da slušam na predavanjima, da od njih učim, i da sa njima raspravljam o arhitekturi. Bez obzira koliko su bile teške te devedesete godine, neverovatno je kako su profesori i asistenti imali ispravan pedagoški odnos prema nama i mnoge kolege iz moje generacije izrasli su u vrhunske arhitekte. Baš zbog modernističkog pravca u arhitekturi koji je bio dominantan na našem fakultetu, ogledao se u internacionalnom stilu, nama je preneta ta estetska komponenta koja se u nama razvijala tokom godina. To se oseti i u mojoj arhitekturi. Uvek me je privlačina svedenost arhitekture, jednostavnost oblikovanja i linearnost elemenata koji se koriste u komponovanju arhitektonskog dela. Kroz praksu sam to razvijao, nekad uspešnije, nekada manje uspešno, nekada nisam ostvario željeno, ali sam se uvek trudio da nastavim ono što su mi preneli profesori i to je neka misija koja će me pratiti do kraja karijere.
Festival uličnih svirača u Gradiću, L. Kuzmanov (usna harmonika)
Korzoportal: Kako provodite dane u pandemiji? Smišljate li nešto novo za nastup na jubilarnom 20. Festivalu uličnih svirača?
Lazar Kuzmanov: Izolacija mi teško pada. Navikao sam da se družim, da se grlimo, ljubimo pri susretu i taj neposredni kontakt mi neverovatno nedostaje. Radim sad neke druge stvari da mi prođe vreme… ali eto, vidi se kraj. Porodica mi je preokupacija i uspevamo da održimo pozitivnu energiju i atmosferu u stanu, iako se teško mirimo sa činjenicom da ćemo možda ove godine propustiti letovanje. Obožavamo more, ali ako budemo morali bićemo zadovoljni i na Tisi koju obožavamo. Pre desetak godina sam sa studentima pokušao jednodnevnu akciju u Podgrađu u Petrovaradinu, ili kako volimo da ga zovemo naš Gradić, i organizovali smo arhitektonsku instalaciju da prikažemo način oživljavanja i trasformacije Štrosmajerove ulice. Bila je uspešna akcija, puno studenata, Novosađana, pravljene su makete na licu mesta, na ulici kako je zamišljamo u budućnosti. Da ne bude samo krcata jednom godišnje onih nedelju dana Exita. Baš zbog toga sam bio oduševljen kad sam saznao da se planira premeštanje Festivala uličnih svirača iz centra Novog Sada na tu lokaciju. I sad smatram da je to jedna istorijska odluka koja će uticati na razvoj ove lokalne sredine. Lep je osećaj videti puno ljudi kako se slivaju u Gradić i kako uživaju u ambijentu koji je oplemenjen muzikom za sve uzraste. Nadam se da neće ostati sav teret osmišljavanja aktivnosti na organizatorima Festivala uličnih svirača, nego da će Grad Novi Sad shvatiti da pored sređivanja fasada, krovova, infrastrukture mora funkcionalno i sadržajno promeniti karakter Gradića i vratiti mu stari sjaj i kulturne društvene događaje. Možda tada ponovo zasviram usnu harmoniku u nekoj od ulica baroknog Gradića, Donjeg grada Petrovaradinske tvrđave.