Ove godine nema letovanja (Kovid, 2020) – tako je odlučila moja mala družina sa kojom nekoliko godina boravim u septembru, u kamenoj kući sa vrtom nadomak morske obale, sa pogledom na zvonik katoličke crkve u Budvi – Starom gradu, čija zvona nas opominju šta nam je kada činiti. Iz Budve smo, tako, jednom otišli kod prijatelja „ubrdo“, u viševekovni maslinjak gde su sklepali prikolicu-letnjikovac. Čehov bi ovde našao utočište. Foto esej piše/Foto: Bojana Karavidić
Nije jednostavno doseći visine, i u septembru je jako sunce na Crnogorskom primorju, ali poziv naših novosadskih prijatelja, porodice koja se skućila na visini, iznad Budve, daleko od turističke buke i besa jedva smo dočekali. Ovde borave od kasnog proleća do rane jeseni…
… njihova kućica koju sam od milja prozvala letnjikovcem sagrađena je radom „deset prstiju“. Nalazi se na prostoru porodičnog maslinjaka što je dobrodošla solucija kada se živi od plate, pa stigne deo nasledstva, makar i „ubrdo“…
… u društvu stoletnih maslina ugnezdio se kamen-skulptura, riba li je?…
… glavni ulaz u letnjikovac „a la Pit Modrijan“ osmislio je naš razbarušeni prijatelj Dragan, arhitekta, slikar u duši, ali i na platnu…
… dnevna soba uz kuhinju u kojoj Đurđa takođe arhitekta, pretoplom dušom smišlja đakonije za svoju sve širu porodicu. Žene se sinovi, rađaju se unuci…
… šešir je zaštitni znak ove porodice širokog srca…
… poza domaćina kad nas fotka u ambijentu, ponosan, ali i mi fotkamo njega…
… a maslina posmatra prolaznike života ne zavideći nikome…
… na putu ka buci i besu turizma pri morskoj obali, kuća bez krova poziva da je usvojimo. Odosmo. Put s povratkom.