“… Japanci veruju u desetine hiljada bogova koji obitavaju svuda oko nas, veruju u prirodu koja im je prijatelj, ali i neprijatelj kad pošalje zemljotrese i tajfune. Zbog toga je poštuju, trude se da je umilostive, da im bude prijatelj kad im već izobilje prirodnih bogatstava nije dala. I čuvaju prirodu kao oči u glavi. Sveopšta radost nastupa buđenjem prirode u proleće i cvetanjem trešnjinog cveta…” O doživljaju Japana, posle putovanja u zemlju “gde sunce izlazi”, u gradove Tokijo i Kjoto, Tekst u fokusu, piše/foto Slađana Velendačić.
Zapravo volela bih da je to budućnost, ali mi pre liči na neki paralelni drum koji se sa našim, ovdašnjim nikada neće ukrstiti… Japan… Ne videh puno, ne maknuh se dalje od Kjota i Tokija, a utisaka…. kao sa stotinu putovanja.
Japan – poslednja carevina na svetu stoji kao čudo sa svojim načinom života, tradicijom, vrednostima… i odoleva koliko može onome što joj ostatak sveta nameće. Kolektiv u kojem u svakoj situaciji svako zna šta treba da radi. I ne pita puno zbog čega, jer ako pita onda počinje objašnjavanje, pa slede potpitanja, pa komplikacije, pa haos… tako da oni ne pitaju… jednostavnije je da „tako treba“ i brže je… a vremena nema za gubljenje, jer radi se mnogo, i uči se mnogo, i konkurencija je velika, a ne smeš se previše isticati među konkurencijom jer to nije prihvatljivo. Onda nisi timski igrač već individualac što nikako nije dobro, jer samo zajedno i u timu možemo napredovati. Samo u timu prioriteti ostaju nepromenjeni – car, pa država, pa porodica.
Osmesi i nakloni, ali ne onako iz vrata kako smo mi navikli da klimnemo… nego iz kukova, uspravnih leđa ako treba i pet puta. Ukazivanje poštovanja i vežbanje, “2 u 1”. Zato i žive najduže na svetu – osmehuju se i vežbaju non stop i začas dožive stotu. Dugovečnosti verovatno doprinese i hrana, ali i način na koji se konzumira. Ona tri bela zla koja treba izbegavati po svaku cenu na japanska ostrva nisu ni stigla – so, šećer i belo brašno. Nema toga, sve je blago, a opet raznovrsno, svega po malo, ali jela se nižu jedno za drugima, obrok traje i traje… sve je puno energije, pomisliš malo je, a zapravo sit si, samo nisi težak, ne moraš da prilegneš pet minuta posle obroka nego možeš da nastaviš šetnju, posao, provod…
Na trpezi uglavnom morski plodovi – riba, povrće, neizostavni pirinač, Japanci kažu – najbolji na svetu (onako slepljen, kao kad nama ne uspe) i na kraju čaj. Zeleni mača čaj – još jedan faktor dugovečnosti. U svakom ga obliku ima – i kao napitak, i kao začin i kao slatkiš, sve se zeleni od njega…Čudan je… miris na ribu, ali ukus lep, okrepljujući…(dobro ne baš ukusom lep, ali okrepljujući definitivno).
Japanci veruju u desetine hiljada bogova koji obitavaju svuda oko nas, veruju u prirodu koja im je i prijatelj ali kad pošalje zemljotrese i tajfune, – neprijatelj. Poštuju je, trude se da je umilostive, da im bude više prijatelj kad im već izobilje prirodnih bogatstava nije dala. I čuvaju je kao oči u glavi. I raduju joj se, sveopšta radost nastupa sa buđenjem prirode u proleće i cvetanjem trešnjinog cveta. Svi hrle da se dive nežnoj lepoti sakure, ali gledaju i kako brzo opada i tako ih opominje na prolaznost…
Pored hiljada bogova prirode u šintoizmu koji ne propisuje pravila ponašanja, nema knjigu niti svog tvorca, Japanci su lako prihvatili još jednu veru – budizam, malo ga prilagodili i preradili, ali odnos prema veri ostao je fleksibilan. Ako nešto treba da pomogne u životu nije važno od koje vere dolazi. Amajlije za dobru sreću u učenju, zdravlju, ljubavi, saobraćaju, proricanje budućnosti iz dlana, iz štapića, iz kamenčića… na sve strane. Ipak nisu lakomisleni. Mada, nije baš uvek tako bilo… Kada su spazili kojim principima se koristi Zapad u kolonističkim težnjama, za svaki slučaj su vrata zatvorili tom svetu. Samo bi mrvicu odškrinuli povremeno Holanđanima, da malo istrguju i knjige dobiju, one knjige koje će im pomoći da prate šta se to dešava izvan japanskog ostrvlja,da osete kako diše svet. Zatvoreni su bili 250 godina i bavili se sobom, zato su danas toliko drugačiji. To je dovoljno dug period da se razviju specifična tradicija i kultura, sistem učvrsti i ostane kao poslednji bastion u čuvanju identiteta u sveopštoj globalizaciji.
Očarana, ipak nisam mogla da ne pomislim na drugu, mračnu stranu Japana – njihove okupacije, zločine, fanatizam… Ima li to veze sa globalnim kretanjima ili sa emocijama koje se zarad uspeha kolektiva potiskuju, pa onda eksplodiraju u najgorem obliku… To je druga, mračna strana Japanaca – alkohol i kocka na sve strane danas su očigledni, a ono skriveno, ako postoji, ostalo mi je skriveno…
U šintoističkom svetilištu Fušimi Inari 30. 000 tori kapija koje podižu vernici, nekada su građene za dobru žetvu, danas za dobar biznis… Naredna kapija može da se podigne tek kad se jedna sruši od starosti. I čekaju Japanci – da doniraju za dobru žetvu u svojoj baštici, čekaju zanatlje, sitni biznismeni, korporacije….lista čekanja je dugačka. Pitam japansku prijateljicu šta ako dođe baš neka velika firma kao Sony ili Nisan ili Nitendo – da li i oni moraju na listu čekanja. A on mi pomalo iznenađeno i u čudu kaže – „Pa naravno da moraju inače ne bi bilo fer“… Neobični su Japanci. Ili smo mi neobični?…
PROČITAJTE I: foto-esej-nemanja-radulovic-double-sens, foto-esej-izlozba-curug-na-udaru-imperija, foto-esej-stojan-novakovic-naucnik-i-prosveceni-politicar, foto-esej-podgrade-petrovaradinske-tvrdave-beogradska-kapija, foto-esej-festival-ulicnih-sviraca-pogled-sa-strane