Kisač je selo nadomak Novog Sada. Postala mi je draga ta geografska tačka od kada se družim sa Tinkom i njenom porodicom. Ima tome više od deset godina. Foto esej ”Kisač, Tinka, kafić”. Piše/foto: Bojana Karavidić
Tinkino i moje druženje počelo je poslovno. Spojila nas je delikatnost životnog trenutka kada smo jedna drugoj bile potrebne, odnosno, više ona meni nego ja njoj. Dolazila je autobusom iz Kisača unoseći u našu kuću vedrinu i mirođiju iz njene bašte…
… jednog dana došla je sa vešću da sin, snaja i ćerka odlaze u Nemačku, jer ovde nemaju posao. Unuci su ostali s njom. Godina za godinom, sve lepše vesti donosila je Tinka. Mlađi unuk studira u Berlinu, stariji radi sa tatom u sve većoj automehaničarskoj radionici negde u Bavarskoj, ćerka ima svoje domaćinstvo, njena ćerka/ Tinkina unuka je dobro, u Novom Sadu je…
… ovog proleća sa “vajbera” struji Tinkin glas – “Moraš da dođeš, Đole (stariji unuk) je otvorio kafić u Kisaču, u centru…
… eto nas u centru Kisača u kafeu “Chill Zone”, minimalističkog, prefinjenog enterijera kao da je u Njujorku…
… nargile su spremne u “Chill Zone”, petkom su žurke uz didžeja…
… u vreme korone bašta je bila centralno mesto okupljanja meštana, ali i mladih iz okoline Kisača. Osvetljenje sa tavanice je originalni projekat vlasnika. Detalji su ključni za identitet ovog prostora. Kafane ostaju kao duh prošlog vremena, 21. vek donosi novi genius loci…
… završni pogled vlasnika/domaćina i gosta/mog muža čije doba govori da je poznavalac kvaliteta. Nema primedbi. Srećan biznis Đorđu Ristiću iz Kisača, unuku moje drugarice Tinke. Divan dan u Kisaču.