Roman meksičkog pisca i esejiste Karlosa Fuentesa (1928-2012) “Godine s Laurom Dijas” mogao bi se svrstati u bildungsroman, jer govori o životu, obrazovanju, sazrevanju i ljubavima glavne junakinje Laure Dijas. Ženski likovi nisu često obrađivan u latinoameričkoj književnosti. “…Molim vas da već sad, kao momci, počnete da shvatate da život nije lak, da svako može da pogreši i da povredi drugoga jer više voli sebe nego bilo šta drugo, uključujući i biće prema kome oseća strast u određenom trenutku. Dantone i Santago, i vi ćete, kada za to dođe vreme, želeti da pođete svojim putem, a ne onim kojim vaš otac ili ja želimo. Pomislite na mene kada to budete radili. Oprostite mi…” Prevela sa španskog: Bojana Kovačević Petrović (Akademska knjiga, Novi Sad, 2021). Foto: lična arhiva B. K. Petrović
Popokatepetl
Za one strastvene čitaoce koji žele da utonu u knjigu, roman “Godine s Laurom Dijas” Karlosa Fuentesa je poslastica kojoj neće odoleti. U njemu su višedecenijske sudbine pojedinaca i glavne junakinje Laure Dijas, a sve na potki – murala. Živopisne sudbine ove porodične sage žitelja Meksika, zatim fantasmagoričnih i urbanih predela i događaja u kovitlacima istorije od 1905. do 2000. godine u Latinskoj Americi, Americi i Evropi, Fuentes opisuje kroz prizmu fotografa koji priprema televizijskog serijala o Dijegu Riveri i drugim meksičkim muralistima koji su stvarali i u Sjedinjenim Američkim Državama. Priča se širi.
Nacionalna palata, mural Dijega Rivere, Bojana Kovačević Petrović
Roman Karlosa Fuentesa “Godine s Laurom Dijas” sa španskog je prevela Bojana Kovačević Petrović koja je u Meksiku obišla većinu mesta navedenim u romanu. O sagi-priči kaže za korzoportal da je to “višeslojna, autobiografsko-fikcijska povest o četiri generacije njegove porodice. Polazeći od istinitih događaja iz sopstvenog života: gorde babe kojoj je zgodni razbojnik odsekao četiri prsta jer nije htela da mu da skupoceno prstenje, dedine plantaže kafe u državi Verakrus koja obiluje mirisima i ukusima Meksika, tropske prašume, jezera, parkova i bujnog rastinja Halape i okoline koju je ponovo obišao pre nego što je počeo da piše roman i koju je prevoditeljka posetila dok ga je prevodila, Karlos Fuentes je utkao broje istorijske prekretnice Meksika, Evrope i sveta, kroz likove oslikane s empatijom i emocijom. Laura Dijas je jedan od retkih ženskih protagonista latinoameričke književnosti koja u sebi obuhvata svu složenost svog pola, porekla, strasti i snova, ostvarenih u poznim godinama kroz umetnost, izmaštanu u mladim godinama, ohrabrenu poznanstvom s Fridom Kalo i Dijegom Riverom i ovaploćenu u zreloj svesti o sopstvenom biću”.
Jezero u Halapi
Laura Dijas jedno vreme družila se sa Fridom Kalo i Dijegom Riverom. Iz romana “Godine sa Laurom Dijas” – … Potreba da bude korisna, da se tako oseća, da ima neku svrhu, odvela ju je pod krov klana Kalo-Rivera, ali sva njena zahvalnost prema tom neobičnom paru koji ju je prihvatio u odsudnom trenutku kao da im je prijateljica I saradnica, nije mogla da prikrije činjenicu da je Laura u svetu to dvoje umetnika zapravo bila podređena, zamenjljiv deo njihove savršeno podmazane geometrije, poput onih čeličnih mašina kojima je Dijego odao počast u Detroitu, premda je ta geometrija stajala na staklenim nogama, krhkim poput bolesnih nogu Fride Kalo. Oni su bili dovoljni jedno drugom. Iako će joj uvek biti dragi, nije se zavaravala: I ona je bila njima draga, ali ne i potrebna…
Plantaža kafe u državi Verakruz
Slike vremena i promena Funetes u romanu opisuje – “… Laura je sela pokraj svog sina i posmatrala gradski predeo, koji se sada menjao poput šume u kojoj na sve strane niču pečurke. Neoderi su izvirali posvuda, stari taksiji s tablom “slobodno” zamenili su novi, s taksimetrima, koji su mušterijama prvobitno bili nerazumljivi i sumnjivi, trošne autobuse zamenili su novi, džinovski, koji su izbacivali dima crn poput daha šišmiša, a žuti tramvaji s lakovanim drvenim klupama i kartama za javni prevoz zamenili su preteći trolejbusi nalik nekakvim praistorijskim zverima. Ljudi se više nisu vraćali kući na ručak u dva sata, niti su radili popodne od pet; živelo se u skladu s američkom novotarijom “neprekidnog radnog vremena“. Vremenom su nestali verglaši, prodavnice stare odeće, oštrači noževa i makaza. Jenjavale su piljarnice, kiosci i prodavnice mešovite robe na svakom uglu…“
Mural Dijega Rivere u Nacionalnoj palati
Karlos Fuentes u svom autobiografskom-fikcijskom romanu “Godine s Laurom Dijas” razmatra odnose u porodici, odnos žene i muža, žene i ljubavnika, majke i dece, analizira društvena zbivanja, smisao revolucije i umetnosti, vere i nevere, ne zaobilazi holokaust… O ljubavi kroz usta Laure Dijas koja se obraća sinovima Fuentes piše – “… Zaljubila sam se u jednog muškarca. Zbog toga nisam dolazila kući. Bila sam s tim čovekom. Dala bih život za njega. Napustila bih vas zarad njega. Ali on me je ostavio. Zatim sam se vratila ovamo. Mogla sam da ostanem sama ali sam se plašila. Vratila sam se da potražim zaštitu. Osećala sam se bespomoćno. Ne tražim od vas oproštaj. Molim vas da već sad, kao momci, počnete da shvatate da život nije lak, da svako može da pogreši i da povredi drugoga jer više voli sebe nego bilo šta drugo, uključujući i biće prema kome oseća strast u određenom trenutku. Dantone i Santago, i vi ćete, kada za to dođe vreme, želeti da pođete svojim putem, a ne onim kojim vaš otac ili ja želimo. Pomislite na mene kada to budete radili. Oprostite mi”.
Putovanje kroz lične sudbine, promene na geopolitičkoj karti u 20. veku, ali sa pečatom na Meksiku, odnosno njegovim sunarodnicima, Karlos Fuentes pružio nam je u gusto tkanoj čipki, u romanu “Godine s Laurom Dijas”.