Tibor Jona nije protiv koncerta Marije Šerifović u Narodnom pozorištu u Beogradu zbog…!
Kad vam smeta Šerifovićka u Narodnom, ali ne što pozorište nema upravnika
Nisam siguran da je skoro postojao bolji primer za narodnu poslovicu „selo gori, baba se češlja“ od povike na Mariju Šerifović i njen koncert najavljen u Narodnom pozorištu u Beogradu. Šta gori a ko se češlja? Narodno pozorište je bez upravnika, biće dve godine. U aprilu 2014. morali su da otkazuju predstave jer nije bilo novca za honorare. Vlada tu ima preča posla nego da imenuje upravnika, pa je na čelu institucije od navodnog nacionalnog značaja (kako tek prolaze one koje nisu od nacionalnog značaja) vršilac dužnosti. U oktobru je čak i Upravni odbor najavljivao obustavu rada do normalizacije stanja u pozorištu.
Ministar Tasovac je tu fer i korektan – ako je nesposoban da otvori Narodni muzej, nesposoban je i da Narodnom pozorištu išta pripomogne. Ministar je u kulturi beskompromisan, ni po babu ni po stričevima, svima jednako nesposoban. Izuzev možda još samo Emiru ali to je Institucija od nacionalnog nadznačaja pa se tu nemamo šta puno ljutiti na siroma njega. A koliko je on dosledan jedan čovek dokazuje i njegova podjednaka nespobnost i u drugom delu resora – medijima.
Sa Savićem (koji je tu neka vrste Georgine u domenu vršilaca dužnosti upravnika) ministar Tasovac se, dok vreme leti, baš lepo dopisuje i razmenjuje saopštenja za javnost. Kite se rečenice, pokazuju jezičke bravure, pršte kalamburi. Lepo Tasi, lepo Saviću.
Poniženi ansambl, ponižena institucija, otkazuju se predstave, ali da vidimo mi taj koncert Marije Šerifović. Jer tu je rešenje svih problema. Kad bude otkazana Marija Šerifović procvetaće Narodno pozorište. Pojaviće se budžeti, nove predstave će se postavljati same… Marija Šerifović je kancer koji davi Narodno pozorište. Osim što naravno nije.
Pritom, povika na Šerifovićku dolazi ni 6 meseci od one urnebesne groteske kada je Karić fakultet, univerzitet, Alfa viša škola, šta god, dodelila ni manje ni više nego počasni doktorat zvezdi holivudske b-produkcije. Ta travestija je OK i ne unižava ugled Institucije, Šerifovićka unižava. Rotkve strugane.
Interesantno je da se u domu Narodnog pozorišta čak snimao i jedan muzički rialiti (vrlo prigodno, sa ministrom Tasovcem), a pevala je bogme i jedna Dragana Mirković. Spram sivh tih „iventova“ koncert Marije Šerifović deluje kao korak napred u razvoju kulture. Na kraju, neće biti ni da Kolarcu nešto suštinski fali što s vremena na vreme Merima Njegomir zapeva „Ivanova korita“ ili nešto već iz tog etno-folk repertoara.
Na kraju, nije baš da je zbog koncerta izbačeno nešto s reperotara (to se dešava jer nema para, da podsetimo, dok je Šerifovićkin koncert pokušaj da se pare u opštem haosu nabave), niti da se moralo otkazati gostovanje njujorškog Metropolitena ili takvo šta.
Ali Šerifovićka nije ni ministar Tasovac, ni strašna Vlada Republike Srbije koju baš briga da odvoji dva minuta za Narodno pozorište, nije ni SNS, ni DS. Ona je jedna devojka i pevačica, pritom sasvim solidna, koja ima nekakvog uspeha u karijeri i koja iz nekog razloga želi da svojoj publici peva u Narodnom pozorištu. Za izvestan broj mladih ljudi u toj publici Šerifovićkin koncert će biti prvi put da ulaze u nacionalni teatar. Zašto je to tako još jedno je od pitanja koje bi moglo biti na dnevnom redu, a koje bi umesto harange na Šerifovićku, moglo poslužiti čemu konstruktivnom.
Što je najvažnije Marija Šerifović ima svog novca da zadovoljstvo pevanja u Narodnom pozorištu sebi plati. Šta smeta? Da li umetnike frustrira činjenica da se na svadbama i ispraćajima može zaraditi više nego u nacionalnom teatru, toliko da se taj teatar može ceo iznajmiti? Verovatno. Kao što je verovatno i da zabrana koncerta neće to nikako promeniti. Nije li konstruktivnije pričati o tome kako se može popraviti status nacionalnog teatra i njegovih zaposlenih, nego trošiti vreme na jalove priče o zabranama, te postavljati potpuno malograđanska pitanjima o tome kome je gde u kojoj instituciji mesto.
Na kraju, ovo je samo jedno i to najbanalnije od 1000 pitanja koje možemo postaviti umesto što se zgražavamo nad nečim vrlo običnim i bezazlenim. Da li možemo da pričamo o repertoaru, aktuelnosti, modelu finansiranja, novim zgradama za operu … Hiljade i hiljade pitanja i tema, svaka korisnija od one da li je Šerifovićki mesto u Narodnom pozorištu. Ali ne i lakša. Pa daj onda Šerifovićku.
Čini se da je od skora cilj svake naše javne rasprave tek simulirati javnu raspravu, pretvarati se da vodimo brigu. Dok se simulira, treba čuvati ono malo što se steklo, ne zamerati se, ne talasati. Tako je svuda. Što bi pozorište bilo drugačije. Povika na Mariju Šerifović osim što je suštinski malograđanska, pokazuje i da su nama čak i najobrazovaniji delovi društva skloni iživljavanju nad slabijima kako bi se tu kompenzirale nekakve frustracije, opravdane one bile ili ne.
Dobili smo tako još jednu tužnu epizodu u kojoj se nacionalna institucija navodno brani, naravno na najbesmislenijem mestu za to i protiv najslabijeg protivnika, koji joj to čak i nije. Za to vreme, tu istu instituciju na 300 drugih mesta mnogo efikasnije i zaista uništavaju njeni pravi neprijatelji. Protiv kojih ne progovaramo.
Znaju to i oni koji misle da scena Narodnog pozorišta nije za Mariju Šerifović, samo ili nemaju volje ili nemaju snage ili nemaju hrabrosti da se u odbranu dostojanstva Narodnog pozorišta, ma šta to značilo, upuste na frontovima koji su zaista bitni – prema vladi, nesretnom Tasovcu itd, itd. I tako, dok selo gori, kultura propada i urušava se, muzeji zvrje prazni baba se češlja i razmišlja da li je Mariji Šerifović mesto u tom selu, kojeg, ako se ovako nastavi, uskoro biti neće. Idila tranzicione Srbije, čin treći.