19+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Srbija se u 21. veku suočava sa ozbiljnim problemom nazvanim “odliv mozgova”. Nisu u pitanju samo vrhunski naučnici koji odlaze, već kolone onih koji idu u pečalbu “trbuhom za kruhom”, dragoceni “srednji stalež” – medicinski radnici, dizajneri, vaspitačice, programeri … Za njih u Srbiji nema posla! U koloni otišlih su Dinka i Željko. Piše: Bojana Karavidić

na_putu_19Foto: Vladimir Červenka

Srela sam Dinku dok je izlazila iz našeg lokalnog kafića u Gradiću. Bilo je veče, vraćala sam sa otvaranja izložbe u Gradu i kako sam se približavala staništu ubrzavala sam korak, jer sam žudela za čašom belog vina (nepoznatog porekla, jer gazda lokala ne želi da otkrije ni godinu berbe, ni ime podruma u kome se snabdeva, a mi ga ipak obožavamo – i vino, i gazdu) i društvom poput Dinke ili nekog iz komšiluka dragog/udobnog kao razgažene cipele, s kojim ne moram da budem naočita, na oprezu da ne lupim nešto što bi upitno namrštilo čelo sagovornika. Već naslućujem gadljive grimase usana pojedinih mislilaca o-svemu-i-svačemu kad kažem da je to bilo blago septembarsko veče i da je somotsko, teget nebo bilo posuto zlaćanim zvezdicama. Nisu treperile, skamenjeno su očekivale Nešto. Desetak koraka od nas vukao se večno moćni, muljavi Dunav, iako ga je Štraus opisao komponujući kao “Valcer na lepom plavom Dunavu”. Možda je takav u Beču. Tiho je bilo u našoj ulici koja postoji od 18. veka kao deo elitnog vojnog naselja pri Petrovaradinskoj tvrđavi. Sada je na ivici da njegovi stanovnici budu zaraženi nečestoćom i otpacima hrane i mesa iz obližnjeg restorana koji se u zoru usipaju u kontejnere iz kojih zatim curi tečnost raspadajućih „ostataka ostataka“ šireći nesnosan smrad pod našim prozorima.

Dinka mi je prilazila pognutog  Modiljanijevskog vrata, što joj nije svojestveno. Imala je figuru zategnute strune, čak i previše, pa je delovala distancirano od svetine, uz kratku, precizno fazoniranu frizuru koja je isticala njeno “a la Garbo” lice pravilnih, strogih crta i punih usana, delovala je kao da je slučajno zalutala u svet prljavštine, ali da i u tom svetu ostaje skandinavski nezagađena.

Zastale smo, sučelice, pod tim blagim septembarskim teget nebom posutim skamenjenim zvezdicama. Shvatila sam da želi nešto da mi kaže. I zvezdice su stoga prestale da drhture. Žuljale su me štiklaste, svečane cipele, pa sam nestrpljivo čekala Dinkin iskaz. Iako, kad sad vratim film tog trenutka, mislim da sam želela da sve potraje bez reči, jer je Dinkina  nekako pogrbljena, smanjena figura kao puknuta strune violine nagoveštavala nelagodne vesti. Obe smo se vrpoljile u mestu i zurile jedna u drugu. Sekunde u večnosti. Njene oči boje sjajne, crne maslinke i moje mutnjikave boje bilo koje rečne ribe, kao da su želele da se stope u čarobni pogled koji bi iskrom promenio neumitni tok onoga što sledi. Izgovorila je:

“Željko je iznajmio stan u Antverpenu. Kupio mi je avionsku kartu za četvrtak, to je za nedelju dana. Našao je posao. I Nataliju su odmah primili u drugi razred gimnazije, imaće besplatne časove flamanskog jezika i muzike, jer su videli njene reference iz Muzičke škole u Novom Sadu”

Uvijam se kao glista na suvom, škripuću štikle neudobnih svečanih cipela pod uznojanim stopalima. Trepćem kao uvek kad nastupe neočekivane vesti. Zvezdice su još nepokretne na tom nebu koje se od teget boje u mojoj viziji pretvara u uzrujano, presečeno munjama, poput onog koje su oslikavali majstori renesanse, recimo El Greko, do njega dopire moje znanje. Montiram glasne žice i smišljeno, s naporom podižem kapke nad očima bezbojne boje bilo koje rečne ribe:

“Pa, ovde si još nedelju dana. Videćemo se i više puta. Ako nešto treba…” Kao, smešim se dok jedva izgovaram rečenice, jer je prethodno, Dinkino, zapečatilo njihov odlazak. Oni odlaze…

“Malo je prebrzo sve ovo, nisam očekivala”, odgovara u tonu pribrana, telom drhtureći Dinka.

Naglo smo jedna drugoj okrenule leđa, nad čelom nam je bilo hiljadu tona navlaženog paperja. I otišle smo svaka u svoju kuću koje su načičkane jedna uz drugu činile barkoni Gradiću iz 18. veka u kome smo se upoznale, nas dve, naše dve porodice, njena petočlana, moja dvočlana u bazi, u nadgradnji još je nekoliko članova, što je u ovim trenucima efemerno.

… Pre nekoliko godina muž i ja planirali smo letovanje. Destinacija je bila toponim mog detinjstva – Hvar na otoku Hvaru. Kada su ga za lečenje naše, dečje astme odabrali moji roditelji, bilo je to 1959. godine, oličavalo je siromašno ribarsko mesto – kupali smo se samo na plaži jer smo imali sobu bez kupatila, prvo u Jadranskom moru, zatim pred polazak kući pod tuševima slatke vode na Gradskoj plaži. Imali smo zakupljenu kabinu u kojoj smo ostavljali gumene dušeke na naduvavanje, peraja, smešnu ronilačku masku i peškire. U tome je proteklo šest narednih godina…

hvar

Hvar, 1965, Gradska plaža 

U 21. veku kumila sam svetskog, prevejanog lika – muža da odemo ponovo tamo gde sam plandovala lečeći dečji bronhitis i jedva čekala popodnevnu  užinu u parkiću iznad plaže – mama je na klupi meni i njenom voljenom sinčiću pravilila sendviče sa “Gavrilović salamom”… Hvar je paradigma mog odrastanja u roditeljskoj ljubavi koja je otvorila vrata slobodi , detinjstva blagog, osenčenog mojim večno tmurnim mislima da će neko drag umreti.  Sve posle je – Posle.

Da bismo napustili kuću u ovom 21. veku, odnosno da bismo mogli mirne duše da odemo na letovanje, neko je trebalo da zaliva cveće u istoj. Moj brat, prethodni “voljeni sinčić” nije bio dostojan tog zadatka. Iz prethodnih iskustava, ili je prelivao, ili umanjivao potrebnu količinu vode za saksijsko cveće. Dinka je bila solucija, kao ponikla u nordijskim predelima štogod to značilo, meni je ulivala sigurnosti da saksijske biljke neće uvenuti. Predala sam joj ključeve od kuće kao da su od zlata i mirno otišla da letujem u mestu u kome sam leti provodila detinjstvo. Hvar na otoku Hvaru.

DSCN0283Hvar, 2015, Gradska plaža

Ujutru, u 21. veku, po povratku sa otoka Hvara, okliznula sam se na “letećem ćilimu”  u sobi i slomila rame. Obavila sam lekarske preglede i javila se Dinki da smo se vratili s letovanja, da je cveće koje je zalivala u dobrom stanju i – “Slomila sam rame”. Nešto zatim zvrcnuo je mobilni. Dinka – “Doći ću da vam vratim ključeve od kuće.” Potom se pojavila na pragu – nosila je u naručju na velikoj tacni, poput bebe, tanjire i zdelice, sve prekriveno uštirkanim salvetama boje snegova Kilimandžara. Dočekala sam je bledolika, bolelo je to slomljeno rame. Gledala me je uljavim očima crne maslinke i počinjala da postavlja ono što je na velikom pladnju donela pod uštirakanim ubrusima boje snegova Kilimandžara – supa, drugo jelo ne znam šta je bilo (povrće, meso, mislim pohovane šnicle) sećanje je varljivo kad ste u fizičkom bolu, i desert – knedle sa šljivama posute  cimetom. Sećam i sećaću se doživotno tog prvog obroka kada sam neočekivano postala osoba s posebnim potrebama. Postavila nam je trpezu i tiho, kao senka boje bledog ptičijeg krila otišla u svoju petočlanu porodicu. Rekla  je zatvarajući kapiju – “Javi se, štogod da treba”.

… Rame je u međuvremenu zaraslo. Došlo je i sledeće letovanje (ne više u Hvaru na otoku Hvaru), ali je komšinica Dinka imala  doživotno neprocenjivo važnu ulogu čuvarke ključeva našeg dražesnog doma …  Zatim su sledili dani, meseci, godine druženja kada su Dinka i Željko iz kancelarije gde su radili jedno pored drugog, posle radnog vremena, tabanali na dole, stepenicama našeg lokalnog kafića i označavali svetlost rokenrola. Petkom smo slavili najlepši dan u nedelji, ponedeljkom smo proglašavali petak jer smo tako želeli. Radovali smo se danu.

Po nekad sam na povratku sa posla, kasno, posle deset sati uveče, zamorena dnevnim događajima i beskrajnim besmislenim blebetanjima znala da zovnem Dinku pod njihovim prozorima. Ona bi se pojavila kao neka začarana nordijska Devojka kamenog lika “a la Garbo” i mahnula rukom što je značilo – “Dođi”. Polupospane popile bismo, simbolično piće tek da se zna da ne odustajemo od rokenrola. Dinka pivo, ja njihovu slavonsku rakiju.

Od oktobra 2017. godine Dinka i Željko više ne stanuju u našoj ulici. Nema svetla u prozorima na prvom spratu ruinirane zgrade gde je bio njihov stan stilizovan kao da je u Njujorku, iz filma Vudija Alena. Znate šta želim da kažem? Ako ne znate, nije važno.

Posle izvesnog vremena od kada su otišli Dinka i Željko iz naše ulice, iz našeg života u Srbiji, stigla mi je belgijska čokolada iz Antverpena. Najgorča čokolada.

PROČITAJTE I: letnja-razglednica-hvarska-bastinaintervju-dagmar-menegelo-odana-umetnostijasminka-petrovic-leto-kada-sam-naucila-da-letimleto-odletelopovratak-vinila

 

 

19+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *