Od nedavno je u ono malo knjižara u Srbiji i knjiga „Ne mogu i neću“ koju je napisala Lidija Dejvis (bila je prva supruga Pola Ostera), a ubrzo po objavljivanju u Americi, na srpski ju je prevela Ivana Đurić Paunović. Poziv za nova izučavanja ove spisateljice, ili čitanje u begu iz pinkovske Srbije, upućuje čitaocima korzoportala Dragan Babić.
Lidija Dejvis (1947), američka spisateljica i prevoditeljka, aktivna je na književnoj sceni već četrdesetak godina tokom kojih je napisala više zbirki priča, jedan roman, te velik broj esejističkih, kritičkih i teorijskih tekstova. Uz to, ona se bavi i prevođenjem sa francuskog jezika, a autori koje je prevela su, između ostalih, Moris Blanšo, Žan-Pol Sartr, Gistav Flober i Marsel Prust. Pre dve godine, uručena joj je međunarodna književna nagrada Man Buker za celokupan književni rad. Dejvisova je kod nas do sada bila prisutna u periodici i antologijama i izborima kratke proze, a ove godine je Geopoetika, u prevodu Ivane Đurić Paunović, objavila njenu prošlogodišnju (2013) zbirku Ne mogu i neću (Can’t and Won’t: Stories).
Priče ove zbirke mogu se uslovno podeliti u nekoliko kategorija: jedne naginju fleš fikciji, druge su opisane kao san, treće su priče po Floberu, a četvrte bliske tradicionalnom shvatanju kratke proze. Usled ovoga se razlikuje i njihov obim – od rečenice ili dve do više desetina stranica – kao i tematsko-motivsko određenje. Dejvisova, ipak, jednako ubedljivo i koncentrisano piše u svim zadatim okvirima, pa se uviđa da proširivanje ili sužavanje fokusa ne utiče na njen konzistentan i uvek jednako kvalitetan izraz. Njen stil je sveden, ograničen, vrlo poetičan, bez suvišnih reči i rečenica. Mešajući uticaje Franca Kafke, Samjuela Beketa i Džejmsa Džojsa, sa jedne strane, te Gistava Flobera, Rolana Barta, Šarla Bodlera i drugih francuskih pisaca, sa druge, ova spisateljica ne samo da posmatra svet izuzetno analitično i precizno, sa osećajem za detalj, već ga i u svojim delima dočarava jezički besprekorno i minuciozno.
L. Dejvis u mlađim godinama
Priče Lidije Dejvis iz zbirke Ne mogu i neću stoga su nešto što je nedostajalo našoj književnosti. One su, između ostalog, primer granica savremene proze i svega onoga što ona može da uključi ili isključi da bi postigla svoj puni efekat. Pored toga, zbirka je odličan poziv na dalje istraživanje ove spisateljice i uživanje u njenom opusu.
PROČITAJTE I: knjiga-ne-mogu-i-necu, polja495/495-11.pdf, polja495/495-10.pdf