Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Autorka teksta i fotografija je Svetlana Sampat (Nikolin), glavna urednica neprofitnog inter- kulturalnog časopisa “XXI vek”,  koordinatorka je civilne organizacije  “In media res” u Pančevu koja je posebnu pažnju posvetila malim etničkim zajednicama u Banatu, njihovim nestajućim jezicima, kulturi i tradiciji, promoviše različitosti kulturnog bogatstva i njihove interakcije u zemlji i inostranstvu. Trenutno živi u Londonu, a inter-kulturalni dijalog, njegovo širenje, u fokusu je njenog neprekidnog aktivizma. Piše za korzportal. 

DSCN1266

Svaminarajan Hindu hram, sagradjen od belog izrezbarenog kamena, Lester

Evropski kontinent danas je šarolika multikulturalna sredina koja  kao takva može predstavljati izvor i mesto konflikta između zatvorenih, getoiziranih zajednica ali isto tako može postati i mesto interkulturalnih susreta jednako vrednih kulturnih obrazaca koji će postepeno kroz zajedničku interakciju dovesti do stvaranja nekih novih  vrednosti, do uspostavljanja dijaloga i pravog, istinskog, a ne proklamovanog, poštovanja i prihvatanja.

Svako ko je proveo neko vreme u Evropskoj Uniji imao je prilike da vidi kako u stvarnosti funkcioniše inter-kulturalni dijalog zasnovan na striktnoj vladavini prava i poštovanju zakonskih propisa. Mogao je da se upozna kako su organizovane i kako rade institucije na raznim nivoima u sklopu ove kulturne politike i kako se različitost u svim njenim dimenzijama poštuje i implementira u praksi.

image2

Džamija, Lester

Za nas koji živimo u Vojvodini, posebno za sve nas iz Banata koji je poznat u evropskim  razmerama kao jedan od regiona sa najvećom etničkom raznolikošću, tolerancija se decenijama   usvajala nekako automatski i ostajala većini kao trajan princip zajedničkog života. Ipak, i pored te činjenice, mnoge od tih nekadašnjih vrednosti koje su se nekako pred našim očima rastapale I nestajale poslednjih dvadesetak godina, potrebno je nanovo razviti i ugradi u ovom vremenu koje se i dalje muči sa teškim bremenom 90-tih (20.veka) i bori se sa posledicama nacionalizama, stereotipa i netrpeljivosti. Naša stvarnost oslikava se kroz medije, obrazovanje, institucije, svakodnevno ponašanje, kroz sve pore društvenog života. Put ka tolerantnijem I inter-kulturalnom drustvu, u ovakoj situaciji, nije ni jednostavan ni pravolinijski put niti ima onih vec vidjenih utabanih staza I resenja koja daju rezultate na kratak rok bez sustinskog napretka.

Stvaranje inter-kulturalnog društva podrazumeva pre svega stvaranje jednog opšteg društvenog ambijenta kroz koji će se svi elementi života – od porodice, škole, medija, privrede, institucija sve do politike, boriti za poštovanje i prihvatanje fundamentalnih vrednosti koje oslikavaju toleranciju i dijalog kao najviši stepen kulture.

image 3

Kineska Nove godine, Mančester

Možemo samo da pretpostavimo da se nećemo više čuditi u jednom budućem takvom društvenom okruženju, kao što se više niko u razvijenim zemljama sveta ne čudi, ako se susretne sa novim sugrađanima koji imaju drugu boju kože, koji nose svoju tradicionalnu nošnju, koji govore za nas nepoznatim jezicima i koji pripadaju nekim drugim verama koje nećemo nazivati “sektama” i zastrašivati ljude njihovim prisustvom. Nadam se da nećemo više čitati i slušati u medijima vesti  kroz koje izbijaju netrpeljivost i šovinizam, neznanje i primitivizam, pozivanje na agresiju, sejanje straha, netrpeljivosti i ukazivanje da su samo oni drugi loši i da su samo oni drugi uzrok svih naših nevolja i problema.Očekujem da vidimo i u našoj zemlji da se desi nešto slično kao što je sasvim normalno, na primer, u Velikoj Britaniji – da gradonačelnik Birmingema, inače grada gde je skoro veći broj doseljenika nego Engleza, predvodi povorku od nekoliko stotina hiljada Sika koji svakog proleća na taj način proslavljaju svoju novu godinu. Volela bih da vidim da naši gradski čelnici i političari zajedno sa mnoštvom drugih građana predvode Hindu Rati Jatra povorku Hare Krišna pokreta, ili da se nalaze na čelu karnevalske povorke useljenika sa Kariba ili učestvuju na iftarskoj večeri u nekoj od džamija. Dodajem da takvim manifestacijama u Evropi uvek prisustvuje i učestvuje ogroman broj svih drugih građana otvorenih za sve te, za njih nove doivljaje i iskustva.

Verujem da ćemo ponovo videti i kod nas, kao što je to uobičajeno u zemljama koje su usvojile inter-kulturalni dijalog kao kulturnu politiku, da u gradovima sa velikim brojem pripadnika raznih etničkih zajednica – sva važna obaveštenja od opština, zdravstvenih ustanova, škola, transportnih centara – napisana su i na jezicima tih većinskih etničkih grupa i gde je znanje drugih jezika (jedan od najznačajnijih principa inter- kulturalnog dijaloga) samo prednost za svakog pojedinca, ali i plus u pronalaženju posla i napredovanja u službi. Očekujem da nikome više neće biti strano i čudno da vidi neke do sada nepoznate verske hramove i u svojoj sredini kao što to više nije uopšte čudno nigde u razvijenim državama sveta gde se u neposrednoj blizini mogu naći i hindu hram, i hrišćanske crkve, i sikska gurudvara, i džamija, i hram bahaista, i budističke pagoda, i džainski derasar, i sinagoga, a svi otvoreni za svakoga građanina i mesta koje redovno posećuju školska deca kako bi na licu mesta nešto naučila o drugoj religiji, drugim običajima, susrela se i razgovarala sa pripadnicima drugih vera i razumela kako svet u kome živimo predstavlja samo jedinstvo lepote različitoga.

Da ne govorim o tome da i socijalne službe (ističem samo neke primere uobičajnih ponašanja) striktno poštuju različitosti pa se posebno vodi računa, na primer, da se za negu ili pomoć staroj osobi šalje geranto-domaćica koja poznaje etničku zajednicu osobe kojoj pruža pomoć, možda govori i njen jezik. Postoje posebni edukativni treninzi i upustva o ponašanju i ophođenju ne samo za prosvetne, zdravstvene, socijalne radnike i one koji neposredno komuniciraju sa građanima, već i za sve druge na svim nivoima rada.

Zvanični  jezik države, takozvani “link jezik” je nešto što se podrazumeva i očekuje da se zna ili nauči ukoliko je reč o doseljeniku jer je to jezik zajedničke komunikacije. Uobičajna je praksa da se zvanični jezik države besplatno uči na kursevima. U Banatu, ali i u celoj Vojvodini bilo je nekada normalno biti poliglota i govoriti maker i simbolično nekoliko jezika etničkih zajednica koje tu vekovima žive zajedno, dok se u doba Titove Jugoslavije učio u školama i jezik sredine, program koji je na žalost napušten umesto da se razvijao i usavršavao. Imali smo u Vojvodini višejezične table na svim značajnijim institucijama. Nestale su pre nešto više od dve decenije pa sada u turističkim turama, na primer u Temišvaru vodič oduševljeno pokazuje tablu na nekoliko jezika na staroj apoteci u centru grada kao kakvo veliko čudo, ne sećajuci se da je nekada to bilo nešto najnormalnije i u našoj sredini.

U Sloveniji, u pograničnim naseljima opštine finansiraju besplatne kurseve za sve koji žele da nauče jezik suseda, pa na severu besplatno uče nemački, na zapadu italijanski jezik. U tim nekadašnjim pograničnim oblastima danas se mogu videti saobraćajne table, ali i table na mnogim institucijama, napisane dvojezično i višejezično, naravno bez onih ružnih premazivanja crnim sprejom na saobraćajnim tablama postavljenim na ulazima u naša koja na taj način  šalju klaustrofobičnu i ksenofobičnu sliku o nama.

image 5

Svadba, Hindu hram, Lester

Celokupno društvo koje je orjentisano na izgradnji inter-kulturalnog ambijenta angažuje se u stvaranje harmoničnijeg i tolerantnog okruženja mrežom raznih institucija i organizacija koje su tu da pomognu onima koji treba da se uključe u novu sredinu, ili onim građanima kojima je potrebna pomoć ili bilo koji savete. Život u zajedništvu, prožimanju, učenju jedni od drugih može otvoriti neslućene mogućnosti u kreiranju novih kulturnih vrednosti.

image 4

Nevladine organizacije tzv. NGO imaju poseban značaj jer bez njih nema ni demokratije ni inter- kulturalnog dijaloga. Taj kompleksan proces obuhvata i edukaciju porodica kao baze društva gde se usvajaju najznačajnije ljudske i društvene vrednosti, zatim celokupni školski sistem, medije, privredne organizacije i institucije. Samo sveobuhvatnim sistemom opšte prihvaćenih evropskih standarda može se razvijati inter-kulturalna sredina i stvarati društvo mira, rešavanja sukoba  dijalogom, društvo gde učimo jedni od drugih, gde se radujemo novom i nepoznatom.

U svakoj sredini postoje oni koji teško prihvataju promene, koji teško napuštaju stereotipe i teško se prilagođavaju novom. Ali zato postoje  društveni mehanizmi zasnovani na pravu i zakonu koji važe za sve, koji su tu da isprave ono što ugrožava te vrednosti. Nema na svetu ničega idealnog pa ni političkog sistema koji bi zadovoljio svaku jedinku, ali Evropska Unija ipak ima najviše standard života danas i ona je cilj kome se polako primičemo teško ostavljajući iza sebe tragove pogubne politike prošlih decenija. EU je sredina gde su visoko pozicionirani upravo inter-kulturalni ciljevi koje bi trebalo potpuno da razumemo, shvatimo njihov značaj, pa zatim da ih svakodnevno implementiramo. Kofi Anan, nekadšnji predsednik UN rekao je – „Tolerancija, inter-kulturalni dijalog i poštovanje različitosti značajniji su danas nego ikada ranije u svetu gde ljudi postaju sve više i više tesno povezani“. Inter-kulturalni dijalog je korak napred ka novom, modernom, otvorenom društvu usmerenom na dijalog, život u miru i poštovanju svakoga. Da li ćemo prihvatiti izazov i krenuti tim putem kojim hrabro korača razvijeni svet. ili ćemo ostati robovi naših strahova i neznanja, zavisi ipak od nas.

PROČITAJTE I: intervju-milica-nikolic-put-u-svetaleksandra-jones-dokumentarni-film-i-josntervju-slavica-vujovic-istrazivanje-prostora-kao-sudbina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *