0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Ovo je jedan od tekstova istoričara umetnosti Vladimira Mitrovića objavljenog u njegovoj knjizi “Iz istorije kulture i arhitekture: zapisi jednog istraživača (1994-2014)”. To je period u kome ih je objavljivao u raznim štampanim medijima. Ovaj je iz nekadašnjeg novosadskog magazina “Bulevar“, objavljen je 2002. godine u seriji “Prilozi za demilitarizaciju naših gradova“. Osim nekih podataka koji su u međuvremenu izmenjeni razvojem događaja, demilitarizacija gradova kao potka  teksta ostaje do danas aktuelna. Korzoportal izbor.

Hostel Celica u bivsoj kasarni u Metelkovoj ulici u LjubljaniHostel Celica u bivšoj kasarni u Metelkovoj ulici, Ljubljana

Prilozi za demilitarizaciju naših gradova (I) / Kako upokojiti vampire

 Različite vrste diktatura obeležile su čitav tok XX veka na našim prostorima: monarhistička, parlamentarna, vojna, komunistička, samoupravna, nacionalistička, pa ako hoćete i demokratska. Povremeno su te diktature bile prekidane ratovima i revolucijama, svetskim i našim, domaćim specijalitetom. Kako to obično biva, diktature se oslanjaju na policiju i, posebno, vojsku koju negde treba i smestiti. Uostalom, na teritorijama Balkana, život i gradovi su se oduvek razvijali, rasli i bujali oko vojnih postaja, od Rimskog carstva (Viminacijum) pa nadalje. Kasarne za smeštaj vojnika su na našim prostorima davno zatečeni objekti. Štaviše, nekada su fortifikacijski objekti, tvrđave i kasarne ili nek druge vojne zgrade, pored manastira i crkava, jedini sačuvani arhitektonski spomenici davnih vremena. Kako je tursko arhitektonsko nasleđe, vojno i civilno, skoro potpuno iščezlo sa prostora Srbije (uz pomoć ruskih oficira minera), tek pojavom novoformiranih stajaćih vojski počinje i podizanje prvih stalnih zgrada – kasarni, kao objekata za njihov stalni smeštaj.

Vekovna militarizacija gradova

Da se ne bi previše duboko zalazilo u prošlost, pojavu i izgradnju vojnih objekata u gradovima bivše države mozemo detaljnije pratiti tokom XIX i početkom XX veka. Na područjima pod Austrougarskom monarhijom već postojeća stajaća vojska u to doba biva raspoređena po većini gradova na svojim južnim i jugoistočnim granicama. Na teritoriji današnje Vojvodine, na prelazu vekova, niče čitav niz velikih kasarnskih zdanja čime je carstvo pokazalo (vojnu) važnost koju pridaje ovim krajevima, u Subotici, Pančevu, Zemunu, Somboru, Novom Sadu, gde su podignute čak dve velike kasarne u toku samo jedne decenije. Vek ranije, brojna su manastirska zdanja carskim dekretom pretvorena u kasarne, bolnice ili pak zatvore (Petrovaradin, legendarna Lepoglava i dr). Vreme XIX veka bilo je i u Kraljevini Srbiji, koja tada razvija i učvršćuje svoj odbrambeni sistem i formira stajeću vojske, vreme izgradnje prvih kasarni i vojnih objekata smeštenih isključivo u urbanim, gradskim sredinama. Mada su to bile po volumenu, obliku i stilu uglavnom skromne građevine, sa stanovišta istorije arhitekture bilo bi neophodno sačuvati bar po neki takav objekat originalnog izgleda.

Jedna od prvih vojnih kasarni na području novovekovne Srbije, izgrađena po planovima Franca Jankea, prvog gostujućeg graditeljskog inžinira u oslobođenoj zemlji, između 1835-42. godine, bila je kasarna na nekadašnjoj beogradskoj Savamali od koje i danas postoje delovi skriveni u bloku dvorišta reprezentativnih vojnih objekata u Nemanjinoj ulici. Dugi talas izgradnje vojnih objekata, unutar već urbanistički oblikovanih gradskih celina, pada u vreme posle ujedinjenja južnoslovenskih naroda, u državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom treće i početkom četvrte decenije XX veka dograđuju se stari i niču novi vojni centri, kao i nove zgrade komandi i ministarstva, koje veoma često zauzimaju centralne gradske kvartve, kao na primeru pomenute beogradske ulice, gde su pridošli ruski arhitekti-klasičari, projektovali više monumentalnih zgrada za vojno ministarstvo, po odlukama kralja i samog vojnika, kako bi reprezentativno i na pravi način predstavili snagu i moć nove unitarne državne zajednice, kao i vojničko-sokolski duh Aleksandrove diktature kao i vodeću ulogu armijskih krugova u održavanju poretka u zemlji i vernog čuvara dinastije.

Slovenski etnografski muzej u kompleksu habsbuskih kasarni iz 1886-89

Slovenski etnografski muzej, kompleks habsburških kasarni 1886-89.

Tokom dve decenije po okončanju Drugog svetskog rata, već je čitava zemlja bila premrežena sistemima i kompleksima vojnih objekata, od kojih su neke zauzimale čitave gradske četvrti velikog broja jugoslovenskih gradova. U svrhu smeštaja i rada glomaznih vojnih jedinica, tehnike i vojnog aparata, kao i za potrebe komandi grada, garnizona i vojnih oblasti, korišćene su zatečene vojne zgrade, objekti škola i slični prostori a najviše se grade novi kapaciteti, nove kasarne, vojna odmarališta, ređe bolnice, sanatorijume i sl. Poznate su džinovske kasarne i drugi vojni objekti koji su tokom posleratne izgradnje zemlje organizovani i podizani sirom SFRJ stvarajući od naselje stanovitu formu vojnih gradova, od Postojne, Rijeke, Karlovca, do Sarajeva, Sombora, Beograda, Niša i Skoplja. Doktrina narodne vojske uz vekovima propagirani vojnički duh balkanskih naroda doprinelu su naglašenoj militarizaciji naših gradova i, nažalost, ljudi.
Godinama se vojsci kao nedodirljivoj i posve (polu)tajnoj instituciji nije moglo zameriti ništa a da ona na to ne bi odgovorila klasičnim paranojama o nacionalnoj bezbednosti, očuvanju suverenosti, zaštiti nacionalnih interesa i sličnih obmana. Vojni budžet nikada nije imao neki vid bilo kakve kontrole i nadzora a godinama njegov iznos je bila prvoklasna vojna tajna. Ogromne plate uz ostale brojne druge beneficije (letovanje, lečenje i sl) u vreme SFRJ vojsku je postavljalo na skoro nedodirljiv društveni položaj. Čvrsto uvereni u snagu i moć svoje vlasti, komunisti su planski ugrađivali vojni organizam unutar naših urbanih prostora sa ciljem održavanja i odbrane prvenstveno unutrašnjeg socijalističkog društvenog ustrojstva, proklamovanog bratstva i jedinstva i, tek na koncu, čuvanju spoljnjih granica zemlje.

Primopredaja vojnih objekata

U razvoju i dogradnji evropskih gradova tokom druge polovine XX veka, primetna je ozbiljna i sveobuhvatna demilitarizacija u kojoj kasarne predviđene za stajaću vojsku bivaju po pravilu izmeštene iz gradskih centara ili, pak, promenom namene privedene nekoj drugoj funkciji, kao objekti civilnih vlasti, muzeji ili hotelski kompleksi. Vojska je pak, još početkom XX veka, u primeru velike obnove Beča, imala svoje zamerke na nova urbanistička rešenja tražeći prostranije bulevare da bi mogla lakše da kontrolise eventualnu revoluciju i veliki broj pobunjenih ljudi na ulicama. Na kraju, ipak, tokom poslednjih pola veka, u većini evropskih gradova opstali su samo oni vojni objekti reprezentativnih namena, ministarstva, komande i druge zgrade tradicionalnih vojnih jedinica.

Soba hostela Celica u zatvorskoj celiji

Hostel Celica, soba u zatvorskoj ćeliji, Ljubljana

Kada su se ratni sukobi nadvili nad bivšom zemljom, situacije oko samih kasarni po gradovima lagano su prelazile u opšte ratno stanje. Objekti kasarni i ponekad nepreglednih skladišta i magacina bivše JNA(azije) držani su u obručima, bez struje, vode i komunikacija, čime su zarobljene armijske jedinice bile podstaknute na još veća razaranja svojih sopstvenih gradova. Po okončanju sukoba, diljem Slovenije, Hrvatske a potom i Bosne i Hercegovine a nešto kasnije Kosova, u kasarne bivse JNA, ili, tačnije u ono što je od njih prostalo, uselile su se uglavnom nove, pobednička vojska, a tek je manji broj objekata demilitarizovan i priveden drugoj nameni. Slovenačka omladina i nevladine organizacije su veoma brzo, kao i obično prvi na ovim prostorima, preuzeli veliku ljubljansku kasarnu (Maršalka je postala Metelka, po istoimenoj ulici), stvorivši od nje svojevrstan centar za kulturu i zabavu omladine. Dugo je ovo kultno mesto ljubljanske off scene bilo u ruševinama, a ni danas nije previše sređeno, mada je neprestano aktivno. Jedna od verovatno najvećih gradskih kasarni bivše SFRJ, ogromna „Maršal Tito“ u Sarajevu, posle ratnih sukoba i stradanja promenila je donekle svoju prvobitnu namenu. Jedan deo koriste jedinice UNPROFOR-a (nadamo se da plaćaju zakup), dok su ostali prostori prihvatili neka odeljenja Sarajevskog univerziteta kao i više nevladinih i neprofitabilnih organizacija.
U Hrvatskoj, posebno u njenim primorskim gradovima, i po otocima, još od kraja ratnih zbivanja prisutna je želja za demilitarizacijom i raseljavanjem vojnih postaja, koja se uglavnom pokušavaju povezati sa privatizacijom u oblasti gospodarstva i turizmu.
I u Beogradu se krajem prošle godine počelo javno govoriti o prodaji određenih vojnih objekata. Koliko se zna, zgrade za eventualnu prodaju nisu pojedinačno imenovane, ali se pretpostavlja da bi to moglo biti kasarne u samim gradskim centrima, koje prirodno predstavljaju najatraktivniju „robu“ na razjarenom srpskom tržištu nekretnina. Neke od vojnih zgrada, kao na primer objekti u blizini oštećene zgrada Saveznog sekretarijata za odbranu ili monumentalna zgrada Komande vazduhoplovstva u Zemunu sa kasarnom u nastavku, po volumenu i kvadraturi predstavljaju najveće zgrade u svojim širim okruženjima, a kao što se zna, to su i spomenici moderne srpske arhitekture XX veka (Dragiša Brašovan i Nikola Dobrović), obe napadnute u bombardovanju 1999. godine
Najatraktivnije vojne zgrade za domaće, a možda i strano tržiše su, kako se može pretpostaviti, još i brojni objekti letnjih i zimskih odmarališta, oficirski domovi, reprezentativne vojne vile, hoteli, kao i kasarne u najužim gradskim zonama. Mogućnost za promenu namene, a samim tim i vlasničkih odnosa, imaju verovatno i prostori nekih vojnih magacina i skladišta, koji bi bili zgodni za zanatstvo, ugostiteljstvo ili manju industriju. Ipak, poznajući sadašnju strukturu vojske, koja je za većinu pitanja zatvorena, nedostupna i nezainteresovana, bez potparola na lokalnim nivoima i zvaničnih izvora informacija, teško je verovati da će primopredaja (ili prodaja) vojnih objekata koja je ponekad uslov za razvoj lokalne zajednice kao i za poboljšanje urbanog života građana, teći tako glatko i bez trzavica kako se iz Ministarstva vojnog najavljivalo.

Vladimir Mitrović

Fotografija: Aleksandar Stanojlović

Oprema teksta korzoportal

Iz istorije kulture i arhitekture: zapisi jednog istraživača (1994-2014), Muzj savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2016. 129-131.

PROČIATJTE I: zlatko-uzelac-barokna-tvrdava-petrovaradin-inzenjer-matija-von-kaiserfeld/intervju-slobodan-tisma-2/ intervju-jasna-dimitrijevic-kolarceva-zaduzbinaintervju-viktorija-aladzic-razumevanje-grada

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *