0
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedInShare on Google+

Aleksandra Nikolajev Jones je Beograđanka koja živi u Velsu. Osnovala je Međunarodni dokumentarni Festival u Velsu WIDF.  Iskazala se  u više profesija –  baletski igrač, pedagog, koreograf, reditelj, direktor Republike imaginacije. Iz Velsa, za korzoportal, direktno.

druga

Aleksandra Jones  pleni angažovanošću, idejama, odlučnošću, posvećenošću poslu ali i porodici, prijateljima… Priprema prvi Međunarodni dokumentarni festival u Velsu.

Volim dokumentari film. Mislim da on prati glas naroda, prikazuje realnost za koju sam zainteresovana. Pre godinu dana sa jednom organizacijom sam počela da se bavim filmom i to u radu sa mladima iz srednjih skola, što je ovde jako zastupljeno. Želeli smo da se kroz digitalni medij deca izraze, koristeći  priče iz života. Na kraju se i moj sin uključio. Postalo mi je jasno da zapravo sve što kamera snimi biva sačuvano. Tako sam jednog dana rekla – “Ljudi , mi ovde nemamo  festival dokumentarnog filma, on postoji u Šefildu Engleska, u Edinburgu Škotska, ali ne i kod nas u Velsu.”  Srela sam tada divnu ženu Džudi iz Kreativne Evrope i ona je rekla: “Hajde, uradite to, podržaćemo vas.” Nekoliko nas je u toj priči, pripremamo prvi Međunarodni festival dokumentarnog filma u Velsu. Imali smo malu finansijsku podršku, ali u poslednjih par meseci radimo voloneterski i grizemo kao da smo plaćeni. Nema zaustavljanja, prijavljuju se ljudi iz celog sveta. Festival se održava tri dana u maju, prvog dana su mladi, studentski film je jako važan, drugog dana se susreću biznis i filmski stvaraoci, a trećeg su filmovi iz drugih zemalja. Biće žurki, muzike, koncerata… Sve se dešava ne u glavnom gradu Velsa u Kardifu, nego malo izvan, da bi se regenerisala regija. Radimo u najsiromašnijem delu i želimo da osvežimo lokalno stanovništvo i privučemo ljude iz  sveta. Mislim da živimo u eri dokumentarnog filma. Trenutno radim na dokumentarnom filmu Gravida, to je priča o ženi – igračici, koja je u drugom stanju i pratimo kako se to odražava na njen kreativni rad i njenu karijeru, na odnos sa partnerom – ocem deteta i novom biću koje dolazi. To je projekat koji će trajati  najmanje tri godine. To je nešto što je i meni bilo blisko i pokušaću da to na najkreativniji način kroz specifičnu estetiku prikažem kroz dešavanja u umu naše glavne junakinje. Do tada plešite!

cetvrta

Aleksandra Jones voli da kaže kako je imala sreću da sretne divne saradnike i prijatelje. Ta sreća i ti ljudi odredili su njen životni put. 

Da se vratimo na početak. Nakon  završene Baletske škole u Beogradu bila sam  više zainteresovana za delatnost oko pokreta i plesa, a ne samo da držim repertoar. Uvek sam imala veliku ljubav prema baletu ali mi se činilo da je moja uloga malo drugačija, sanjarila sam da pokušam i nešto drugo. U tom trenutku u moj život se uplela  fantastična Ljubica Beljanski Ristić, pedagog, naša živa legenda Školigrice, Centra za Dramu u Edukaciji i Umetnosti– CEDEUM. Divna žena, božanstvena, svevremensko Šekspirovsko biće koje je mnogima dalo uporište, temelj. To sam osetila i ovde u Velikoj Britaniji, osećam da me ta baza i dalje drži. Sa Ljubicom smo radili, prolazili smo skoro 12 godina permanentnu edukaciju, razvijali se i prenosili  znanje i veštine. Cilj kreativnih radionica je da čovek uči celog života, da usavršava znanja i da iskustva razmenjuje sa drugim ljudima. Vrlo sam joj zahvalna na tome. Ona bi uvek rekla i za mene, da sam upala u njen život,  jednostavno, srele smo se. Ponoviću, Ljubica je na mene, moj budući rad imala najveći uticaj.

Tako je moja karijera krenula u tom pravcu, postala sam na neki način predavač, pedagog. Kod nas u Srbiji to nije baš kristalno jasno. Ali kad sam došla u Vels, tačno su me stavili tamo gde pripadam. Ja sam baletski pedagog, neko ko te uči plesu, pokretu, učitelj, to je najlepše moguće zanimanje koje postoji. Imala sam divne učenice u svom studiju u Zemunu koje su sada velike devojke, koje mi šalju poruke non stop i ponekad kažu – “Aleksandra mi ne znamo šta si ti to nama pričala ili šta smo u pokretu pokušavali nekad da izrazimo, ali sada nam je to veoma jasno, prepoznatljivo i istinito”.  To su životne vrednosti koje su meni neki drugi ljudi usadili a ja sam samo prosledila. U isto vreme ušla sam u Jugoslovensko dramsko pozorište, radila sa fantastičnim umetnicima koji nisu više među nama i sakupljala iskustva, lepotu, znanje. Imala sam sreću u životu da konstantno radim sa najboljim ljudima, sa velikim umetnicima, sa velikim predavačima, sa divnim humanistima. Sve je to ostavilo neizbrisiv trag na mene. Vidim i osećam to da sada ovde u Velikoj Britaniji u radu sa profesionalcima, glumcima, balerinama, profesorima koristim sva ta iskustva iz Srbije.  Posebno mi je dragocen rad u Pozorištu zajednice. Ovde se to posebno ceni i poštuje. Imam utisak da je to Pozorište zajednice oduvek u meni, mom biću i samo je čekalo da se ispolji.  Pozorište zajednice – svi za jednog, jedan za sve, veoma je blisko mom mentalitetu, razmišljanjima, opredeljenju i načinu života. Ovde u Velsu sam počela da radim i kao producent, jer sam ostala bez sopstvenog. Pohađala sam kurseve, radila u raznim kompanijama, učila i radila istovremeno, posebno u Italiji. Mislim da svaki čovek na kugli zemaljskoj ima potencijal da uradi mnogo više od onoga što mu je  dato  na tanjiru. Ja sam ona koja uvek ima neke dodatke.

prva

Kako sagledavate savremenu kulturu? Pozorište zajednice je vaša svojevrsna baza?

Pripadam novom talasu iako volim, cenim i često se oslanjam i na klasične vrednosti. Umetnici sa kojima radim ovde u Velikoj Britaniji često govore da je savremena kultura u krizi na globalnom nivou. Mi to svi znamo, mi smo svesni toga. Međutim,  mislim da će ljudi pronaći put,  čvrsto verujem u to gledajući ljude sa kojima radim, da će ljudi naći načine za kreaciju, jer upravo kroz kreativnost pronalazimo načine da radimo zajedno. To zajedništvo za mene je veoma važno. Mislim da ljudi shvataju važnost međusobnog prepoznavanja, međusobne podrške. Savremenu kulturu vidim kao podršku čija je osnova Pozorište zajednice. Bez toga kultura neće moći da ide dalje. Ne mogu se odvajati sad tu neki umetnici i praviti dela koja nemaju dodirnih tačaka sa drugima, sa publikom, sa dešavanjima oko nas. Morali bismo da mislimo šire, da znamo da smo svi pokretači, da smo ljudi koji menjaju svet. I gde god da odem, koji god projekat da radim, bilo da je film, televizija, pozorište gledam ljude oko sebe, svi smo mi na neki način povezani i ovde i sada i idemo zajedno ka budućnosti. To je ono što želim da prenesem ljudima. Savremena kultura ne sme biti nametnuta, važna je kreacija u kojoj učestvuju i stvaraoci i publika. Svi smo  kreativna bića!

Došli ste sa Balkana u novu zemlju. Kako se snalazite u Velsu, sa Keltima?

Živim trenutno u Velsu, oni su Kelti, ja sa Balkana. Osećam da se odlično prilagođavam. Zadržala sam i ono moje balkansko, ali prihvatila i njihova razmišljanja. Naravno da razlike postoje. Shvatila sam da nam je percepcija drugačija, drugačiji je naš odbrambeni mehanizam, poimanje nekih situacija i stvari. Posebno mi je zanimljivo da nam je sasvim drugačije suočavanje sa problemima. Ako postoje različita mišljenja,ovde sednemo i posle nekog vremena okrenuli smo ceo problem naglavačke, propustili ga kroz sito i rešeto i problem se čini drugačijim.

Direktorka ste Republike imaginacije. Imate brojne aktivnosti. Kakva su iskustva?

Zajedno smo direktori moj muž Ivan i ja. U Srbiji sam imala organizaciju Udruženje građana RAFT još uvek postoji,  a on je imao ovde svoju organizaciju Kanevin. Kada smo došli u Vels zajedno smo rešili da se ujedinimo i da napravimo kišobran organizaciju  gde bi bile ne samo ove dve već i neke druge organizacije. Sada imamo 15 različitih organizacija koje nas prate, u Estoniji, Mađarskoj, Francuskoj, Portugaliji, Hrvatskoj, Makedoniji, Rumuniji… Primenjuju našu metodologiju, radimo i razvijamo se zajedno.

peta

Jedan od projekata koji se meni najviše sviđa je Ivanov Čulni lavirint (Sensory Labirynth Theatre). To je jedinstveni oblik izvođačke umetnosti koji je razvio Teatar Kanevin (Theatre Cynefin) inspirisan radom kolumbijskog pozorišnog antropologa Enrike Vargasa. Osnivač Tetra Kanevin je Juan Briok (Iwan Brioc), moj muž. To je interaktivni performans može se izvoditi napolju ili unutra, gde su glumci, umetnici, muzičari raspoređeni duž nekog prostora a publika ide kroz taj prostor – lavirint jedan po jedan. Cilj je da se u čoveku probude sećanja na ono što je duboko u njemu, što ima svako od nas, nešto skriveno, potisnuto ali što ostavlja posledice na naše ponašanje. Sada hoćemo da napravimo nove izazove za nas, želimo da postavimo Lavirint kao repertoar u pozorištima, posebno u nekim zemljama kompanije, koje su pod našim kišobranom, su uspele da se udruže sa institucijama. Dakle, želimo da Lavirint podignemo na drugačiji nivo. Za mene je Čulni lavirint izuzetan, ja kao glumica unutar Čulnog lavirinta uživam, mogu da se izrazim, moja duša je nahranjena ali to ne može da se ispriča, mora da se doživi. To je jedinstveno teatarsko i životno iskustvo. Mi smo postavili prvi srpski Čulni lavirint kroz Metamorfoza projekat u Beogradu, učestvovalo je 40 umetnika iz celog sveta na Adi Ciganliji. Publika je dolazila u razmaku od 10, 15 minuta, svi su imali brojeve i tačno vreme kada bi trebalo da uđu u Lavirint. Bile su zakazane tri predstave i zamislite, četvrtog dana publika je došla sama, nadajući se da će ponovo biti Lavirint. To potvrđuje moje mišljenje da umetnost može da  leči, hrani, da otvara nove dimenzije.

U okviru Republike imaginacije, pored ostalog, imamo i projekat Kreativno građanstvo. Tu se uglavnom uključuju mladi ljudi, na početku postavljaaju pitanja… pa, kakav je to građanin… šta on radi.  A mi odgovaramo da je to proaktivan građanin koji je svestan šta se dešava oko njega, u društvu u kome živi, koji može i zeli da deluje. Takvo delovanje bi trebalo da bude kreativno, praktično. Šaljemo poruku da smo svi kreativna bića i da to ne smemo da zaboravimo. Ističemo takođe, da smo svi ovde jedni zbog drugih i za druge, i da je taj osećaj zajedništva veoma važan. U Srbiji imamo organizacije koje odlično rade ovaj projekat, mladi u Sandžaku, Prijepolju pod okriljem organizacije Nova Vizija.

Možete li sve da postignete?

Uhvatili ste me u fazi kada sam postala užasno osetljiva, uskoro ću napuniti 43 godine. Ne osećam se starom, naprotiv, osećam se kao nikad bolje u životu. Ali postajem osetljiva, želim da život gledam sa mudrije strane. Želim da provodim još više trenutaka sa svojom decom, familijom, prijateljima. Naravno, nekad ne može sve da se stigne, jer posao radim sto posto.  Ipak, u  2016.  Okrenula sam novi list i planiram da kažem: “NE” nekim stvarima i da se fokusiram, da budem još mudrija oko onoga što stvarno želim da radim i što me čini srećnom, što puni moju dušu, a da zanemarim svakodnevne obaveze.

Razne projekte radite sa životnim saputnikom, mužem. Koliko je komplikovano zajedništvo u braku i poslu ?

Teško pitanje. Zajedno smo prošli mnogo toga. Nekako mi se čini da često moram sebe da kontrolišem u smislu…pa ne moraš baš sve da mu kažeš… u smislu neke poslovne odluke. Učimo oboje, podrška je najvažnija i vera u tog drugog, poverenje koje se polako gradi. Dešavalo nam se da počnemo projekat i ja radim sa grupom u jednoj, on u drugoj prostoriji i savim neočekivano izlazimo sa grupama da se prezentuju jedni drugima i upravo u tim trenucima  u tom procesu rada shvatimo koliko smo usaglašeni. Izgradnja poverenja je vrlo bitna. Izgradnja nas kao umetnika, to spajanje, taj susret nas dvoje kroz projekat sa drugim ljudima je kao odnos  majka i otac ( partnerstvo i roditeljstvo). Preciznije, to je nešto što ljudi vide u nama, vide simbiozu, to je božanstveno i uvek se iznenadimo  kako smo uspeli. Trnovit je put ali kraj projekta, završna predstava, donosi nadahnuće za nastavak.

Ljiljana Sinđelić Nikolić

PROČITAJTE I: intervju-zelimir-zilniktrgovi-kao-dnevna-sobafestival-letnja-radost, korzo-portal-postoji-godinu-dana

 

 

0

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *