Iz moje arhive. Žensko oko, „Mala sirena“ iz Kopenhagena dok razmišljam koliko smo spremni da prihvatimo tzv „drugost“. Bojana Karavidić. Ilustracije sa izložba Dušana Otaševića, Galerija Rima.
Singer Arijadna, 1999.
Bronzana skulptura Male sirene na steni, na šetalištu uz more, jedan je od simbola Kopenhagena. Kada sam bila u tom gradu, među prvim tačkama za fotografisanje bila je ona, šćućurena u nagosti, oblivena talasima u plimi. Nisam odolela kupovini ljupke minijature, replike originalne skulpture danskog umetnika Edvarda Eriksena. Kič je umetnost sreće.
Uvek kada bih je pogledala podsetila me je, ne na umetničko delo, već na sendviče (smerbrot) koji su danski zaštićeni proizvod, ima ih na stotine vrsta, izgledaju kao japanski vrtovi. Potrošila sam nezamislivu (u dinarima) sumu za samo jedan. Kupila sam najjeftiniji i ništa više za pet dana boravka u Kopenhagenu. Pojela sam ga pre nego što sam se uputila ka Maloj sireni. Nisam imala para za autobus, hodala sam i hodala misleći „e, vala ću te pronaći, makar ceo dan tumarala“ i „ko ti je kriv kad si halava na danske sendviče“.
Andersen je napisao tužnu bajku „Mala sirena“ u kojoj joj oduzima noge i pretvara u morsku penu (u pitanju su ljubavne peripetije, pisac nije bio nežan prema svojim likovima, to je poznato). Prisećam se bajke, nerado.
Od prvih koraka u Danskoj, za mene je Mala sirena iz Kopenhagena nezaboravna lična priča o prvom prelasku iz Evrope na Skandinavsko poluostrvo, u Dansku kada sam posetila i Muzej savremene umetnosti Luzijana u kome se nalaze i skulpture Henrija Mura. Ostala sam bez daha, tako do danas.
Susret, 2021.
Ovih dana (pre dvadesetak godina, prim B.K) videla sam fotografiju Male sirene u novinama. Pisalo je da je osvanula odevena u čador, odeću muslimanskih žena, glave obmotane u šal. Lokalna policija brzo je uklonila te artefakte i život je nastavio tok ka globalizaciji.
Kada bi Mala sirena mogla da govori šta bi rekla?
Da je uvređena nasrtanjem na njen identitet?
Da je razdražena pogledima stotine hiljada turista na njenu nagost i da je jedva dočekala da je neko zaogrne?
Da je oduševljena stajlingom, jer su šalovi u modi?
Da voli muslimane i njihov dvostruki život – jedan u javnosti, drugi u porodičnim odajama?
Da voli slobodu tela i duha?
Možda bi slegnula bronzanim ramenima i čekala morsku penu, ne požurujući ikakvo događanje?
Ili bi rekla – „Dovedite mi princa“?
Povodom prekrivanja skulpture Male sirene čadorom, razmišljam koliko smo tolerantni na „drugost“ i kako reagovati kada neko poštuje i javno iskazuje nacionalni identitet (bez fizičkih nasrtaja, grubosti)?
Svakako ne s podsmehom kao što čine stranci pojedinci kada u turskom letovalištu, u kome sam boravila, ugledaju Turkinju kako se obučena brčka u moru, nikako nepoštovanjem običaja odevanja u muslimanskim zemljama gde Evropljanka na službenom zadatku otkrivenih ruku iskazuje nevespitanje prema sagovorniku, uvažavanjem kanona da ženska noga nije dobrodošla na Svetu goru, pridržavanjem pravila u hramovima bez obzira čijoj verispovesti pripadamo, nezačepljavanjem nosa u drugoj kulturi „jer sve smrdi“, ne nipodaštavanjem srednjovekovne umetnosti koja je nastajala pod okriljem crkve, jer smo ateisti ili agnostici. Slušate li Baha?
Duchamp i Cezzane igraju šah, 1995.
Samo kad bi progovorila Mala sirena sa šetališta uz more, u Kopenhagenu, ne ona Andersenova.
PROČITAJTE I: zensko-oko-ljubav/, hisam-matar-u-zemlji-muskaraca/, foto-esej-nekoliko-bezvremenih-dana/, nova-knjiga-godine-s-laurom-dijas/, ilija-basicevic-bosilj-u-tapiserijama-ateljea-61/